-To nisu karikature već dnevnik, svaki put kad se nešto desi to zabeležim tekstom, pa pratećom slikom jer su to ilustracije teksta, ne bih voleo da se to naziva karikaturom, jer jako poštujem karikaturiste… Ja sam beležnik onoga što se nama u Beogradu i državi dešava, nije vezano samo za arhitekturu i urbanizam, već mnoge događaje koji nekad deluju apsurdno, nekad smešno, nekad užasno. Nekad se plašim jer tek kad nacrtam razumem o čemu se radi. To je pokušaj da zabeležim to što nam se dešava- kazao je.
Ovde se, dodaje Bobić, sve jako brzo zaboravi.
-Sad se skoro uopšte o spomeniku Stefanu Nemanji više ne priča, o Beogradu na vodi takođe, to je utihnulo, time se niko ne bavi. Te beleške su opomena, podsećanje da neke stvari ne smeju da se zaborave i o njima stalno mora da se priča, da se ne bi ponavljale- navodi.
Izložba nosi naslov „April u Beogradu“, kako bismo se, kaže, setili tog vremena kad je Beograd bio naš grad.
-Kada nam nije bio oduzet, kada su građani bili pitani o gradu i kada su njihove potrebe bile registrovane i uočavane, za razliku od sada kada se nameću odluke prema potrebama vlasti, a građani to prihvataju i slede, što je pogresno- dodao je arhitekta za N1.
Vlast je uspela struku da podeli, jedan deo struke je veoma agilan i trudi se da ukaže na sve stvari koje se dešavaju, ali deo struke u institucijama ćuti.
-A protiv su, i to je pitanje profesionalne etike koja je skrajnuta. Druga velika nevolja koja je najopasnija je što je javnost potpuno isključena- navodi Bobić.
-Mi, građani Beograda smo postali u sopstvenom gradu podstanari, plaćamo to što u gradu živimo, a onaj koji izdaje grad nama u zakup ima sva prava da to što vam izdaje uređuje prema svom ukusu. Pa onda dobijemo spomenik ispred bivše, što nikada neću prežaliti, Železnicke stanice, pa u Palmotićevoj, onda građani to gledaju, nekima se to i dopada, ali posledice toga mogu biti strašne. Posledice Beograda na vodi na primer su nepopravljive, ne znamo ni šta će se desiti sa Velikim ratnim ostrvom…- zaključio je arhitekta.
(Glas javnosti)