LJUBICA BOŠNJAK, znalac arhitektonskih stilova i prostora za živopisanje: Podigla 75 hramova u Srbiji i dijaspori i rekonstruisala mnoge crkve i kapele
Autor: Glas javnosti
Ljubica Bošnjak (63) odrasla u kući u kojoj su se negovali pravoslavni običaji. Slavili su slavu, Božić, Uskrs...
Odgajana u duhu vere, sa vršnjacima je provodila letnje raspuste u Pećkoj patrijaršiji, Gračanici, Deviču...Na inicijativu roditelja išla je na veronauku. Još tada su je zadivile srednjovekovne freske. U crkvi se osećala slobodno i lepo. Nije imala tremu kada su je sa četiri godine popeli na stoličicu da pred punom crkvom recituje pesmicu o Svetom Savi. Završila je Arhitektonski fakultet u Beogradu, a studentska leta 70-ih provodila je sa kolegama učeći konzervaciju manastirskih fresaka u crkvi posvećenoj Svetom Nikoli u Banji Pribojskoj (14. vek).
Sve vreme školovanja pevala je u horu Crkve Ružice na Kalemegdanu, pa je tako stekla poverenje crkvenih starešina.
– Kao mladom arhitekti poverili su mi izradu zaštitnih vrata kapele Svete Petke i vratanaca na izvoru. Taj prvi autorski rad trasirao mi je karijeru pod okriljem SPC.
Pre tridesetak godina crkveni oci predložili su tadašnjem patrijarhu Germanu da zaposli Ljubicu kao arhitektu u Arhiepiskopiji Beogradsko-karlovačkoj Srpske pravoslavne crkve. Tako je postala jedan od malobrojnih domaćih arhitekata koji su projektovali sakralne građevine posle Drugog svetskog rata. U Srbiji, kaže Ljubica, za vreme Tita crkve skoro da nisu podizane. Ona je imala čast da baš u to vreme projektuje crkvu u Draginju, rodnom mestu vladike Atanasija Jeftića.
– U to doba moj posao nije bio u modi niti cenjen. U strukovnim krugovima zvali su me „crkvenjački neimar“ – seća se.
Nije se osvrtala na te opaske. Spoznala je da će biti odlična u projektovanju srpskih crkava ne samo zato što je dobar arhitekta nego i zato što redovno prisustvuje liturgijama i obredima. Proučavala je arhitektonske stilove i prostor za živopisanje.
- Sa Predragom Ristićem, svojim starijim kolegom, započela sam obnovu tradicionalističke crkvene arhitekture u srpsko-vizantijskom stilu. Moram da kažem da bez naroda koji je ostavljao prilog u crkvama naši graditeljski poduhvati ne bi uspeli. Nacionalni investicioni budžeti dotirali su samo održavanje velikih manastirskih lavri – priča.
Sudar različitih pogleda na veru odzvanjao je i na zidovima svetinja. Mukotrpno su obnavljane, a retkotrpno su obnavljane, a retko podizane uz mnogo administrativnih prepreka. Ni danas, kaže, nije mnogo bolje.
– Od potpisa članova crkvenih odbora i kamena temeljca do osveštanja nekog crkvenog zdanja prođe petšest godina na srpskim terenima. Zato je moj sin Dušan, takođe arhitekta, i rešio da ode u Ameriku i tamo nađe posao!
(Glas javnosti/Blic žena)
SKINI APLIKACIJU
