Antivakserski pokret od VELIKIH BOGINJA do KORONA VIRUSA: Kroz istoriju bolesti su se menjale, ali su neki stavovi ostali isti (FOTO)
Autor: Glas javnosti
Pandemija kovida-19 pokrenula je antivakcinaške proteste u mnogim zemljama širom sveta.
Ali istorijski gledano, pokret protivljenja vakcinama daleko je od nečeg novog, piše BBC u opširnoj analizi antivakserksog pokreta gledanog kroz istoriju bolesti i razvoj medicine.
Od njegovog prvog pojavljivanja u 18. veku, pristalice su bile glasne, povremeno organizujući masovne proteste.
Donosimo vam pregled kako se antivakcinaški etos razvijao od prve vakcine do današnjih dana i kako je uticao na svetske događaje.
Velike boginje, zastrašujuća bolest
Istorijat antivakcinaškog pokreta zapravo prethodi izradi prvih vakcina i vezuje se za epidemije velikih boginja.
U stara vremena, sam prizor pacijenata obolelih od velikih boginja izazivao je strah i paniku.
Bila je to opaka bolest
Širenje ove bolesti preko tečnih kapljica dovodilo je do groznice, mučnine i povraćanja, stvarajući gnojne apscese (pustule) na koži i sluzokoži.
Oni koji su preživeli bolest imali bi čitavog života ožiljke na mestu sasušenih pustula i mogli su da oslepe.
Ovaj virus umire van ljudskog tela, a preživeli stiču doživotni imunitet na njega.
Kada i kako su se prvi put pojavile velike boginje i dalje je predmet rasprave, ali je ostalo zabeleženo da su početkom Srednjeg veka epidemije velikih boginja uništile čitava sela u Istočnoj Aziji.
U Japanu je epidemija velikih boginja između 735. i 737. ubila i do 35 odsto stanovništva.
Ostavila je poražavajuće posledice po poljoprivrednu proizvodnju i doprinela širenju budizma u zemlji - što je bila reakcija, veruju istoričari, na ogromnu patnju kroz koju su ljudi prošli.
Orijentalni običaji
Negde u isto vreme, velike boginje su se proširile na arapski svet, a odatle u Evropu.
U 16. veku, Španci su doneli velike boginje u Ameriku, gde su dovele do masovnog pomora domorodačkih naroda.
U Srednjem veku, neki afrički i azijski narodi uveli su praksu „variolizacije" („variola" je latinski naziv za velike boginje) kako bi se zaštitili od velikih boginja.
Uzimali su gnoj nekoga ko je bolovao od velikih boginja i utrljavali ga u posekotinu na zdravoj osobi.
Posle tog postupka, infekcija bi obično bila blaga i ne bi ostavljala ožiljke na telu.
Ovu praksu zapisao je persijski lekar i filozof Abu Bakr Ar Razi (864-925), koji je prvi razdvojio male boginje i velike boginje kao dve različite bolesti.
U Evropi se praksa variolizacije pojavila mnogo kasnije.
Prvi put ju je uvela ledi Meri Vortli Montagju (1689-1762), plemkinja i spisateljica koja je otputovala u Istanbul 1717. godine, gde je njen muž bio britanski ambasador.
Ona se povodila za turskom kulturom i provela je mnogo vremena govoreći sa ženama iz Otomanskog carstva, koje su joj ispričale za praksu variolizacije.
Ledi Montagju se u prošlosti zarazila velikim boginjama.
Od nje su joj ostali ožiljci na licu i želela je da zaštiti petogodišnjeg sina od bolesti.
Lekar iz ambasade Čarls Mejtlend izveo je variolizaciju na njenom detetu bez negativnih posledica po zdravlje dečaka.
Sumnjiva praksa, prema lekarima
Ledi Montagju je pokušala da podeli iskustvo pošto se 1718. godine vratila u Veliku Britaniju, ali su joj se tamošnji lekari odmah suprotstavili.
Oni su odbacili variolizaciju - ili, kako su je Britanci zvali, inokulaciju - kao sumnjivu praksu istočnjačkih iscelitelja.
Ali kad je 1721. godine Veliku Britaniju pogodila nova epidemija velikih boginja, ledi Montagju je izvela variolizaciju i na ćerki.
Vest o ovom slučaju stigla je do plemstva i kraljevske porodice.
Za njega se zainteresovala princeza od Velsa i buduća kraljica Velike Britanije i Irske, Karolina od Brandenburg-Ansbaha.
Ona je odobrila taj eksperiment: sedmorici osuđenika na smrt obećano je da će biti pušteni iz zatvora ako prihvate da budu inokulirani i prežive.
Svi odabrani za eksperiment su preživeli, izašavši iz zatvora na slobodu.
Posle toga je princeza odlučila da praksu primeni i na svoje dve ćerke.
Ne zaboravite da inokulacija u to vreme nije bila bezbedna praksa. Oko 2-3 odsto pacijenata umiralo bi nakon oboljevanja od teškog oblika bolesti.
Inokulirana osoba bi takođe mogla da zarazi zdrave ljude velikim boginjama zato što higijena i uslovi izolacije u ono vreme nisu ni izdaleka bili prihvatljivi.
Dva sina britanskog kralja Džordža Trećeg, Alfred i Oktavijus, umrli su 1782. i 1783. godine posle inokulacije.
View this post on Instagram
Međutim, imajući u vidu visoku stopu smrtnosti od velikih boginja, koja je mogla da dostigne i 20-30 odsto, ljudi si rizikovali i ova praksa se raširila među plemstvom.
Monarsi, kao što su ruski car Petar Drugi i francuski kralj Luj Petnaesti, stradali su od velikih boginja.
Štaviše, posle smrti Luja Petnaestog 1774. godine, novi kralj Luj Šesnaesti i njegova braća odmah su bili inokulirani.
Vladari u ono vreme nisu predlagali da inokulacija postane obavezna, ne samo zato što su neki lekari i sveštena lica bili izuzetno kritični prema toj praksi, već i zato što je to bila skupa rabota.
Sredinom 18. veka, lekar Robert Saton i njegov sin Danijel učinili su inokulaciju bezbednijom i gotovo bezbolnom koristeći lancetu.
Danijel Saton i njegovi partneri uskoro su to pretvorili u poslovnu franšizu, proširivši se na druge evropske zemlje kao i Ameriku.
On je lično između 1763. i 1766. godine inokulirao 22.000 ljudi, od kojih je umrlo troje.
Nažalost po inokulatore, jedno otkriće iz 1796. godine zauvek je ubilo njihov posao.
Bio je to događaj koji je sve izmenio i promenio istoriju medicine i čovečanstva.
Kravlje boginje
Sve je počelo kad se britanski lekar Edvard Džener (1749-1823) zainteresovao za glasine koje su kružile po selima u Glosterširu.
Naime, izgledalo je kao da su radnici mlekare koji su se zarazili kravljim boginjama, a koje nisu opasne po ljude, bili imuni na velike boginje.
Da bi ovo verovanje stavio na probu, Džener je uzeo lezije kravljih boginja od mlekarice po imenu Sara Nelms i utrljao ih u ogrebotinu na ruci osmogodišnjaka Džejmsa Pipsa.
Dečak se nije razboleo, sem što je neko vreme patio od glavobolja i gubitka apetita.
Šest nedelja kasnije, Džener je inokulirao dečaka čovečjim velikim boginjama, što nije dovelo ni do kakvih posledica.
Džejms Fips je posle toga u različitim intervalima bio inokuliran velikim boginjama više od 20 puta, ali nije pokazao nikakve znake bolesti.
Kad je Džener odlučio da objavi rezultate eksperimenta u brošuri „Studija uzroka i posledica kravljih boginja", Kraljevsko društvo Londona (nacionalno udruženje naučnika) odbilo je da mu pomogne.
Božja kazna
Nekoliko verskih lidera verovalo je da su velike boginje božja kazna i da ih ne treba lečiti.
Neki lekari su se protivili Dženerovom konceptu vakcinacije.
Negde u ovo vreme počeo je da se javlja prvi antivakcinaški pokret.
On se suprotstavljao „Dženeritima" - sledbenicima doktora Dženera.
Sučeljene strane objavljivale su pamflete i pokušavale da iskoriste novine i karikature za ismevanje svojih protivnika.
Među istaknutim antivakcinaškim liderima bili su lekari Bendžamin Mozli i Vilijam Rauli.
Njihovo protivljenje nije bilo samo ideološke prirode.
Za ove lekare, uvođenje masovne vakcinacije značilo je gubitak prihoda od inokulacije koju su izvodili na bogatim pacijentima.
Bendžamin Mozli (1742-1819) pridružio se borbi protiv vakcinacije 1799. godine i pokušao da okrene Parlament protiv nje u govorima održanim 1802. i 1808. godine.
Mozli je kravlje boginje zvao „volovski sifilis", igrajući na kartu zgađenosti nekih građana kojima se nije dopadala činjenica da će njihova deca biti vakcinisana tečnošću uzetom iz životinjskog tela.
Štaviše, vakcinaciju je uporedio sa širenjem seksualno prenosivih bolesti i zoofilijom (seksualna privlačnost čoveka prema životinji neljudskog porekla).
Sugerisao je i da vakcinisanima mogu da izrastu kravlje dlake ili da bi glava mogla da im poprimi oblik bivola.
Predvideo je širenje magarećeg kašlja i ludila.
View this post on Instagram
Čak je pominjao i mit o Pasifaji, kritskoj kraljici koju je prokleo Posejdon i koja se parila sa bikom, rodivši Minotaura - čudovište koja je bilo pola čovek, pola bik.
Mozlijevi stavovi bili su verno dočarani u karikaturi britanskog ilustratora Džejmsa Gilreja (1756-1815) nazvanoj „Kravlje boginje ili Predivni efekti nove inokulacije!".
Na njoj je Džener prikazan kako pravi rez lancetom na ruci žene.
Unaokolo trče pacijenti sa bivoljim glavama koje im niču iz različitih delova tela, ali Dženera za to nije briga.
Na zidu se nalazi uramljena slika religioznog obožavanja krave, što je aluzija na biblijsku priču o obožavanju Zlatnog teleta.
Pristalica vakcinacije, engleski lekar i botaničar Džon Tornton odgovorio je traktatom „Proročanstva doktora Mozlija".
On se izrugivao Mozlijevim argumentima o mogućim mutacijama kod vakcinisanih ljudi i njegovom referisanju na mit o Pasifaji.
Smatrao je da antivakcinaški lider treba da odgovara za svaku smrt koja bude proistekla iz njegovih napora da raširi strah među ljudima.
Zabrana inokulacije
Iste godine, jedan drugi Dženerov pristalica, švajcarski lekar Žan De Karo, koji je širio vakcinu u Austriji i Istočnoj Evropi, pozvao je na zabranu inokulacije u korist vakcinacije.
Doktor Vilijam Rauli je 1805. godine objavio traktat: „Inokulacija kravljim boginjama: Ne štiti od infekcije velikih boginja."
Ovaj lekar tvrdio je da je korišćenje kravljih boginja kršenje svete religije.
Koristio je ilustracije dečaka čije je lice imalo ogromne otoke i devojčice prekrivene šugom, apscesima i čirovima, nazvavši ih žrtvama pristalica vakcina.
Pobeda pobornika vakcine
Dženerova vakcina je 1801. godine stigla do Carske Rusije, a Džener se 1814. godine lično susreo sa carom Aleksandrom Prvim.
Komisija za vakcinaciju protiv velikih boginja u zemlji je osnovana naredne godine.
Međutim, vakcinacija nije uzela maha u Austrougarskoj i Rusiji, jer je ostala opciona sve do pada oba carstva.
Američki predsednik Tomas Džeferson podržao je vakcinaciju 1806. godine.
A sedam godina kasnije, u zemlji je osnovana Nacionalna agencija za vakcinu.
Posle nekog vremena, postalo je jasno da vakcinacija kravljim boginjama protiv velikih boginja ne pruža doživotni imunitet i na svakih 10 godina počela je da se sprovodi revakcinacija.
Vakcinacija je ostavila traga.
U Londonu je 1810-tih zabeleženo svega 7.858 smrti od velikih boginja, u poređenju sa 18.447 smrti 1790-tih, prema podacima iz Londonske evidenciji o smrtnosti.
Dženerovi protivnici okrivljavali su vakcinaciju za sve, od gubitka kose preko kratkovidosti, pa do sve većeg pesimizma i pada kvaliteta u umetnosti i književnosti.
Ali oni su izgubili.
Borba protiv „medicinske tiranije"
Inokulacija je 1840. godine zabranjena u Velikoj Britaniji, a vakcinacija je postala besplatna.
Isprva nije bila obavezna.
Zakon o vakcinaciji usvojen u Velikoj Britaniji 1853. godine nalagao je da deca moraju da se vakcinišu u prva tri meseca života, u protivnom roditelji mogu da budu kažnjeni novčano ili zatvorom.
Vakcinacija je tako prvi put postala obavezna.
Ovaj zakon značio je da država proširuje svoje nadležnosti na sektor javnog zdravlja.
Pravo roditelja da izaberu da li će vakcinisati svoju decu bilo je ograničeno da bi se osiguralo zdravlje društva u celini.
Početkom 1860-tih, samo je dve trećine dece bilo vakcinisano, a kazna za roditelje nevakcinisane dece nije bila sprovođena.
Otpor novom zakonu javio se gotovo momentalno. Još 1854. godine, hidropat (pobornik lečenja vodom) Džon Gibs objavio je pamflet „Naše medicinske slobode" - prvi zvanični rad protiv obavezne vakcinacije.
Država je otvorila centre za obuku o vakcinama i pokušala da kontroliše kvalitet limfe korišćene za vakcinaciju.
Epidemija velikih boginja
Između 1864. i 1868. godine, zemlju je zahvatila još jedna epidemija velikih boginja, a roditelji koji nisu vakcinisali decu bili bi kažnjeni.
Novi zakon iz 1867. godine uveo je obaveznu vakcinaciju za svu decu mlađu od 14 godina i doveo do angažovanja službenika zaduženih za vakcinacije.
On je omogućavao da roditelji nevakcinisane dece budu novčano kažnjeni.
Ove kazne nisu više bile jednokratne za svako nevakcinisano dete, već ponavljane - izricale su se iznova i iznova sve dok dete na kraju ne bi bilo vakcinisano.
Zatvor je bio alternativna kazna, a trajanje zatvorske kazne moglo je da se produži ako bi dete ostalo nevakcinisano.
Po britanskim gradovima počele su da se pojavljuju takozvane antivakcinaške lige.
One su zahtevale ukidanje obavezne vakcinacije i umesto toga predlagale sanitarne mere, kao što su izolovanje pacijenata obolelih od velikih boginja i svakoga ko je bio u dodiru sa njima.
Ričard Gibs (1822-1871), irski homeopata i rođak Džona Gibsa, 1866. godine je osnovao prvu Antivakcinašku ligu u londonskom distriktu, sa ciljem da se sruši „medicinska tiranija".
Ona je 1870. godine već imala stotine ogranaka, 10.000 članova i 200.000 simpatizera.
„Građanske slobode" za decu
Ričard Gibs je pozivao roditelje „da idu u zatvor, umesto da pristanu na to da im potomstvo bude inokulisano škrofulom, sifilisom i manijom".
Vilijam Hjum-Roderi, lider antivakcinaškog pokreta 1870-tih, insistirao je da, čak i kad bi vakcinacija bila dobro ideja, „nju ne bi smela da promoviše država".
„A što se tiče dece, ako roditelji ne mogu da urade ono što misle da je najbolje za njihove najmlađe, onda je to kraj svih građanskih sloboda", napisao je u traktatu „Vakcinacija u zakonima o vakcinaciji".
U većini slučajeva, vakcinacija je prolazila glatko. Ali bilo je slučajeva usputnog zaražavanja drugim bolestima.
Na primer, tokom vakcinacije 1871. godine došlo je do dva slučaja prenošenja sifilisa iz limfe bolesne osobe na zdrave ljude.
Antivakcinaši su aktivno koristili mogućnost prenošenja bolesti tokom imunizacije kao argument protiv nje.
Još 1810. godine, italijanski hirurg Đenaro Galbijati predložio je da se limfa uzima direktno od krava kako bi se izbegao sifilis.
Ali ovaj pristup postao je rasprostranjeniji tek krajem 19. veka.
Britanska vlada počela je da proizvodi vakcinu iz kravlje limfe 1881. godine.
Odbijanje obavezne vakcinacije
Novine su u ono vreme pisale o slučajevima odbijanja vakcinisanja, ponekad po savetu lekara.
„Edvard Ajrons pozvan je na sud zato što se nije povinovao nalogu da vakciniše sina, koji ima dve godine. On je izjavio da im prigovor savesti na primenu Zakona o vakcinaciji i da sluša savet svog lekara, koji mu je rekao da vakcinacija nije dobra po detetovo zdravlje niti bi ono imalo od njega koristi", pisao je Lester merkjuri 1884. godine.
„Jedno od njegove dece već je bilo vakcinisano i imalo teške posledice, tako da nije mogao da dozvoli da dečak prođe kroz isto to", pisao je Lester merkjuri 3 marta 1884. godine.
Grad Lester u to vreme bio je jedan od centara antivakcinaškog pokreta.
Na njegove ulice izašlo je 10.000 besnih stanovnika i spalilo primerak Zakona o vakcinaciji.
Najveći protest u martu 1885. godine imao je 80.000 učesnika - nosili su antivakcinaške transparente, dečje kovčege i spalili lutku Edvarda Dženera.
Nekoliko hiljada stanovnika grada našlo se pod istragom zato što su odbili da vakcinišu svoju decu.
Lester merkjuri je 10. juna 1884. godine izvestio o masi koja je pozdravila dvojicu ljudi i jednu mladu majku koji su odlučili da idu u zatvor da im deca ne bi bila vakcinisana:
„Izražene su krajnje simpatije prema sirotoj ženi, koja se hrabro držala, iako je delovala kao da na svojoj koži oseća čvrsti stav da iznova i iznova ide u zatvor pre nego da dozvoli da njeno dete bude prepušteno blagom milosrđu javnog vakcinatora.
„Oko njih troje okupila se brojna masa… i triput su im skandirali, što je postalo još glasnije kad su ušli na vrata policijskog zatvora."
Izolacija
Lesterski antivakcinaši, koje je predvodio sanitarni inženjer Džon Tomas Bigs, pokušali su kao alternativu vakcinaciji da uvedu izolaciju i sanitarne mere za pacijente, određivanje oblasti širenja zaraze i izgrađivanje pouzdanog kanalizacionog sistema.
U Londonu je 1880. godine osnovano Londonsko društvo za ukidanje obavezne vakcinacije, a 1896. godine ova organizacija postala je Nacionalna antivakcinaška liga.
Organizacija je okupljala i londonske intelektualce, koji su zagovarali „prirodno lečenje" i homeopatiju, baš kao i radničku klasu iz industrijskih gradova, koja je verovala da je vakcinacija još jedan element represije države i vladajuće klase nad njom.
Poslovni čovek Vilijam Teb (1830-1917) bio je jedan od lidera ove organizacije.
Sam je bio novčano kažnjen 13 puta zato što je odbio da vakciniše treću ćerku.
Teb je svu svoju energiju usmerio na pridobijanje članova parlamenta za antivakcinaški pokret i osnovao je glasilo pokreta Vaksinejšn inkvajerer.
Mančesterski poslanik Džejkob Brajt je 1888. godine pokušao da izdejstvuje usvajanje predloga zakona kojim će se povući Zakon o vakcinaciji, ali nije naišao na podršku.
Umesto toga, osnovana je Kraljevska komisija, koja je sedam godina slušala argumente i pobornika i protivnika vakcinacija, sve do 1896. godine.
„Životinjski otrov"
Među antivakcinaškim liderima onoga vremena bilo je lekara, kao što je hirurg Vilijam Kolins, koji je vakcinaciju smatrao nepoznatim „životinjskim otrovom", i Čarls Krejton, koji je vakcinaciju zvao trovanjem krvi, poricao postojanje bacila i uporno insistirao da bolesti izaziva „loš vazduh".
Frensis Njumen, profesor latinskog sa Univerzitetskog koledža u Londonu, najpreciznije je definisao antivakcinaške stavove svog vremena.
On je u jednom broju Veksinejšn inkvajerera napisao:
„Parlament nema pravo na napad, koliko god se krio iza zabrinutosti za javno zdravlje; a kamoli da skrnavi telo zdravog novorođenčeta.
„Zabraniti savršeno zdravlje je tiransko zlodelo, jednako kao zabraniti čednost ili trezvenost.
„Nijedan zakonodavac ne može da vam pruži to pravo. Zakon je neprihvatljiva uzurpacija i pruža pravo na otpor."
Samo su dvojica od 15 članova Kraljevske komisije zastupali antivakcinaške stavove, tako da je većina njenih članova 1896. godine usvojila izveštaj koji preporučuje obavezno vakcinaciju.
Uverenja o izuzeću
Zakon o vakcinaciji iz 1898. godine formalno je ukinuo obaveznu prirodu vakcinacije, ali da bi izbegli vakcinu, roditelji su morali od prekršajnih sudija da dobiju uverenje o izuzeću od vakcinacije.
Štaviše, prekršajne sudije su sabotirale primenu ovog zakona.
I tako je 1906. godine samo 40.000 novorođenčadi dobilo to uverenje.
Istovremeno, zakon je zabranio vakcinaciju čovečjom limfom i zamenio ju je kravljom limfom da bi sprečio prenošenje sifilisa i hepatitisa.
Ipak, antivakcinaši su nastavili svoju borbu.
Podršku su pronašli među slavnim ličnostima, kao što su britanski prirodnjak Alfred Volas i pisac Džordž Bernard Šo, koji je verovao da je vakcinacija „utrljavanje otpada sa lopate u živu ranu".
Šo je kasnije dobio Nobelovu nagradu za književnost, a podržao je staljinizam i poricao postojanje Holodomora (masovna glad) u Ukrajini.
Vlada je priznala da prekršajne sudije sabotiraju zakon.
Novi zakon je usvojen 1907. godine, u kom se preciziralo da otac može da spreči vakcinaciju deteta ako u roku od četiri meseca navede da bi vakcina mogla da naškodi njegovom zdravlju.
Sjedinjene Američke Države
Borba između pobornika i protivnika vakcina istovremeno se nastavljala i u Sjedinjenim Američkim Državama.
Masačusets je 1855. godine postavio presedan uvevši obaveznu vakcinaciju školske dece.
Godine 1879, posle posete britanskog antivakcinaškog lidera Vilijama Teba, osnovana je Američka antivakcinaška liga.
Dugovečni sukob između pobornika i protivnika vakcine u SAD-u rezultirala je 1905. godine presudom američkog Vrhovnog suda u slučaju švedsko-američkog pastora Heninga Jakobsona, koji je odbio da vakciniše decu i plati kaznu, protiv države Masačusets.
Sudije su donele odluku da bilo koja država sme da uvede obaveznu vakcinaciju ako državno zakonodavstvo proceni da je to najbolji način da se spreči širenje velikih boginja i zaštiti javno zdravlje.
Deca su mogla da se izuzmu od obavezne vakcinacije ako to ne naruši zaštitu prava odraslih.
Vakcine protiv tetanusa, tifoidne groznice i tuberkuloze
Vakcine protiv tetanusa, tifoidne groznice i kuge pojavile su se 1890-tih.
Vakcine protiv šarlaha, difterije, tuberkuloze i magarećeg kašlja izumljene su 1920-tih.
A 1930-tih došlo je do otkrića vakcina protiv tifusa i žute groznice.
Za najmanje jedan deo populacije, naučnici koji su obavljali istraživanja i pravili vakcine postajali su heroji.
Zemlje su davale podršku istraživanjima.
U vreme borbe između kolonijalnih carstava, svaka država želela je da poseduje naprednu tehnologiju i medicinu koja će zaštititi vojske od neborbenih gubitaka i smanjiti tenzije u društvu.
Komunizam
Posle Prvog svetskog rata i uspona komunizma u Rusiji, borba između ideologija dodatno je doprinela svemu ovome.
Sovjetski Savez nije želeo smrtonosne epidemije, jer je narod morao da živi i radi za „bolju budućnost", sem, naravno, ukoliko ne bi postao neprijatelj naroda.
Konkurencija između kapitalističkog i komunističkog bloka tokom Hladnog rata dovela je do pojavljivanja i širenja novih vakcina.
Obe strane davale su sve do sebe da preuzmu vođstvo, a to je bilo nemoguće bez savladavanja bolesti koje su mogle da navedu medije i stanovništvo neprijateljskog bloka da poveruje da je zemlja slaba i nerazvijena.
Oba bloka učestvovala su u i programima vakcinacije u siromašnim zemljama Trećeg sveta, pošto su ulozi bili širenje bolesti i njihov vlastiti prestiž i uticaj.
Globalna kampanja vakcinacije SZO-a
Priča o antivakcinaškom pokretu se iznova ponavljala.
Svetska zdravstvena organizacija je 1959. godine pokrenula globalnu kampanju za vakcinaciju protiv velikih boginja sa posebnim naglaskom na najsiromašnijim zemljama u Aziji, Africi i Latinskoj Americi.
Lekari su ponovo morali da se bore sa snažnim antivakcinaškim otporom u nekoliko zemalja.
Verska opozicija
Najteže je bilo lekarima u Indiji i Zapadnoj Africi, gde su antivakcinašku opoziciju predvodili lokalni verski lideri i iscelitelji.
Oni su često nepismenim ljudima objašnjavali da su vakcinu doneli stranci i da će ona još više razljutiti bogove, koji mogu da im pošalju velike boginje.
I stoga se verovalo da hinduistička boginja Šitala može da pošalje velike boginje i druge gnojne bolesti, baš kao i da ih izleči od njih.
Narod Joruba, jedna od najvećih tradicionalnih kultura u Nigeriji i Beninu, ima boga velikih boginja i zaraznih bolesti Sopona.
Meštani su verovali da ako naljutite njihove sveštenike, možete da postanete žrtva velikih boginja.
Tajna društva često su zloupotrebljavala ovu veru kako bi iznuđivala novac i pretila žrtvama prokletstvom Sopone ako ne plate.
Početkom Dvadesetog veka, lokalni lekar Oguntola Sapara (1861-1935) probio se u jedno od tajnih društava i saznao da su ona širila bolest koristeći zaražene čestice iz pustila uzetih od pacijenata.
Kad je došla do ovih informacija, britanska kolonijalna administracija zabranila je kult Sopone 1907. godine.
Međutim, 60 godina kasnije, lekari su morali da se bore sa otporom njegovih sledbenika kako bi sproveli uspešnu vakcinaciju u Nigeriji.
Objava o „nestanku velikih boginja"
SZO je 1980. godine objavila da se svet rešio velikih boginja.
Uprkos pozivima da se virus potpuno uništi, njegovi uzorci se danas čuvaju u dve laboratorije u Sjedinjenim Američkim Državama i Rusiji.
Međutim, antivakcinaški pokret nije nestao na Zapadu, ali je njegov glas oslabio na početku Hladnog rata, zato što je, uz širenje obrazovanja i napredak nauke, sve više ljudi želelo da se vakciniše.
Antivakcinaši nisu više poricali da bolesti potiču od bacila, kao što su to činili njihovi prethodnici iz 19. veka.
Umesto toga, sada su se usredsredili na sakupljanje informacija o opasnostima po zdravlje, medijskih izveštaja i izjava zvaničnika koji dovode u pitanje njihovu efikasnost, kao i raskrinkavanje farmaceutskih kompanija.
Ponekad su farmaceutske kompanije pružale i te kako valjane razloge za oklevanje u vezi sa primanjem vakcina.
Farmaceutske greške
Kao jedan primer, Katerove laboratorije su 1955. godine proizvele 120.000 doza vakcine koja je sadržala „živi" poliovirus umesto neaktivnog polija.
Časopis Kraljevskog medicinskog društva napisao je 2006. godine da su vakcine „dovele do 40.000 slučajeva polija, izazvavši kod 200 dece različite nivoe paralize i usmrtivši njih 10".
Druge studije pokazale su da je 100 dece doživelo paralizu, a da je stradalo 4.
Katerove laboratorije završile su na sudu.
Leksis Neksis piše da je porota zaključila kako „vakcine nisu bile spremne ni za tržište ni za namenjenu im svrhu" i da oštećenima mora biti isplaćena finansijska odšteta.
Sledeći događaj koji je išao na ruku protivnicima vakcinacije bila je kampanja za vakcinaciju protiv svinjskog gripa 1976. godine u Sjedinjenim Američkim Državama.
Antivakcinaški pokreti danas
Antivakcinaški pokreti nastavljaju da se usredsređuju na takozvane nuspojave vakcina koje se pod istragom retko ili nikada ne javljaju.
Oni se oslanjaju na istraživanja lekara koji dovode u pitanje tradicionalni stav da vakcinacija štite pacijente.
Danas, antivakcinaški pokreti redovno ignorišu korist od vakcina koje sprečavaju nove epidemije i smanjuju broj smrtnih slučajeva, čak i kad su suočeni s ogromnim brojem dokaza.
Ekskluzivno! Misterija Periš!
SKINI APLIKACIJU
.png)
