BILA JEDNOM JEDNA DADA VUJASINOVIĆ, DRUGAČIJA I NEPONOVLJIVA, NEUSTRAŠIVI REPORTER KAKVIH ODAVNO VIŠE NEMA

Pre 27 godina, tačnije u noći u noći između 7. i 8. aprila 1994. godine, nepuna dva meseca posle svog 30. rođendana, nasilnom smrću preminula je Radislava Dada Vujasinović, jedna od najboljih novinara reportera koje je, ikada, Srbija imala.

Smrt popularne Dade država je službeno okarakterisana kao samoubistvo, što različiti centri moći u Srbiji i dan danas pokušavaju da predstave kao jedinu istinu, ali većina naše javnosti ne misli tako jer postoji isuviše dokaza da je surovo ubijena jer se svojim hrabrim tekstovima iskreno borila protiv kriminala i zločina koji je činio režim pod vlašću, tada svemoćnog,  Slobodana Miloševića.

Priča o Dadi Vujasinović je, u stvari, urbana legenda o neustrašivom reporteru, kakvih danas skoro da nema. Realno da i nije tako oštro vreme kao lude devedesete, ali veruje se da bi se ona i danas izdvojila iz gomile. Ima i danas cenjenih i pismenih, ali je malo hrabrica čije se reportaže graniče s književnošću. I da traju, jer iako pisane pre četvrt veka autentično liče kao danas pisani  aktuelni osvrti. E, toga u našem novinarstvu odavno više nema.

Studentima novinarstva Dadu Vujasinović prepričavaju kao metaforu za opasnost novinarske posla i straživačkog novinarstva iz jednog mnogo gadnog vremena, ali valjda nemaju dovoljno znanja ili možda mašte da opišu onaj rafinman njene posebnosti i neponovljivosti. Onu romantičarsku neiskvarenu dušu koja sagoreva u želji da novinarskim tekstovima menja svet na bolje. Ona je i dokaz da taj neustrašivi reporter ne mora biti robusni lik koji ispod farmerki navlači vojničke čizme već to itekako može i naizgled obična nasmejana devojka u misiji dobre vile. Drugačija od svih.

Kako li je opisati Dadu a da je zamisli sada mladi čitalac, kao repoprtersku vilu iz bajke ili prkosni i naljućeni devojčurak koji se neustrašivo bori protiv ,,sile i nepravde’’, lažnih patriota, korumpiranih političara i policajaca…

DIPLOMA SA ODLUKOM - BIĆU NOVINAR

Radislava Dada Vujasinović je rođena 10. februara 1964. godine u Čapljini, u Hercegovini. Kad mu je došlo vreme 1987. godine diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na odseku Jugoslovenska književnost i srpsko-hrvatski jezik. Diploma sa odlukom - biću novinar. Nije se gurala odmah u elitne beogradske redakcije, otišla je da bude novinarski pripravnik u Privrednom pregledu. To je pametno uradila, ispekla je onaj zanatski deo u ozbiljnoj dnevnoj redakciji, pa je honorarno počela da objavljuje neke drugačije tekstove u popularnom magazinu Duga. Vremenom će tamo preći, što se kaže, za stalno.

Kroz eksponiranu tiražnu Dugu ali i tada  verovatno, uz NIN i Vreme, redakciju žestoke konkurencije kao šipak pune odličnih, ambicioznih novinara ona kreće u goruće vode političkog novinarstva. Ratna tematika melje zakiva i Dugu i ostale redakcije pa i ona ulazi u to ludo novinarsko kolo. Od mitinga i ratišta do lažnih vizionara i zgarišta, koja su ostajala iza njih. I bila i videla, i kao retko ko tada o tome iscrpno pisala. 

U liku nasmejane devojčice zanesenog pogleda letela je u vojnom helikopteru sa ranjenikom i plakala s njim ali i tešila nevoljnike i očajnike u čamcu nemirnog Dunava. I pisala o svemu tome, ne štedeći ni sebe ni druge. Pisala je hrabro o beznađu rata kad se to nikako nije sviđalo prvo njenim sagovornicima, koji su često to ludilo i stvarali. Iza nje je ostala nečija genijalno istinita rečenica da je Dada u to ludačko vreme istražujući  Potemkinova sela otkrila Potemkinovu državu!

Kad joj se zgadilo koliko bezuspešno udara o tvrde stene surove, sumanute  ratne politike u jednom trenutku će i doneti odluku  da ne ide više na ratišta. Pa s kraja 1992. godine, nastavlja da se bavi uzrocima bolesti na političkoj sceni Srbije.

I tu je drugačija, a opasnost nije ništa manje nego na ratištu. Nestvarno hrabro, za to ludačko vreme, objavljuje  tekst  "Kriminalci i policajci u parlamentu",  u Dugi krajem 1993. godine, koji mnogi i tada doživlajavaju kao prekretnicu i u tadašnjem novinarstvu, ali neminovno onda i u njenom životu. U tom tekstu na dosta ironičan način piše o promociji osuđivanog kriminalca Željka Ražnatovića Arkana u narodnog poslanika Skupštine Srbije. Takav tekst napiše jedan od hiljadu novinara u svom životu. A možda i ređe. To je ono o čemu baš svi šuškaju uz kafu, onako skupljenih usana, a samo ga ona napiše i potpiše.

Nesumnjivo svesna koliko joj tekstovi mogu napraviti lošeg u životu, a najmanje glupa, ona se ,,romantičarski pravdala’’ da drugačije novinarstvo niti  shvata, niti priznaje! Javno govori, dok većina oko nje sklanja poglede, da patriotizam nije skrivanje grešaka i zabluda. Stižu i ozbiljnije pretnje, prvo kako to već biva u pismima i preko telefona. Jednom je našla punjenog fazana na kolima pa joj je uveče anonimni glas saopštio da će proći poput te ptice. Ona je to podnosila naočigled spokojno i ,,opisom radnog mesta’’. I živela je s tim, kako je znala i umela.

Ali nije kukala, naprotiv.   

Međutim, krvava sprega politike, kriminala, korumpiranih policajaca i uvek prisutnih takozvanih otuđenih centara moći skoro danonoćno pokušava Dadi da zagorča život.

Pritisci na Dadu su kao na traci, kao da nemaju kraja. Tada, međutim Dada prvi put doživljavala da joj neke tekstove zabrane u Dugi, što je baš teško podnosila. Bila je svesna da u mnogim tekstovima probija granice nekog zamišljenog okvira dokle se ko sa spiska tadašnje političke i ,,one elite’’ opšteg smera  mogu čačkati ali na to nije pristajala. Često je ponavljala rečenicu: 

 - E, mene ne mogu da lažu, neće me prevariti!!!

 Kako je pričala, tako je pisala.

Radislava Dada Vujasinović je bila srpska novinarka, koja je od 1990. radila za beogradski časopis Duga. U prvim danima sukoba u bivšoj Jugoslaviji izveštavala je direktno sa lica mesta, a pisala je i o sprezi između kriminala i vlasti u Srbiji. #FokusDaSeIzvini pic.twitter.com/3JavfTENxR

— NovinarkeProtivNasilja (@novinarke) April 20, 2020

Njena dugarica i koleginica iz redakcije Duge, Vesna Mališić, rekla je jednom prilikom  na temu Dadine lične hrabrosti ali i posvećenosti novinarstvu:

- Kad god je trebalo nekuda da se ide, u redakciji su svi vezivali pertle, niko nije smeo da podigne glavu i pogleda urednika da mu se ne bi desilo da mu ovaj kaže - hajde, idi ti, ili smo odbijali da idemo, neki sa obrazloženjem da nećemo da učestvujemo u prljavom izveštavanju iz rata, a ona je govorila - ja hoću, imam snage da donesem istinu. I u tom smislu nije baš bilo nama svima svejedno, s obzirom na to da su njoj pretili i iz vojske, i Arkanovi i razni kriminalci, nema koga ona nije potkačila. Dakle, njoj je pretila opasnost sa svih strana, ona je bila stravičan svedok onog što se dešavalo na ratištu.

Svakako je važno reći da je nekoliko dana pred ubistvo Dada putovala u Sandžak i najavila je uredniku odatle veliku eksluzivnu reportažu. Taj tekst je preduhitrila njena smrt. A tvrdila je i da ima neke audio trake iz Novog Pazara na kojima joj tamošnji policajci pričaju o tome kako prodaju oružje ,,onima sa druge strane’’. Te trake posle njene smrti nikada  nisu pronađene.

Tekstovi o korupciji u vojsci i policiji, o kriminalcma koji su promovisani u nacionalne heroje, o sprezi politike i kriminala, to joj je, slobodno se može reći, bila specijalnost, gotovo opsesija. Možda i zato što to niko drugi nije smeo, bar ne na način i stilom kako je to ona radila.

A onda se desilo ono najgore…

POSLEDNJI DAN U REDAKCIJI

Posle ponoći  8. aprila 1994.godine Dada više nije odgovarala na telefonske pozive, a kada se prepodne nije pojavila ni u redakciji i njeni roditelji i kolege bili su zabrinuti. Prethodnog dana Dada je bila na poslu i s koleginicom Vesnom Mališić planirala kako će provesti sutrašnje prepodne.

Vesna Mališić se seća i trenutaka poslednjeg dana kada je videla Dadu u redakciji:

- Nikada neću zaboraviti taj sedmi april. Mi smo se obično skupljali u redakciji oko 12  sati, tako je bilo i tog dana, i bio je običaj da sedimo oko stola sekretarice i da pričamo. Dada je bila veoma dobro raspoložena a imala tog dana i malo više vremena zato što je njen dečko, kako je rekla tada, otišao u Knin, pa ona ima slobodan dan i dogovarale smo se da se sutradan, osam ujutro, vidimo na nekom otvaranju ordinacije, da posle toga, pošto je bilo lepo vreme, odemo na piće.

I kolega iz redakcije Vanja Bulić se dobro seća tog prepodneva: 

- Dada je bila prepodne u redakciji, bila je jako vesela i to ona njena poza s rukama u džepovima ovako, imam bombu, znaš, ima te trake, predaću tekst i tako… Iz tog ugla neverovatna mi je promena da se uveče nešto dogodi tako drastično u odnosu na to što se njoj dogodilo.

Kad već spominjemo to redakcijsko prepodne u Dugi, Vesna Mališić će spomenuti još jedan detalj:

- Ipak, meni je postao još jedan detalj urezan u pamćenje. Dada je imala neposredno pred odlazak iz redakcije jedan telefonski razgovor koji je za nju bio jako neprijatan i ja sam je pitala – šta ti je, Dado, ona kaže – ma, ništa. Ja sam tada pretpostavila da je možda to jedna od brojnih pretnji jer je Dada u to vreme živela stvarno pod stravičnim pritiskom pretnji. Nju su zvali na redakciju, zvali su je na kuću, zvali su je… ostavili su joj, koliko se sećam, i neke uginule ptice na automobil…

Dalje prema svedočenjima Dadin dan je tekao naizgled uobičajeno.

Veče je provela s dugogodišnjim prijateljem Brankom Nestorovićem. On se, bar prema iskazu u policiji, toga dana dogovorio s Dadom da uveče dođe kod nje, rekao je da je još u podne, kada su se čuli telefonom, primetio da s njenim raspoloženjem nešto nije u redu.

U policijskom izveštaju, od 22. aprila 1994. godine, prepričavaju njegov iskaz: 

,, Oko 20.00 je otišao do nje i pozvao je interfonom, pa mu je ona, bez obzira na to što su se prethodno dogovorili da je sačeka ispred zgrade, rekla da dođe kod nje u stan. U stanu je zatekao Radislavu Vujasinović uplakanu i vidno uznemirenu, a u momentu kada je on ulazio u stan ona je vodila telefonski razgovor. U svom iskazu Nestorović navodi da je Dada odbijala da mu otkrije razloge svog neraspoloženja. S Dadom je te večeri proveo više od četiri sata…’’

Međutim, do tog Branka Nestorovića mediji nikada nisu uspeli da dođu. Bar što se zna. Tako da je ostalo da on nije, iz nekih već razloga, na nekoliko poruka novinara hteo da se javi i ispriča svoja sećanja na ta poslednja četiri sata provedana s Dadom. Prema izveštaju policije, desetak minuta posle ponoći, na Dadino insistiranje, Branko Nestorović odlazi iz njenog stana.

Inače, nažalost, taj Nestorović nije jedini nedorečeni čovek iz tog tragičnog događaja.

Dada je za mnoge bila nepoželjan svedok. Nepotkupljiva i samostalna, nije želela da njena, kako je ona nazivala "žrtvovana generacija" dozvoli da se ponovo falsifikuje istorija, pogotovo ne od strane onih "koji su rat shvatili i prikazivali kao dobar provod i avanturu, znajući da imaju gde da se vrate kada im ratovanje dosadi".

Ovde je možda zahvalno spomenuti još jednu Dadinu izjavu:

- Žao mi je jer sam voljom sudbine rođena ovde. A moglo je da se desi da se rodim negde drugde i provedem ceo život u srećnoj zabludi o ljudskom rodu!

Sada se već kao urbana legenda među novinarima pominje da će u redakciju Duge stići   telegram sadržine:

 ,, U novinarstvu retki postaju legende za života. STOP. Možda jedan u hiljadu.STOP. Vi ste imali Dadu.STOP.’’

UVIĐAJ

I posle više od dve decenije ostalo je da lebdi neumitno poitanje: Zašto nikada nije istražen javašluk, nekakav sistematski nazovi amaterizam, koji je nesumnjivo pokazan u ovoj istrazi? Očigledno, policija nije obavila čitav niz radnji koje je morala a što je kasnije ometalo istragu i usmeravalo je u pogrešnom pravcu. 

Uviđaj je obavljen bez prisustva dežurnog sudije koji je naknadno obavešten da se radi o samoubistvu. Valjda je opšte poznata stvar da policija nema pravo da samostalno okvalifikuje događaj. Dalje, otisci sa lovačke puške kojom je izvršeno navodno samoubistvo nikada nisu uzeti. Još je, verovatno, čudnija činjenica da ne postoji zapisnik o dokazima koji su se nalazili u stanu u vreme događaja, a koji su odneti.

Nesumnjivo da se radi o čitavom nizu propusta i nelogičnosti u istrazi koji će narednih  godina biti osporeni - od položaja tela i oružja, preko rane koju je Dada navodno nanela sama sebi lovačkom puškom, otkinutog lustera, pramena njene kose nađenog na kauču, položaja fotelje natopljene krvlju u kojoj je sedela kada je izvršila navodno samoubistvo  do toga da su na fotelji bili tragovi dve različite krvne grupe, na šta niko nije obratio pažnju u prvoj istrazi.

Od starta, naopako. Da sumiramo…

- Znači, nisu došli ni istražni sudija ni tužilac iako se znalo da je pronađena mrtva jedna javna ličnost, poznata novinarka.

- Policiji nije bilo čudno čak ni to što u sred gluvog doba noći niko od komšija nije čuo pucanj iz lovačke puške! U višespratnici, u zgradi punoj stanara.

-  Vrlo brzo nakog tragičnog događaja nestaju i neki vrlo bitni dokazi. Prvo, odeća u kojoj je Dada bila kada je kao počinila samoubistvo. A onda nestaje i olovna sačma izvađena iz njenog tela tokom obdukcije.

 - Saslušano je nekoliko prijatelja i kolega, a 22. aprila je sačinjen policijski izveštaj koji je potpisao policijski inspektor Gvozden Gagić. Obducent Instituta za sudsku medicinu Branimir Aleksandrić uradio je obdukciju i zaključio da je reč o samoubistvu. 

Tako je ovaj slučaj za policiju stavljen u arhivu.

RODITELJI NASTAVLJAJU BORBU ZA ISTINU

Roditelji Dade Vujasinović pokreću privatnu istragu. Angažuju jednog od najboljih sudskih balističara Zorana Jovanovića i specijalistu sudske medicine dr Rastislava Lazarevića.

Za razliku od zvanične verzije koja kaže da je ,,smrtonosna rana naneta iz apsolutnog prislona’’, ovi stručnjaci tvrde da su usta cevi lovačke puške bila udaljena najmanje pet-šest centimetara, što znači da Dada nije mogla sama da puca, čak ni nožnim prstom.

Veštaci koje je angažovala porodica utvrdili su postojanje još jedne krvne grupe na fotelji – osim Dadine koja je O, postoje i tragovi krvne grupe A, što takođe ukazuje da je u stanu bila još jedna osoba.

PRAZNE PUŠKE  I SABLJE

Neposredno posle ubistva premijera Zorana Đinđića, marta 2003. godine, pokrenuta je policijska akcija ,, Sablja’’. Uhapšeno je desetak hiljada ljudi po raznoraznim osnovama. A policijski organi su, kako saznajemo, tokom akcije Sablja bili na tragu da otkriju kako je stradala Dada Vujasinović.

Čuveni, a opet ću reći kontroverzni, Vladimir Beba Popović, šef Biroa za komunikacije u vladi Zorana Đinđića tako je otkrivao za emisiju ,,B92:

- Odmah po otkrivanju slučaja Stambolić počet je rad i na ostalim, između ostalih na slučaju ubistva novinarke Dade Vujasinović. Znam da je dobro krenulo, čak je neko od privedenih policiji ispričao da je samoubistvo Dade Vujasinović podmetnuo DB, ali kao i ostali slučajevi ubrzo je zatvoren. Možda je razlog bio u tome što je glavni svedok tog ubistva Bratislav Grubačić odmah po počinjanju istrage pobegao iz zemlje, čak tvrdio da će tražiti politički azil. Zloupotrebljavajući diplomatske veze počeo je preko njih da vrši pritisak da se istraga obustavi, tvrdio je da policija zloupotrebljava to ubistvo da bi mu se svetili zbog toga što je kritikovao i napadao vladu Zorana Đinđića, što je naravno bila laž.- tvrdio je Popović

Kasnije će taj isti Vladimir Popović opet za  B92 izjaviti i da je jedan član vlade Zorana Đinđića tvrdio da zna ko su ubice Dade Vujasinović.

-  Video sam se sa Momčilom Perišićem dan pošto ga je zbog navodne špijunaže protivzakonito uhapsila vojna služba bezbednosti Ace Tomića. Tada mi je onako ogorčen rekao - znam ja ko stoji iza ovoga, ološi i ubice, isti oni koji su i Dadu ubili, pa prikazali da je samoubistvo, aludirajući na isprepletanost KOS-a i DB-a. Dve godine kasnije u prisustvu Vladana Batića sam ga molio da izađe u javnost i kaže ko su ubice, ali je on rekao da se boji i da će razmisliti.

U istoj emisji ,, B 92 istražuje’’ Vladan Batić, ministar pravde iz Đinđićeve vlade,  potvrdio je da je prisustvovao tom razgovoru i da je Perišiću rekao da je njegova obaveza, ako nešto zna, da to i kaže, ali da je on to odbio.

TO SMO ŠTO SMO, TU SMO GDE SMO

Živimo u zemlji koju crne statistike optužuju da je sedma u Evropi i 13. u svetu po broju ubijenih novinara u mirnodopskim uslovima.  Ali, nažalost, ni  to nije sve. Zemlja u kojoj živimo je i crni, najcrnji rekorder, kao poslednja zemlja u svetu po broju rasvetljenih ubistava novinara.

U našoj zemlji se uglavnom ne zna, nedovoljno zna ili je malo brige za ,,oko’’ 40  novinara i medijskih radnika, koji su radili za naše redakcije, a ubijeni su, kidnapovani, nestali ili su ,,izgubili život pod nerasvetljenim okolnostima’’, u periodu od 1991. do kraja 2001. godine. Ne postoji profesija, u našoj zemlji, sa tako crnim bilansom.

I još nešto, da li ste čuli da je neko novinarsko udruženje ili medijska organizacija tražila i javno se borila da se po Dadi Vujasinović nazove neka ulica u Beogradu, možda neki spomenik sa njenim likom u slavu slobodne reči ili možda nagrada za najhrabrije novinare…Niste, jer toga nema. To je i odgovor na veći deo neduomica u redovima iznad. To smi mi, to je država u kojoj živimo i to je, baš, ono o čemu je pisala Dada.          

(Glas javnosti)