ISTORIČAR ČEDOMIR ANTIĆ: Ako je Hitler omogućio genocid iz 1941, zločine iz devedesetih je trasirao Brozov režim!
Autor: Glas javnosti
Bio je komandant najveće gerilske vojske u Evropi Drugog svetskog rata. Jedini je od svih komunističkih neprijatelja uspeo da se odupre Staljinu. Pobegao je zloglasnom Otou Skorceniju – nacističkoj mešavini Džejmsa Bonda i Ramboa, koji je lično oslobodio Musolinija i svrgao Hortija.
Za života je stvorio najveću južnoslovensku državu u istoriji, emancipovao nekoliko nacija, stvorio novi politički i omogućio do tada neviđeni ekonomski sistem. Na vrhuncu njegove vladavine ostvaren je najveći napredak u istoriji većeg dela jugoslovenskih naroda, kada je naša zemlja bila 12 privrednih godina udaljena od Italije, a ne istorijski uobičajenih 40. Dodajmo tu i međunarodni ugled, činjenicu da je po njemu nazvana jedna planeta, da ima spomenik u Meksiku i da je savremenicima u svetu on bio poznatiji od bilo čega drugog na Balkanu – pa je autoru ovih redova stari kuvar iz Senegala 2002. usred Bristola za njega, posle dva minuta poznanstva sasvim iskreno rekao: „Kakav velikan…“
NE PROPUSTITE
Iz navedenog, reklo bi se da je iluzorno uopšte govoriti o značaju Josipa Broza Tita za srpsku, jugoslovensku i svetsku istoriju. Pa ipak…
Politički i lično srećni Josip Broz (ženio se četiri puta i ostavio zvanično dvojicu sinova, a nezvanično dvocifreni broj dece), imao je jednu nesreću: iza njega nije ostalo ništa. Sa tim su saglasni u velikoj većini njegovi poštovaoci i kritičari. Samo što oni prvi za to nalaze razloge koji nemaju veze sa umrlim jugoslovenskim predsednikom.
Brozova država nestala je plamenu niza građanskih ratova. Koliko god se upinjali da ih vežu za „nepopravljivi srpski kulturni defekt“, balkanski i drugi rasisti primećuju da bar četiri ta rata (slovenački, muslimansko-hrvatski, muslimansko-muslimanski i albansko-makedonski) sa Srbima nemaju nikakve veze. Ako je Jugoslavija propala nakon što je Broz umro, uništili su je, sa izuzetkom Alije Izetbegovića, odreda njegovi komunistički dijadosi i epigoni, među kojima je bilo i njegovih ličnih prijatelja.
Dejan Jović, profesor sa Sveučilišta u Zagrebu, odavno je dokazao da je Brozova Jugoslavija „odumrla“ još krajem sedamdesetih godina. Nastala na „hladnoratovskoj dividendi“ i kreditima, ova zemlja je bankrotirala (što se nikada nije dogodilo niti jednoj ranijoj srpskoj državi) još 1979. godine. Prezadužena zemlja (danas tvrde da su njene naslednice zaduženije samo na osnovu manipulacije inflacijom dolara), postojala je na jednoj „ekonomiji destrukcije“ koja do danas nije rasklopljena. Treba samo napomenuti da je sa Zapada dobila oko 200 milijardi današnjih dolara, a da su tekovine tih investicija uglavnom propale ili utrošene na standard.
U Jugoslaviji koju je Broz stvorio bilo je nemoguće biti Jugosloven po nacionalnosti, a insistiranje je moglo da donese etiketu „unitarizma“ i da povuče kaznu. Mnogo se danas govori o srećnoj državi koju su uništili njeni nezahvalni narodi. Bila je to država prinudnog pomirenja i nametnutog zaborava. Samo u njoj je bilo moguće devastirati najveći koncentracioni logor i falsifikovati identitet fašista u globalno najpoznatijem ratnom filmu. Ako je Hitler omogućio genocid iz 1941., zločine iz devedesetih je trasirao Brozov režim. Čak su koncipirali i logore koji će postati zloglasni, a najveći masakri izvršeni su po uzoru na posleratna streljanja (i sovjetsku Katinsku šumu), a ne na Vranić ili Prebilovce.
Da nije bilo Jasenovca i Jadovna, Beograd i Srbija 1944., te Blajburg 1945., bili bi najveća stratišta Drugog svetskog rata u Srbiji i Jugoslaviji.
Konačno i to ratovanje. Ustanak na Kozari koji je podstakao, završio se masakrom 40.000 srpskih civila, na Kadinjači je poginuo ceo radnički bataljon, ali niti jedan Nemac, u Beogradu Prleta i Tihog jedinog Nemca ubio je četnik, a na Sutjesci je hrabro izginulo 6.000 najboljih jugoslovenskih sinova i kćeri i sa njima malo više od jednog voda Nemaca.
Bratstvo i jedinstvo, samoupravljanje i nesvrstavanje nadživeli su Broza za samo desetak godina. Sve što je ovaj politički Mida dotakao pretvorilo se iz zlata u pepeo. Čak i porodica mu se raspala i razvejala, a junak 20. veka je, ako je verovati njegovim saradnicima, kao osamdesetogodišnjak bežao preko dvorišta u papučama od svoje supruge Jovanke – žene koja ga je izgleda, od tolikih lepotica, jedina iskreno volela.
(Glas javnosti/in4s.net)
SKINI APLIKACIJU
