Besmisleni poslovi: Da li ih je zaista sve više?
Autor: Glas javnosti
Dejvid Grejber, američki profesor antropologije, celu karijeru proveo je sa ekonomistima. Bio je poznat po radovima koji su dovodili u pitanje uvrežene stavove liberalne ekonomije.
Posebno ga je zanimalo poreklo novca i odnos između duga i društvenih institucija. Istraživao je dug i dugovanje, pa je zalazio i u moralne analize.
Grejber je bio politički aktivan i jedan je od osnivača pokreta Occupy Wall Street.
Pre nešto više od 20 godina u jednom levo orijentisanom magazinu objavio je članak u kome je pisao o fenomenu besmislenih poslova. Neočekivano, tekst je postao popularan, što ga je navelo da tekst proširi u knjigu Bullshit Jobs: A Theory. Objavljena je pre sedam godina, ali je dve godine nakon prvog izdanja, Grejber iznenada preminuo u Italiji, prenosi Bonitet.
Besmisleni poslovi
Prema Grejberu, ’bullshit’ posao je posao za koji čak i onaj ko ga obavlja potajno veruje da ne bi trebalo da postoji. Ali, uslov je i da se taj isti izvršilac posla pretvara da je suprotno. Takvi poslovi se po istraživanju autora najčešće mogu zateći u finansijama, administraciji, pravu, marketingu i ljudskim resursima.
Ovo bi zapravo bili poslovi koji su besmisleni, koji nemaju svrhu, pa su na kraju i nepotrebni.
Grejber razlikuje nekoliko tipova ovih poslova:
Čekeri – formalno potvrđuju da se nešto radi, iako se zapravo ne radi (anketari, korporativni izveštači, službenici za nekakvu usklađenost).
Potrčci – postoje da bi nadređeni izgledali važnije (recepcioneri, portiri, asistenti).
Zakrpljivači – privremeno rešavaju probleme koji bi mogli biti trajno otklonjeni (na primer IT tehničari koji stalno „krpe“ probleme koji nastaju zbog lošeg softvera).
Nadzornici – nadgledaju ljude koji ne zahtevaju nadgledanje izmišljajući zadatke ili rituale izveštavanja.
Plaćenici, prljavi igrači – rade u industrijama koje mnogi smatraju suvišnim, poput PR-a, lobiranja ili telemarketinga.
Grejber opisuje i „bullshitizaciju“ stvarnih poslova, recimo u obrazovanju, gde su nastavnicima i istraživačima nametnuti slojevi administracije koji ih odvraćaju od suštine posla.
Ljudi rade više nego što bi morali
Grejber se osvrće na prognozu ekonomiste Džona M. Kejnza prema kojoj bi tehnološki napredak trebalo da dovede do radne nedelje od 15-20 sati.
„Umesto toga, produktivnost je porasla, ali smo „izmislili“ nove poslove, često besmislene, pa milioni ljudi provode karijeru radeći zadatke za koje veruju da ne moraju da postoje“ piše Grejber.
Ovaj porast besmislenih poslova ili „bullshit“ kako ih Grejber naziva, jedan je od razloga zašto danas ljudi ne rade kraće iako tehnologija to omogućava.
Menadžerski feudalizam
Grejber uvodi pojam „menadžerski feudalizam“, gde korporativni menadžeri, poput feudalnih gospodara, zapošljavaju svitu pomoćnika da bi sačuvali svoj status. Broj ljudi pod njihovim nadzorom utiče na njihovu moć i platu.
U takvom sistemu, proces birokratizacije u kapitalizmu vodi do rasta broja ljudi čiji rad nema stvarnu svrhu, ali održava hijerarhiju i moć onih na vrhu.
Jedan od razloga zašto se ovo toleriše je “kult rada prožet puritanskom radnom etikom. Rad se vidi kao moralna vrednost i dokaz lične vrednosti, pa se ljudi hvale koliko su preopterećeni. Retko se zalažemo za manje rada samo zato što bi bilo lepše i zdravije raditi manje“.
Iako bi se moglo pretpostaviti da su ljudi zadovoljni kada za isti novac rade malo, Grejber pokazuje suprotno:
većina radnika u sektoru besmislenih poslova oseća se nesrećno, uz anksioznost i depresiju.
Njihova patnja je pojačana osećajem da „nemaju pravo“ da budu nesrećni jer su dobro plaćeni i poštovani. To dovodi do konfuzije, osećaja krivice prema onima koji rade više i straha od otkrivanja „prevare“.
Najveći problem, tvrdi Grejber, jeste gubitak osećaja da svojim radom istinski utiču na svet. Kada bi njihov posao nestao, ništa se ne bi promenilo. Svet bi možda bio i bolji.
Rad brige vlada
Grejber osporava tradicionalne ekonomske modele zasnovane na proizvodnji i potrošnji materijalnih dobara. Ističe da većina rada danas nije proizvodnog tipa, već „rad brige“ – obavljanje zadataka koji omogućavaju drugima da funkcionišu: nega ljudi, životinja, biljaka ili mašina.
Takav rad obuhvata ne samo medicinske sestre ili vaspitače, već i mnoge radnike koji obavljaju manuelne poslove ključne za svakodnevni život.
On predviđa moguću „pobunu klasa koje brinu“ – ljudi čiji je rad neophodan, ali je slabo plaćen i potcenjen. Kao rešenje vidi univerzalni osnovni dohodak, koji bi smanjio nejednakost i sprečio rast besmislenih poslova.
Zašto toliko besmisla?
Što se Grejberove knjige tiče, na više mesta su je kritičari okarakterisali kao „amerikocentričnu“ kao i da daje preširoke generalizacije. Ali, Grejber se oslanjao na preko 250 svedočenja radnika koji opisuju sopstvene besmislene zadatke – od komičnih do apsurdnih.
Jedan od primera je „Erik“ koji je pokušavao da dobije otkaz kako bi pobegao od besmislenog posla, ali pokušaji bežanjas su mu samo donosili povećanje plate. Ili „Betsy“, zaposlena da organizuje slobodno vreme u domu za stare, koja zbog stalnih anketa nikada nije stigla da sprovede ideje.
Iako pojedine tvrdnje možda deluju preuveličane pogotovo kada se obrati pažnja na pogrdne nazive poslova koje je Grejber dodeljivao, ideje ovog profesora su provokativne i treba ih uzeti u razmatranje. Otvara pitanje – Zašto savremeni ekonomski sistem proizvodi toliko poslova bez svrhe i zašto to ljudi prihvataju?
Glas javnosti /B07S
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
