‘BEOGRAD NEMA DOVOLJNO ZANATLIJA, KADA SMO ZACRTAVALI BUDUĆNOST ZAMIŠLJALI SMO JE BEZ KVAROVA’: Duško Radović, namrgođeni, analitičar britkog jezika (VIDEO)

Dok murali na beogradskim zidovima čuvaju sećanja,  osnovci i dalje uče njegove pesme, stariji pamte njegov promukli glas preko tranzistora sa vrha Beogrđanke. Zbog njega smo verovali u “bolju budućnost” jer “Beograd nema dovoljno zanatlija, kada smo zacrtavali budućnost  zamišlali smo je bez kvarova”.

 „Vedro misliti i vedro pisati, u smislu - jednostavno, bistro, pregledno, čitko, kratko i jasno, uvek sa nekom moralnom, humanom željom, potrebom ili idealom", govorio je Dušan Radović.

Bio je pisac, pesnik, novinar i urednik, a za one najbliže - dobar čovek namrgođenog lica, katkad strog i odsečan, ali pre svega duhovit, pošten i pravičan.

Za sebe je govorio da je „primenjeni književnik" i „petao koji kukuriče svako jutro", prijatelji i kolege su ga zvale Tmuša, dok su ga svi ostali znali kao Duška Radovića.

„Duško je mene baš voleo i u jednoj knjizi mi je napisao posvetu, ti imaš jednog tatu u Vršcu, a ja ću biti tvoj tata na Studiju B'. I prosto je bio kao i svaki tata - umeo je da bude dobar, a umeo je da bude i strog, pa i da me izgrdi ako nije zadovoljan načinom na koji sam ja vodila program", govori Branislava Milunov, bivša voditeljka i novinarka.

Milunov je na Studio B došla 1980. kao 23-godišnjakinja.

Kaže da je Duško Radović od početka vodio računa o njoj - kako na poslu, tako i van njega, zbog čega i danas gaji posebna osećanja prema njemu.

Pamti ga kao skromnog i jednostavnog čoveka koji se „gnušao umišljenosti, patetike, velikih reči i fraza".

„Beograde, dobro jutro"

Leta 1975. na 23. sprat Beograđanke stiglo je veliko pojačanje.

Nakon dosta kolebanja i nećkanja, Duško Radović na nagovor jednog od osnivača Studija B - Dragana Marković, prihvata poziv i priključuje se timu.

Isprva je pisao tekstove za reklame - „drugačije, modernije i privlačnije poslovnim partnerima".

Tadašnji direktor Marković, uvideo je da Radović može da pruži više - novi programski sadržaj i dodatni kvalitet.

Tako se jednog julskog jutra sa talasa radija Studija B prestonicom prolomilo „Beograde, dobro jutro".

Emisija je počinjala je u 7.15 ujutru, ali je Radović dolazio u redakciju već oko pola 5, ne bi li pripremio tekstove za program koji je išao uživo.

Neretko je na posao dolazio natmuren i mrzovoljan, zbog čega su ga nazvali Tmuša.

„A u stvari je bio jedan dobrica, jako dobar i plemenit čovek", ističe Milunov.

Kaže i da veoma brinuo o kolegama, te da je često jutarnjoj smeni donosio doručak - pogačice, topao hleb i jogurt.

Inspiraciju je crpeo sa ulice, iz naroda i novina, a zatim je pretakao u tekstove koje je kucao na pisaćoj mašini u kancelariji punoj knjiga, gde je na stolu stajala pepeljara puna opušaka.

Kada ideje nisu same navirale postajao je nervozan, a smirivao se šetajući u krug, po hodnicima Studija B.

„Tada je bio jako ljut, nervozan, jer ništa nije smislio i ne daj bože ako mu se nađeš na putu", priseća se Milunov, koja se sa Radovićem utrkivala ko će prvi ujutru da dođe na posao.

Milunov se priseća da je jednom prilikom mlađa koleginica prišla i prekinula „jutarnji ritual" pitanjem: „čika Duško je l' vama možda nije dobro", na šta je reagovao tonac rečenicom: „skloni se, on tako razmišlja i traži inspiraciju".

Upravo je tonac bio jedina osoba koja je smela da bude u prostoriji tokom emitovanja „Beograde, dobro jutro", dok su ostale kolege iz prikrajka slušale šta je tog jutra Tmuša imao da poruči Beograđanima.

Posle emisije, Radović je postajao „drugi čovek", raspoložen i nasmejan, dok bi obilazio kancelarije pozdravljajući novinare i ostale radnike.

Malo je sačuvanih audio zapisa iz tog perioda jer para za trake na kojima su emisije snimane nije bilo, pa su presnimavane, kaže Milunov.

Ipak, tekstovi su objavljeni u tri knjige pod nazivom „Beograde, dobro jutro".

Rečenice koje je Radović izgovarao u emisiji mnogi su nazivali aforizmima, što je on odlučno odbijao da prihvati.

„Govorio je da su to replike, misli o životu, prepoznavanja nas samih, zatim njegova zapažanja, razmišljanja i dosetke koje je prenosio slušaocima", objašnjava Milunov.

Osmehujući se dodaje da je Beograđanku upoređivao sa minaretom, a sebe sa hodžom koji se „svako jutro moli da svim imaju vodu, struju, mleko".

U nekom trenutku, redakcija mu je poklonila durbin pomoću koga je iz kancelarije posmatrao ulice Beograda - njegove neiscrne inspiracije.

Tako je jednog jutra kada u Beogradu nije bilo grejanja uočio dim iz gradske skupštine.

„Pročitao je u emisiji - kada Skupština grada može da se dimi, mogu da se dime i ostali - i na taj način ih naterao da ne lože jer nije lepo da se samo oni greju", prepričava Milunov.

 Pisac za decu, a pre svega za odrasle

Duško Radović je rođen u Nišu, u železničarskoj porodici - 29. novembra 1922.

Najveći deo života proveo je u Beogradu, gde se doselio iz Subotice.

Pošto je odustao od Filozofskog fakulteta, koji je upisao po završetku Drugog svetskog rata, zaposlio se u gradskoj menzi u Beogradu.

Odatle je Pionirskim novinama, urednika Branka Ćopića, 1947. godine poslao pesmu, potpisavši se kao Rajka Tokić.

Ta pesma ga je kvalifikovala za rad u Pionirskim novinama, gde je ostao sedam godina i postao glavni urednik

U bogatoj karijeri, bio je urednik programa za decu Radio Beograda i Televizije Beograd, izdavačkog preduzeća Borba i dečijeg lista Poletarac, i na posletku, radija Studio B.

Njegova radio-drama „Kapetan Džon Piplfoks" iz 1953. godine ušla je u školsku lektiru.

Tekst je adaptiran za pozorišnu predstavu, koja se, između ostalih, igra i u beogradskom Malom pozorištu, posle smrti Duška Radovića nazvanom po njemu.

Radović je objavio i nekoliko zbirki pesama za decu - „Poštovana deco", „Smešne reči", „Vukova azbuka"...

Čuvene pesme iz njegovog pera su Strašan lav, Plavi zec, Da li mi verujete, Zdravica i druge.

Mnoge su postale hitovi za decu zahvaljujući izvedbi dečijeg hora „Kolibri", a Zdravica - Sve što raste, htelo bi da raste, predstavlja himnu dečije manifestacije „Radost Evrope" koja se održava u Beogradu od 1969. godine.

Radeći na televiziji, napisao je scenarije za brojne emisije, među kojima je i „Na slovo na slovo" sa Mićom Tatićem i lutkom Aćimom u glavnim ulogama.

Čuvena je i njegova ljubav prema fudbalskom klubu Partizan.

Njegov mlađi brat, atletski trener - Branimir Radović, kaže da je prva Duškova sportska ljubav ipak bila Crvena Zvezda, ali da se nakon okončanja karijere prve zvezdine zvezde - Rajka Mitića, okrenuo „večitom rivalu".

Pored fudbala Radović je voleo da igra šah i preferans, zanimao se za novu muziku i nove ploče koje su stizale na Studio B, a kažu i da se bojao pasa.

Dobitnik je nagrada Neven, Mlado pokolenje, Zmajevih dečijih igara, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečiju književnost Hans Kristijan Andersen.

 Mali čovek sa radija, ali se ne pali i gasi na dugme

"Jesi li čuo šta je onaj ludak jutros rekao!", žalio se general Nikola Ljubičić tada već bivšem gradonačeniku Beograda Branku Pešiću posle jutarnje salve bolnih aforizama koje je Duško Radović odašiljao sa vrha "Beograđanke".

Redakcijski telefoni na vrhu “Beograđanke” usijali su se tog jutra, datum skoro niko i ne pamti, ali, kažu, bilo je to negde između 1982. i 1983. godine.

Beograđani zovu Studio B. Prošlo 7.15, a nema Duška. Panika! Neka muzika svira, ali odzvanja tišinom, svi se upinju ali džaba – na talasima koji se šire od Terazija prema Kalemegdanu ne čuje se onaj promukli glas da ih posle onog legendarnog “Beograde, dobro jutro!” probudi, otrezni, kaže ono što svi misle, ali ne umeju, ili, možda, ne smeju da kažu.

Ispostaviće se ubrzo da se taj glas i to “Beograde, dobro jutro!” više nikada uživo neće čuti sa talasa velegradskog radija. Ugasiće ga politički moćnici.

“Gašenju” Duška Radovića,  po sudu Partije, veliki i svakim danom sve veći broj “nepodobnih” političkih aforizama kojima urbana legenda budi pospane Beograđane ušuškane u prividni spokoj osamdesetih.

Ivan Stambolić, prvi čovek Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda i general Nikola Ljubičić, predsednik predsedništva Srbije, koji su posle smrti Josipa Broza Tita držali poluge moći, pomno prate šta Radović govori u etar. Prate, i od ranog jutra se nerviraju.

 – Te Duškove opaske i aforizmi mnogo su smetale Stamboliću. Jednom prilikom se, kada je sa prijateljima malo popio na svojoj vikendici, pohvalio: "Onaj Radović opet ne pazi šta priča, moram sutra da mu izvučem uši" – kaže Dušanov brat Brana Radović, kome je ovaj detalj kasnije, posle Duškove smrti, prepričao jedan od svedoka.

Čašu partijske žuči prelila je, kaže, ova Duškova rečenica, izgovorena u etru:

"Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih".

Ispostaviće se da su ovi posle Tita bili sujetniji i surevljiviji od njega. Stvari postaju ozbiljne. Radović će ubrzo biti glavna tema Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije.

Predsedništvo CK SKS koje je 8. novembra 1982. “razmatralo aktuelna idejno-politička pitanja informativnih delatnosti”, 16. novembra je objavilo zaključke:

Ubrzo sledi i gašenje emisije. Partija je, međutim, izložena velikom pritisku javnosti. Slušaoci se bune, zovu, protestuju, traže da se Duško vrati. Uporan je, međutim, i Stambolić. “Ugasiću i Studio B, ako treba!”, poručuje partijski moćnik u telefonskom pozivu Radoviću!

– Dušku je posle tog razgovora bilo jasno da mora da prihvati odluku takvu kakva jeste i on je to učinio pre svega jer je jako voleo Studio B. Nije želeo da mu kolege ostanu bez posla, nije hteo da drugi ispaštaju zbog njega. Drugo, bio je patriota, i uz to jako inteligentan čovek. Znao je da nema mnogo pametnih, a da su ovi bili mnogo moćni – priseća se Brana Radović.

Stambolić se ubzo kaje. Shvata da partija ukidanjem Duškove emisije ima više štete nego koristi i krajem 1983. godine nudi Radoviću da mu vrate emisiju. On, u svom stilu odgovara:

"Ja jesam mali čovek sa radija, ali nisam onaj koji se pali i gasi na dugme."

Radović je već tada bio zdravstveno načet, a posle ukidanja emisije ozbiljno se razboleva.

Kada je Stambolić ponudio da mu vrate emisiju, on mu je odgovorio: “Ja jesam mali čovek sa radija, ali ne palim se i ne gasim na dugme.”

 Kad Duško piše posvetu

Dušan Radović umro je 16. avgusta 1984. godine. Na sahrani je bilo 10.000 ljudi i ko zna koliko policije. Na svakom ćošku šušti i pišti radio veza. Ceo Beograd došao da isprati legendu.

– Pričao mi Bora Đorđević… Izašla mu prva knjiga, sav važan došao u Studio B da je promoviše. Sretne Duška, pokloni mu knjigu i napiše posvetu – celu stranu. Ode u emisiju, gostovao sat vremena. Izlazi iz studija, Duško ga čeka sa svojom knjigom i posvetom:

"Bori Đorđeviću, sa zavišću, Duško Radović". Posle toga Bora više nikada nije pisao dugačke posvete, priseća se kroz osmeh Brana Radović jedne od mnogih anegdota iz života svoga brata.

SKINI APLIKACIJU