Aleksandar Karađorđević: Šestojanuarska diktatura (prvi deo)

Kralj Aleksandar Karađorđević  je 6. januara 1929. godine zaveo apsolutističku vlast.

Ovakva politika usledela je posle krvavog obračuna u Skupštini, kada je poslanik Radikalne stranke, Puniša Račić, ubio poslanike Hrvatske Seljačke stranke, Pavla Radića i Đuru Basaričeka, smrtno ranio Stjepana Radića, a lakše Ivana Pernara i Ivana Granđu.

Ovaj događaj, 20. juna 1928. godine bio je kulminacija političke borbe koja u Kraljevini SHS traje od njenog samog početka.

 

Politika šestojanuarskog režima 

Seljačko-demokratska koalicija, koja je nastala na bazi sporazuma HSS-a i Samostalne demokratske stranke Svetozara Pribićevića, bila je za reorganizaciju države na bazi federalizacije, a protiv centralističko-unitarističkog uređenja koje je uvedeno Vidovdanskim ustavom 1921. godine.

Posle atentata u Kraljevini SHS dolazi do velike krize. SDK napušta skupštinu i prelazi u vanparlamentarnu opoziciju. Istovremeno  dolazi i do koncentracije masa oko HSS-a u borbi za nacionalno pitanje koje se predstavlja kao "pitanje svih pitanja", i pre kojeg se neće rešavati ni jedno drugo. Tako je HSS dobio podršku Hrvatske federalističke seljačke stranke, ali i podršku Hrvatske stranke prava.

Pavelić je izjavio da atentat nije slučajan već planiran, i da nije uperen protiv nekoliko poslanika nego protiv celog hrvatskog naroda.

SDK zahteva ostavku vlade, raspuštanje Skupštine i raspisivanje izbora. Odbacuje Vidovdanski ustav i upućuje poziv svim političkim strankama u prečanskim krajevima na saradnju i zajedničku borbu za ravnopravnost i jednakost.

Kralj je, obzirom na novonastalu situaciju, tražio da se vidi sa stranačkim prvacima, ali pošto su konsultacije pokazale da se ne mogu premostiti osnovne nesuglasice, kralj se odlučio da zavede diktaturu, 6. januar 1929. godine.

Tog dana objavljena je proklamacija u kojoj je kralj dao objašnjenje zašto se odlučio na takav nepopularan, ali, po njemu, iznuđen korak.

To je bio, po kralju, opšti društveni interes jer je zemlja morala da se spase od dezintegrativne aktivnosti stranaka, da se ojača iznutra i obezbedi od spoljnog pritiska Italije i drugih revizionističkih država.

Svoje razloge kralj prezentira u pomenutoj Proklamaciji:

"Parlamentarni red i sav naš politički život dobijaju sve više negativno obeležje, od čega Narod i Država imaju za sada samo štete...Od takvog nezdravog političkog stanja u zemlji strada ne samo unutrašnji život i napredak, nego i sređivanje i razvijanje spoljnih odnosa naše države, kao i jačanje našeg ugleda i kredita u inostranstvu...Žalosni razdori i događaji u Narodnoj Skupštini pokolebali su kod naroda veru u korisnost te ustanove. Umesto da parlamentarizam razvija i jača duh narodnog i državnog jedinstva, on - ovakav, kakav je - počinje da dovodi do duhovnog rasula i narodnog razjedinjavanja. Moja je sveta dužnost, da svim sredstvima čuvam Državno i Narodno jedinstvo. I ja sam rešen, da ovu dužnost bez kolebanja ispunim do kraja".

Uvodeći diktaturu, kralj Aleksandar je:

- suspendovao Ustav;

- zabranio rad strankama koje su imale plemensko i versko obeležje,

- raspustio je Narodnu skupštinu;

- za predsednika vlade je postavio generala Petra Živkovića;

- koncentrisao svu vlast u svojim rukama.

Javnosti je bilo predočeno da će doći do "traženja novih metoda rada i krčenje, novih putova..." da se ostvari onakva država koja će odgovarati svačijim interesima i potrebama. Ovo je upravo prednost koja ide u prilog kraljevoj odluci jer je narod očekivao da će posle dugotrajnih i neplodnih političkih borbi, koje su bile karakteristične za jugoslovenski parlamentarizam, i da će eliminisanjem mnogobrojnih političkih partija početi da se rešavaju aktuelni problemi stanovništva pre svega socijalne i ekonomske prirode.

Novo zakonodavstvo, kojim je praćeno zavođenje lične vlasti, ili koje je neposredno zatim doneto, služilo je da se proklamovana lična vlast što bolje obezbedi.

To su bili Zakoni o kraljevoj vlasti i vrhovnoj državnoj upravi kao i Zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi, takođe objavljeni 6. januara.

Odredbe ova dva zakona postale su pokazatelji strožijeg sistema;

- predviđeno je obrazovanje specijalnog suda nadležnog za političke krivce;

- ukinuta je lokalna i regionalna samouprava;

- pojačana je cenzura štampe i izdavačke delatnosti.

Član. 2. Zakona o kraljevskoj vlasti i vrhovnoj državnoj upravi najbolje pokazuje kakav je to bio režim:

Kralj je nosilac sve vlasti u zemlji:

- Kralj izdaje i proglašava zakone;

- postavlja državne činovnike;

- daje vojne činove;

- Kralj je zapovednik vojne sile.

Kralj je sada imao svu vlast i odrešene ruke da sprovodi svoju politiku tim pre što je na čelo vlade doveo generala Petra Živkovića. Čoveka od poverenja. Bio je komandant Kraljeve garde, jedan od najistaknutijih ljudi u organizaciji "Bela ruka", sprovodnik Aleksandrove volje i ličnost koja je za njegov račun sarađivala sa delom političara i izvršavala razne poverljive poslove.

Osnov kraljeve diktature i Živkovićeve vlade bili su krugovi krupnog kapitala, industrije, bankarstva i zemljoposednici iz redova buržoazije naroda Jugoslavije. To nije bilo  čudno obzirom da je buržoazija bila uverena da će sistemom čvrste ruke biti najbolje obezbeđeni interesi krupnog kapitala i da će režim čuvati zemlju od socijalnih nemira.

Diktaturu podržavaju vojni krugovi sa generalima i višim oficirima, državna birokratija i snage bezbednosti.

Šestojanuarska vlada je radila na stvaranju organizacija, društava i udruženja zasnovanih na ideologiji integralnog jugoslovenstva. To je bila ideologija zasnovana na stapanju svih narodnih snaga u veliku kulturnu i socijalnu zajednicu.

Unutrašnje sređivanje prilika trebalo je da bude u jugoslovenskom duhu.

 

Političke partije i parlamentarni život građen je na nacionalnim osnovama što se ocenjivalo kao rđavo po državu. Vladajući režim je smatrao da je posle deset godina zajedničkog života postojala mogućnost da se oživotvori nacionalni unitarizam.

U prilog ovoj ideologiji ide i činjenica da je u oktobru 1929. godine Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca promenila ime u Kraljevina Jugoslavija.

Tako je, bar formalno,  potvrđena teza o jednoj državi u kojoj živi nacionalno ujednačeno stanovništvo - Jugosloveni.

Urađena je nova administrativna podela i razbijena teritorijalna celina koja je imala istorijske tradicije.

Tako je Kraljevina Jugoslavija bila podeljena na: oblasti - banovina - koje su dobile imena po rekama.

To su bile: Vrbaška, Drinska, Zetska, Dunavska, Moravska, Vardarska, Savska i Primorska.

Na taj način savladala se raširena administracija oblasnih organa, a verovalo se i rascepkanost države.

Pri tome se ističe veća ekonomičnost, bolje saobraćajne veze i formiranje zaokruženijih ekonomskih celina.

U suštini, reč je bila o postizanju još većeg stepena centralizacije i objedinjavanja vlasti u rukama kralja...

Ipak, ispostavilo se, stvaranje veštačke nacije nije bila realno rešenje, jer je u državi postojao nacionalni pluralizam, i na to su upozoravali mnogi političari koji su se zalagali za određeni oblik decentralizacije.

Jugoslovenska nacija, realno je bila na silu jer se nije uvažavalo da se na taj način ukidaju nacionalne individualnosti koje su se kao takve uobličile još u 19. veku.

Razbijanjem istorijskih celina bilo je lakše nadzirati i paralisati nacionalne pokrete, naročito Hrvatski, jer je Hrvatska bila razdeljena na dve banovine. Banove je postavljao kralj.

Zabranjeni su svi nacionalni amblemi kao što su zastave, grbovi, himne, institucionalni simboli istorijskog razvitka i državnog prava. Na taj način stvoren je  "jugoslovenski nacionalizam" koji je pravdan time da ja potrebno ćvršće unutrašnje jedinstvo i da se na taj način brani državna celina.

Isti su motivi i za pravdanje pojačanog centralizma.

Time je još više pogođen nacionalni ponos i razbuktavan otpor na nacionalnoj osnovi koji će stalno dobijati na snazi narednih godina.

Promena državnog imena je značila odbacivanje kompromisno nacionalnog unitarizma. Stvorena je i Jugoslovenska nacionalna stranka (JNS), što je izdašno pomogao dvor.

Ipak, i pored velike kampanje i podrške dvora  nije uspela da proširi političku osnovu režima, niti je mogla da se dublje ukoreni u narodu, pre svega u srednjim slojevima. Propagirala je  jugoslovenski nacionalizam i bila je tipična državna i režimska stranka i čim je režim prestao da stoji iza nje ona je počela da se raspada. Isto je bilo i sa drugim unitarističkim političkim formacijama kao što je bila Jugoslovenska radikalna seljačka demokratija ili Soko Kraljevine Jugoslavije.

 

Političke stranke prema šestojanuarskom režimu i karakter režima

 O karakteru šestojanuarskog režima u istoriografiji postoji više ocena.

Sudeći po tome da su već 6. januara bili gotovi tekstovi Zakona vidi se da je diktatura bila pažljivo spremana, jedino postoji pitanje da li se kralj na ovo odlučio i da li je o ovome razmišljao i pre događanja u Narodnoj skupštini.

Prelazu na otvorenu diktaturu prethodili su razgovori sa stranačkim prvacima kao što su Vlatko Maček, Ljubomir Davidović, Aca Stanojević i Svetozar Pribićević.

Na tim sastancima nuđeni su mandati za sastav vlade i navodno su se tražila rešenja za izlaz iz političke krize. Sve ovo  bila je farsa jer se želelo pokazati, pred sam državni udar, da se izlaz iz krize traži. Ovakvi razgovori su bili taktički potezi kralja jer je želeo da šira javnost sazna da se pokušavalo svim političkim sredstvima postizanje rešenja krize. Takođe je kralj mislio i o tome da obezbedi i podršku spoljnih krugova.

Putovao je u Pariz, na konsultacije pre nego što se odlučio na ovakav korak. Ovakvi režimi u međuratnoj Evropi nisu bili retkost.

U južnoj i istočnoj Evropi bilo je više diktatorskih režima. Svet je očekivao da je ova Aleksandrova vanustavna intervencija kratkog veka i da će se ponovo uspostaviti zdraviji parlamentarni sistem.

Kralj je gledao da stvori utisak da je reč o neophodnoj meri kako bi se zemlja izvukla iz razornih političkih borbi, nacionalnih sukoba i da bi se prevazišle socijalne i ekonomske nevolje.

Apsolutizam je bio predstavljen kao jedini način da se spase ugroženo jedinstvo države i naroda. Tako je obezbedio podršku Francuske i Čehoslovačke. One su naročito bile zainteresovane za stabilizaciju države zbog parlamentarne krize i nacionalnih sukoba, jer je njima trebala stabilna i jaka država obzirom da su oni u Kraljevini imali uložen kapital.

Računajući da će ovakva intervencija biti kratka, i da je to samo prelazno rešenje ka stvaranju zdravog parlamentarizma, one su Aleksandru dale svoj "blagoslov".

Odlučujući se na ovaj korak kralj je imao u vidu još jednu državu - Italiju.

Pored svih sukoba koje su imali, i pored toga što je Italija želela slabljenje Kraljevine Jugoslavije i njeno raspadanje, kralj je želeo da pokaže Musoliniju da je država jedinstvena, čvrsta i postavljena na stabilnim temeljima.

Osim toga, jedinstvo i snaga Kraljevine Jugoslavije bila je važna i Francuskoj i Velikoj Britaniji obzirom da je bila deo bloka versajskih sila, jedan od stožera Male Antante i čuvar Status quo-a na Balkanu.

Diktatura je imala i lično obeležje kralja Aleksandra Karađorđevića. Njegova priroda bila je autoritarna, nije trpeo nikoga pored sebe, želeo je sam da odlučuje bez drugih. Imao je vojničko držanje i vojnu karijeru, pa je u vojsci i njenom komandnom kadru i našao društvenu i političku osnovu.

Neki zapadni istoričari vide Aleksandra pre svega kao "ruskog vaspitanika" i ističu presudnu činjenicu za njegov način vladanja, - što on nije vaspitavan na Zapadu nego u carskoj Rusiji.

Režim lične vlasti odgovarao je karakteru koji je nosio. Vodio je i unutrašnju i spoljnu politiku po ličnim afinitetima i ambicijama.

To je vrlo jednostavno  opisao italijanski poslanik u Beogradu u svom godišnjem izveštaju:

"Volja kralja Aleksandra danas sve određuje".

Njegov prenaglašeni antikomunizam došao je do izražaja i počeli su strahoviti progoni komunista. Mnogobrojni članovi komunističke partije bili su uhapšeni i osuđivani na 82 procesa koji su bili organizovani pred sudom za zaštitu države od 1929-32.

Režim se obračunavao sa članovima i simpatizerima CK KPJ i SKOJ-a, pa se broj ubijenih, osuđenih i zlostavljanih ne može tačno utvrditi.

Tako je CK KPJ prestao u zemlji da deluje kao jedinstveno rukovodstvo već 1929. godine. Tome je pomogla i masovna antikomunistička histerija, pa se obračunavanje sa komunistima čak smatralo i patriotskim činom.

Zavodeći svoj režim, Kralj Aleksandar je bio zabrinut kako će reagovati srpski krugovi? Jer, znao je na koji način su se  obračunavali sa vladarima kroz srpsku istoriju.

Srpska građanska opozicija ne samo što se nije suprotstavila već se skoro nečujno povukla sa političke pozornice. Bila je uplašena, demoralisana i povinovala se zakonskim propisima o zabrani i raspuštanju stranaka.

Opozicija je bila naviknuta na parlamentarne metode borbe, pa nije ni pomišljala da ih menja, niti je za to bila spremna. Bila je deo vladajućeg građanskog poretka i plašila se, kao i vladar, iznenadnih društvenih potresa i slabljenja položaja građanske klase svoje nacije. Kralj se sa njima nije puno obračunavao.

Pojedini predstavnici su, ipak, došli pod udar režima, kao Svetozar Pribićević i Dragoljub Jovanović.

Hrvatska opozicija na čelu sa Vlatkom Mačekom takođe nije pružala otpor. U početku se Maček ovome i radovao jer je smatrao da će sa kraljem naći sporazum o rešenju hrvatskog pitanja bez uplitanja srpskih političkih stranaka.

Ipak, ovo pitanje je bačeno u drugi plan i Kralj je radio na stvaranju unitarističke države i nacije što su hrvatski krugovi karakterisali kao velikosrpstvo, jer je "srpski kralj" hrvatskom narodu uskratio pravo na grb, zastavu i na istorijski državni naziv, istisnuo hrvatski jezik i zapostavio katoličku veru.

Na ovo su se pozivali prvaci Hrvatske seljačke stranke (HSS) koji su pisali memorandum Ligi naroda i koji su se u emigraciji borili protiv diktature.

Hrvatsko pitanje Kralj je želeo vrlo lako i brzo da reši:

"Uzeću stvar u svoje ruke da zadovoljim Hrvate, jer ja želim isto tako da budem i hrvatski kralj".

Režim je po raznim ocenama okarakterisan kao fašistički, antikomunistički nedemokratski i velikosrpski.

Saradnja sa finansijskim krugovima, privrženost vojske i surovi progoni protivnika davali su režimu obeležja fašističke vladavine. Tu je bio i ekstremni antikomunizam koji je karakterističan za fašizam.

Ovakve diktature bilo je i u drugim zemljama jugoistočne i istočne Evrope npr. u Poljskoj, ali se u jednoj stvari režim kralja Aleksandra razlikuje - društvena i politička kriza produbljivana je sukobom suparničkih buržoazija dve najveće nacije.

Antidemokratski karakter se ogleda u tome što su se rasturile političke partije i Narodna skupština, što su zabranjeni zborovi i cenzurisala i kontrolisala štampa. Režim je na taj način ostao bez kontrole predstavničkih institucija i odgovornosti prema njima, makar i formalne.

Vlast je bila militarizovana, a na čelo vlade dovedeno je vojno lice.

Neki pisci govore o monarhodiktaturi koja ustvari predstavlja režim otvorene diktature personifikovane u kralju Aleksandru Karađorđeviću.

Nije prihvaćena teza o fašističkoj diktaturi, jer u Jugoslaviji nije postojala politička osnova kao u Italiji i kasnije u Nemačkoj.

Pobornici ovakvih ocena kao npr. Todor Stojkov, naglašavaju da kralj, nije obezbedio podršku srednjih slojeva, da su u okviru države postojali nacionalni sukobi, da monarhodiktatura nije uspela da stvori stranku koja odgovara klasičnom tipu, fašističke tj. nacionalsocijalističke stranke.

Takođe, iako je vojni činilac nezaobilazan bio u vreme diktature, nije postojala partijska vojska koja je bila karakteristična za Italiju i Nemačku tridesetih godina.

Karakteristično je i to da se Jugoslavija u ovom periodu oslanja na demokratske države, a da joj je fašistička Italija najveća pretnja za opstanak.

Milan Stojadinović, u svojim memoarima, takođe daje ocenu:

"To je bila diktatura u rukavicama, gvozdenim, ali ne i krvavim".

Brojne i velike nedaće pratile su ovaj režim. Bio je u senci velike ekonomske krize koja je pogodila Evropu i SAD 1929. godine. To se odrazilo i na krizu u Kpaljevini.

Seljaci su se prezaduživali, i njihovo zaduživanje davalo je osnovno obeležje ekonomskoj krizi, koja je pogađala promet i industriju...U tom periodu jača i državna intervencija u privredi i dolazi do stvaranja državnog monopola na promet pšenice i brašna. Tako režim nije uspeo da obezbedi podršku seljaštva, najbrojnijeg sloja stanovništva.

Protiv režima počela je da ulazi u opoziciju i građanska snaga u zemlji i demokratske snage takođe. Režim nisu podržavali ni Maček, ni radikali ni Anton Korošec, koji je u početku sarađivao.

Protiv režima ustale su i demokratske zemlje u svetu, Francuska i Čehoslovačka koji su bili njegovi pokrovitelji. Sistem je bio ogoljen i usamljen.

Politika nacionalnog unitarizma nije doprinela jačanju države i njenoj jedinstvenoj i stabilnoj osnovi. Naprotiv, razbuktava se nacionalni ponos.

Jačaju separatističke snage naročito u Makedoniji i Hrvatskoj, koje su veoma ubrzano i snažno radile na razbijanju Kraljevine Jugoslavije i na uklanjanju najvećeg simbola - Kralja Aleksandra Karađorđevića.

(Glas javnosti - Vladan Dinić)