BOLEST NIJE PREPREKA: Valentina primer talenta, borbe, upornosti, vedrine…
Autor: Glas javnosti
Da invaliditet nije prepreka da se uspešno radi i postignu rezultati koji mogu biti putokaz drugima, pokazuje i primer talentovane mlade žene s juga Srbije – Valentine Stojanović iz Slavujevca koja crta, slika, ikonopiše, pravi razne predmete od drveta.
Sa talentom se rodila, a bolest, koja joj je otežala hodanje i stajanje, podmuklo joj se prišunjala u 17. godini. Borba kroz koju je prošla, ovu hrabru ženu je ojačala i učvrstila u nameri da se bori, prevazilazi prepreke, istražuje i “dar od Boga“ usavršava, stičući nove, kreativne veštine. Odiše vedrinom, iskrenošću, oštroumnošću, elokvencijom, piše portal Dnevnik juga.
Ne žali se, niti traži sažaljenje, a o svom životu, bolesti, skromnoj očevoj penziji i podršci koju dobija od njega, komšija, prijatelja iz Udruženja distrofičara, govori staloženo i toplo:
– Crtam od ranog detinjstva, pa izgleda da sam se sa tim darom rodila. To je ipak bilo neobavezno, onako, za svoju dušu, što bi se reklo. Kasnije sam prešla na platno, a za drvo sam počela da se vezujem pre desetak godina. U međuvremenu sam savladala pirografiju, graviranje na staklu, ikonopisanje. Počela sam da pravim i razne upotrebne predmete. To me ispunjava, smiruje i obezbeđuje neku zaradu – priča Valentina za Dnevnik juga.
U svojoj kući, napravila je malu radionicu, ima i par mašina, a od skora je, preko konkursa obezbedila dve manje, za finiju obradu drveta:
– Koristim lipu, javor, orah i bor. Živim na selu, tako da mi je dobar deo materijala dostupan. Pripremam ga uglavnom sama, ali mi u svemu pomažu prijatelji i poznanici, jer je u mom kraju dosta strugara, tako da se uvek nađe ono što meni odgovara. Od skora sam počela to da radim u svojoj radionici. Otac mi se tu uvek nađe pri ruci, komšiluk, ljudi iz okoline. Nove mašine nisu velike, tako da sa njima mogu sama da baratam.
Svoje proizvode, slike, ikone, ali i različite ukrasne i upotrebne predmete, Valentina prodaje on-lajn, po preporuci ili uz podršku Udruženja distrofičara. Tako se dopunjuje neveliki kućni budžet:
– Živim sa ocem, a iako sam na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje već 25 godina prijavljena kao pravni tehničar, nikada nisam imala stalno zaposlenje. Dobijala sam pozive, ali za poslove koje, zbog svoje invalidnosti ne mogu da obavljam. Uspela sam da nakrpim dve godine radnog staža, uglavnom preko javnih radova. Osobama sa invaliditetom je potrebno pet godina da bi otišle u penziju. Volela bih da dobijem priliku i zaradim je.
Na konstataciju ministra Nikole Selakovića, da su, prema iskustvu poslodavaca, osobe sa invaliditetom najkvalitetniji i najodaniji zaposleni, odgovara komentarom:
– “Zdrava“ populacija ima potrebu da se dokazuje, a kod nas je ona nekoliko puta izraženija. Znamo da cenimo i poštujemo kad nam neko da šansu, pa to uzvratimo višestruko. Iako se celog života borimo sa svojim bolestima i hendikepima, najteže protivnike imamo u predrasudama. Čim kažete da ste osoba sa invaliditetom, podigne se, samo nama vidljiv, gard. Nije važan nijedan naš kvalitet, niti veština i sposobnost, vec to što nismo “normalni“ radnici. Jednostavno, ne dobijamo ni priliku i to najviše povređuje.
A među osobama sa invaliditetom je mnogo marljivih, kreativnih, ambicioznih ljudi, koje je stanje učinilo srčanijim, hrabrijim, upornijim i snalažljivijim, kaže za Dnevnik juga Valentina Stojanović iz Slavujevca, koja svojim veštim rukama ume da oživi drvo.
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
.png)
.png)
