ŠTA SE DEŠAVA IZA KULISA BORBE U SANU? Akademik Šolaja 'tajno' brani predsednika Kostića i napada kolege Pipera i Ocića (FOTO)

Očito da struja oko Vladimira Kostićau SANU ne želi javno da brani svoja stanovišta, pa su pribegli starom oprobanom mehanizmu iz davno prošlog vremena – internom informisanju.

Primer tajne, interne akcije Bogdana Šolaje sadrži pokušaj difamacije članova Akademije koji su javno istupili protiv Kostićevih nedržavnih izjava. Ćutljivi akademici izgleda razgovaraju samo međusobno, unutar istomišljeničke grupe.

Objavljujemo interno pismo akademika Bogdana Šolaje koji napada svoje kolege i brani predsednika SANU, kao i raniju javnu prepisku Šolaje sa dr Aleksandrom Gordićem, piše portal izmedjusnaijave.rs...

U „internom dopisu“ (?!) na četiri stranice (svaka snabdevena grbom i zvaničnim zaglavljem SANU), s pijedestala vrhunskog moralnog i intelektualnog arbitra, akademik Bogdan Šolaja brani predsednika SANU akademika Vladimira S. Kostića, napada akademike Časlava Ocića i Predraga Pipera i, uzgred, hvali akademike Krestića i Čavoškog.

Za one koji manje ili više pomno prate proces samorazaranja SANU ovo nije veliko iznenađenje. Akademika Šolaju odavno krasi titula prvoborca u malobrojnoj ali grlatoj skupini interesno umreženih branitelja lika i dela predsednika Kostića. U bisere tih denuncijantsko-udvoričkih i arogantnih pisanija nesumnjivo spada i njegovo reagovanje na tekst „Psi laju, karavani prolaze“ Aleksandra V. Gordića koji je objavljen u dvonedeljniku Svedok još 25. decembra 2018. A 15. januara 2019. on u istom listu „demantuje“ Gordića. Njegov demanti objavljen je pod naslovom „Sloboda mišljenja je jedno, a pristojnost, poštovanje osobe koju kritikujete je nešto drugo…“

U odgovoru docenta Gordića („Akademik Šolaja: ‘Što je više kleveta i laži, Kostić nam je miliji i draži!’, Svedok od 29. 1. 2019) akademik Šolaja se proveo kao bos po trnju. Da mu se to ne bi ponovo desilo, on je odlučio da svoju novu odu Predsedniku i kritiku kritike nekih svojih kolega, umesto javno, predoči u tajnom („internom“) dopisu članovima SANU.

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

A post shared by Srpskainfo (@srpskainfocom)

„Zaklela se zemlja raju da se tajne sve doznaju“, pa je tako otkriven i tajni (jednosmerni) „dijalog“ akademike Šolaja i njegovih kolega akademika. Akademik Šolaja je svojim „internim dopisom“ reaktuelizovao neke ranije kritičke analize rada SANU. Prepuštamo čitaocima da ocene da li su te analize izdržale probu vremena.

Prenosimo sva četiri teksta u izvornom vidu, bez ikakvih (gramatičkih, pravopisnih, stilskih…) intervencija.

1.
Akademik Bogdan Šolaja:

članovima SANU – Interni dopis

(1. februar 2021)

Poštovane kolege,

U poslednje vreme, sa početkom novih izbora u SANU, kao i za vreme prethodnog izbornog perioda, vrši se pritisak na SANU, ovog puta posredno napadajući predsednika Vladimira S. Kostića.
Javni pritisak na predsednika Kostića vrši se preko očito unapred pripremljenih, vrlo konfuznih, televizijskih intervjua koji sadrže mnoštvo netačnih tvrdnji, insinuacija započetim a nedovršenim rečenicama, uz retko viđenu ostrašćenost intervjuisanog (akademik Ocić). U želji da se dokaže bilo kakva upletenost predsednika Kostića u delovanje našeg kolege Časlava Ocića. U intervjuu se skreće i na lični napad na predsednika Kosgića i njegovu porodicu. Naravno, tu je i već dobro poznata rečenica „Srbima treba neko glasno i jasno da kaže da Kosovo de facto i de iure nije naše” (u originalu ova izjava nešto drugačije glasi, Vreme, 2015, 1294). Ova rečenica, izgovorena/napisana 2015. godine, bila je inicijalna kapisla da se ospe „drvlje i kamenje” na predsednika Kostića i samu SANU. U stvari, nedavni intervju predsednika Kostića, u kome istu nije izrekao niti komentarisao, izazvao je lavinu protesta jednog manjeg dela građanstva koji sebe nazivaju patriotima ili misle da se tako osećaju. Istog, ili sličnog, mišljenja je i nekoliko članova SANU. Četvorica članova SANU izneli su sopstvena mišljenja u novinama/medijima Danas (2021, 8520), NIN (2021, 3657), Pečat (2021, 650) i Stanje stvari (2021).

U svom članku u Pečatu, akademik Krestić navodi da ne deli mišljenje predsednika SANU, gospodina Kostića, da su Kosovo i Megohija i de facto i de iure izgubljeni. Isto tako, akademik Krestić navodi da nije spreman da ospori pravo gospodinu Kostiću da o statusu Kosova i Metohije misli drugačije od njega, da ga zbog toga opguži da je izdajica ili da je neki plaćenik „kako se to moglo čuti u održanim protestima ili pročitati u nekim štampanim medijima“. U nastavku članka akademik Krestić kaže „Brutalne napade pa i teške uvrede upućene Kostiću zato što misli kako misli ne odobravam. Nisam saglasan ni s onima koji traže ostavku predsednika Kostića zato što se ne slažu s njegovim mišljenjem o Kosovu i Metohiji.“
U svom članku u Stanju stvari akademik Predrag Piper između osgalog kaže: „Albanske vlasti i njihovi pokrovitelji sigurno bi bili spremni mnogo da ulože da neko Beogradu bude njihova ličnost za uticanje na srpsko javno mnjenje (impact agent). Neočekivano (za mnoge), sam predsednik SANU rekao je ono što bi oni najviše želeli da čuju. Razume se, on to čini besplatno i često se ograđuje da iznosi samo lična uverenja (ali sa funkcije predsednika SANU), koja saopštava, očigledno, kao predstavnik tzv. nove normalnosti, novog patriotizma i novog morala, po kojem je moralno ono šgo nekome izgleda korisno, a nije nemoralno biti predsednik SANU i govoriti protiv integriteta Republike Srbije, i protiv suštinskog dela identigeta i interesa srpskog naroda, što su Kosovo i Metohija za Srbe.“ Članak akademika Pipera završava se ovako: „Budući da su takve izjave akademika Vladimira Kostića nespojive s funkcijom predsednika SANU i da veoma štete ugledu SANU, za SANU je jedino ispravno rešenje njegova ostavka. Za članove SANU izjašnjavanje o tome nije samo izjašnjavanje o predsedniku SANU, nego se članovi SANU istovremeno izjašnjavaju i o samima sebi – koliko su dostojni da budu članovi Srpske akademije nauka i umetnosti. Ako bi se sklanjali u ćutanje, u obaranje glave ili u nemušta saopštenja, ili ako bi podržali ono što urušava ugled SANU u srpskom narodu pa i Akademiju kao takvu, ako bi podržavali ono što je u interesu otimača dela srpske države, tradicije i kulture, onda ne bi bili dostojni da budu članovi Srnske akademije, njen bi naziv u tom slučaju trebalo promeniti ili nju ukinuti, a nas raspustiti.“
Kakva razlika u pristupu, razmišljanju, odmerenosti i promišljenosti!

Slobodan sam da iznesem nekoliko činjenica koje mogu dodatno osvetliti nastalu situaciju:

Predsednik Kostić je izjavio: „Srbima treba neko glasno i jasno da kaže da Kosovo de facto i de iure nije naše”, 2015. godine. Do pred ove izbore u SANU (i nedavnog intervjua predsednika Kostića) nije bilo komentara unutar SANU na njegov intervju iz 2015. godine, pri tom je (ponovo) izabran (skoro aklamacijom) za predsednika SANU četiri godine kasnije. To što štrajkači ispred palate SANU, koji „po prvi put štrajkuju protiv svoje Akademije u njenoj 180 godina dugoj istoriji“ traže ostavku predsednika SANU jedna je stvar, ali kolega Piper bi trebalo da zna kako i kome predsednik SANU može podneti ostavku ukoliko se to bude tražilo ili on sam to bude želeo. Šta predstavlja ova rečenica zbog koje se predsednik Kostić optužuje za izdajnika, ne-patriotu, impact-agent-a (kakva skandalozna insinuacija!) i traži se njegova glava, odnosno ostavka na mesto predsednika SANU? To je, prema mom mišljenju, viđenje predsednika Kostića o stanju stvari u vezi Kosova i Metohije. Interesantno je da niko od ostrašćenih „kritičara” ispred palate SANU, kao i oiih sa dugog spiska opskurnih kritika, a i članova SANU, nije primio k znanju mišljenje Vladimira S. Kostića o Kosovu i Megohiji koje je izneo u Uvodnoj reči u „Učešću SANU u unutrašnjem dijalogu o Kosovu i Metohiji – Prilozi članova i Odeljenja SANU“ (2018), i autorizovanom izlaganju u OMN 27. decembra 2017. Sve je napisano. ali treba pročitati i onda se ne slagati sa nečijim mišljenjem, a ne s istrgnutim delom rečenice. Uz to, videti i Tanjugovu vest od 01. februara 2021.
U vezi de facto i de iure interesantan je autorski tekst akademika Čavoškog u istim „Prilozima”, koji preporučujem za čitanje zajedno sa svim osgalim prilozima u toj knjižici. Navodim deo razmatranja prof. Čavoškog: „Posle potpunog i često prinudnog sprovođenja svih sporazuma potpisanih u Briselu, na Kosovu i Metohiji nema više ni jednog traga srpske državnosti, Svi izbori (opštinski i parlamentarni) održavaju se po ustavu i zakonima samozvane kosmetske države. Naši sunarodnici, doskorašnji srpski državljani, mogu glasati na ovim izborima samo s ličnim ispravama te nazovi države. Da bi naši sunarodnici, recimo lica koja su postala punoletna, dobili lične isprave i vozačke dozvole s kosmetskom adresom, moraju se prethodno upisati u knjigu državljana te takozvane državs. Negdašnje srpske sudije i policajci mogu to i dalje biti samo ako postanu državljani samozvanog Kosmeta i polože zakletvu po kosmetskim zakonima. Naši sunarodnici to naravno ne bi činili da nisu na to prinuđeni. Primera radi, direktori i upravnici svih zdravstvenih , školskih i drugih ustanova prisiljavaju svoje zaposlene da s odraslim članovima svojih porodica čoporativno izlaze na izbore, ukoliko žele da i dalje primaju platu iz republičkog budžeta. A pozivi posle svakog dnevnika RTS-a da se šalju poruke za narodne kuhinje na Kosovu i Metohiji nisu dovoljni da prehrane toliko gladnih ustâ.
Ako se sve ove činjenice pažljivije razmotre, iz njih nesumnjivo sledi zaključak da je vlada Republike Srbije de facto priznala suverenost i nezavisnost samozvane države kosmetskih Arbanasa. O tome najuverljivije svedoči naplaćivanje carine na državnoj granici između te samozvane države i ostatka Republike Srbije. A carina je još od Isusa Hrista isključivo bila prihod centralne državne vlasti, za razliku od mostarine, pijačnine. grobarine ili poreza na nepokretnostima koji su najčešće prihod lokalnih vlasti. Uz to, naši zvaničnici uopšte ne mogu nogom stupiti na tlo Kosova i Metohije, ako im to prethodno ne odobre kosmetske vlasti.

Kako je. dakle, naša Vlada već de facto priznala samozvani Kosmet kao suverenu i nezavisnu državu, postavlja se pitanje da li se u pregovorima s tom nazovi državom još uvek nešto može uglaviti, a da to ne bude i njeno de iure priznanje, koje podrazumeva i njen ulazak u Ujedinjene nacije. Moje poznavanje ustavnog i međunarodnog javnog prava uverava me da između de facto i de iure priznanja nema ničega što bi bilo veće od de facto a manje od de iure priznanja samozvanog Kosmeta. Otuda, ako Vučić zaisga želi da nešto novo učini po okončanju ovog navodnog dijaloga, to je jedino de iure priznanje takozvane države kosmetskih Arbanasa i njen ulazak u UN. I ništa manje od toga.“

Kako sagledavati/komentarisati gornje tekstove, sadašnju hajku na predsednika Kostića, SANU? Ostavljam svakom od vas, ukoliko to želi, da donese sud o događajima koji su uzrokovali nedavni dopis Vladimira S. Kostića, i stvarne razloge i izvore ovih hajki.

Ovde insistiram da je svima nama, članovima SANU, jasno da svako od nas ima pravo da iznosi svoje mišljenje, pa i predsednik Kostić. Ne jednom su članovi SANU i predsednik Kostić, naglašavali da u javnost iznose isključivo svoja privatna mišljenja. Službena mišljenja SANU saopštavaju Izvršni odbor i Predsedništvo.

Na kraju, nikada, molim vas ne pretite svojim kolegama, ne „ukidajte” SANU, nikad ne prilažite savete sa pozicije duhovnog vođe, jer taj nije niko od nas.

2. Aleksandar V. Gordić: Psi laju, karavni prolaze

(25. decembra 2018)

Pošto je SVEDOK jedino javno glasilo koje je tokom ove, izborne godine u kontinuitetu pratilo zbivanja u SANU, ravnopravno dajući reč obema (ili brojnim) suprotstavljenim stranama, valjalo bi u poslednjem ovogodišnjem broju rezimisati nedolične događaje, pa i identifikovati subjekta (ne samo nominalno) najodgovornijeg za recentno urušavanje ugleda doskora visokopoštovane institucije.

Ta, neosporno (i formalno i supstancijalno) najodgovornija, a po svojoj želji i najistaknutnija osoba, lako je pogoditi, upravo je čelnik Akademije Vladimir S. Kostić, koji postaje otelotvorenje bezdana u koji ova najviđenija naša ustanova bespovratno srlja.

Premda ove kvalifikacije mogu delovati (pre)teško, potpisnik će nastojati da u narednim redovima navede činjenice i argumente koji na takve konstatacije nedvosmisleno upućuju.

Najpre, iako to nije u skladu sa građanskim redom, valja poći od porodičnog zaleđa sadašnjeg predsednika, koji je oličenje nepotizma u akademskim ustanovama Srbije. Doduše, na svom Medicinskom fakultetu nije (bio) i jedini eksponent i promotor bliže i dalje rodbine: tu su i druge dinastije.
Njegov otac, za kojeg nisu demantovana široko rasprostranjena podozrenja o saradnji s određenim službama, doveo je sina (ne uspevši da nađe boljeg saradnika) za asistenta na Medicinskom fakultetu, a sada je u beogradskom bolničkom krugu na Savskoj padini zaposleno (koliko se pominje u medijima) još makar desetak članova famiglia-e (a bilo bi nezamislivo da ako je otac bio dekan, to ne bude, tridesetak godina potom, i presposobni sin, koji je, biće, genetski nasledio nadarenost upravo za medicinu).

VSK se svojevremeno pohvalio kako mu je ded bio nepismen, prost stočar sa Stare planine – ne bih povlačio paralele niti se upuštao u vrednosne sudove, ali lično mislim da mu je ded bio daleko ozbiljnija ličnost, domaćin na svome mestu, koji nije posezao za nezasluženim.

Pošto je već i sâm u jednom nedavnom novinskom intervjuu izjavio kako je njegova glavna životna pobeda petooktobarski prevrat (koji je pojedincima jamačno doneo značajne dobitke, dok je nama, običnim građanima, priredio isključivo štetu), valja podsetiti da je Kostić u Akademiju izabran upravo nekoliko dana kasnije, u sistematski orhestrovanoj euforiji koju su podjarivali pučisti.

U tim deliričnim okolnostima, kada su skorojevići dolazili na ministarska i ambasadorska mesta, teško da je neko i obraćao pažnju na kandidate za Akademiju, što je tada predstavljalo samo stručnu počast, sa beznačajnim povlasticama.

Međutim, kada je reč o naučnom radu Vladimira S. Kostića, nedavno su obelodanjene sumnje da je, s obzirom na kvantitet, «sapotpisao» brojne radove mlađih saradnika. No, ovo nije tipično samo za njega, nego i za mnoge njegove miljenike unutar i izvan Akademije, koji su takođe evidentisani sa desetinama, pa i stotinama «autorskih» radova godišnje (čije ni naslove, verovatno, ne bi uspeli da pobroje), samo zarad veštačkog prikupljanja bodova.

Uostalom, kako je moguće, pored obavljanja desetak vrlo odgovornih funkcija i van aktivnog kontakta s klinikom i nastavom, biti toliko (hiper)produktivan?! Takođe, u pogledu stručnog delovanja VSK-a, brojni građani su imali tu nesreću da obilaze svoje bližnje i drage na Neurološkoj klinici u vreme kada je on bio njen upravnik.

Neizvesno je da li je bolesnicima tokom boravka bitno popravljano stanje, ali su, zauzvrat, vršena netransparentna klinička ispitivanja novih medikamenata, o čemu su, bez ikakvog naknadnog demantija, pisala pojedina javna glasila.

Neurološka klinika je u vreme upravnikovanja VSK-a delovala kao «bolnica na kraju grada», gde su redovni posetioci mogli da se nagledaju baš svega i svačega…

Vrlo je indikativno da se, pored iznošenja brojnih političkih, istoriografskih i etnopsiholoških zapažanja i tvrdnji, ali i paušalnog, impresionističkog ocenjivanja trenutnih prilika u Srbiji te drugih ekskurs(ij)a u domene za koje očigledno nije kompetentan, gospodin Kostić praktično nikad (makar koliko se može utvrditi pomnom pretragom pres-klipinga) nije izjasnio o ključnim problemima savremene medicinske nauke (npr. odnos dijagnoze i terapije, individualizovanost tretmana, alternativne terapije, uvođenje novih medicinskih procedura, uloga farmaceutske industrije u lečenju, status i mogućnosti savremenih biotehnologija), pa ni današnjeg srpskog zdravstva (o kojem ni zaposleni, ni korisnici, ni procenjivači nemaju visoko mišljenje) – da ne pominjem najbolnije probleme nepotizma i korupcije u našim nekad uvaženim medicinskim ustanovama.

Od istaknutog medicinskog stručnjaka očekivalo bi se da makar pokoju reč pokatkad prozbori o toj problematici, za koju je najkvalifikovaniji, umesto štedrog deljenja političkih, demografskih i sličnih saveta.

Tako, recimo, u izlivu rodoljubive brige Vl. S. Kostić patetično upozorava na odlazak mladih stručnjaka u pečalbu – ne razmišljajući koliko bi među njima ovde našlo uhlebljenje, samo da nebrojene položaje nije zauzeo lično, uz još mnoge članove svoje uže i šire porodice (angažovane na njegovom Medicinskom fakultetu, KCS-u i srodnim mestima).

To veoma podseća na one koji tobože brinu o Romima, izbeglicama, migrantima a da nikome od njih nisu ponudili ni podrume ili dvorišta svojih trospratnih vila.

Uzgred, nezainteresovan, a može biti i neobavešten o brojnim (250 naučnih za godinu dana) skupovima koji se održavaju pod svodovima njegovog panteona, VSK nije prokomentarisao činjenice da se za njegovog mandata pod okriljem SANU održalo gotovo više skupova o romskoj nego o srpskoj kulturi i istoriji, kao i da se Etnografski institut pretežno bavi tematikom naših suseda (pod nazivima Banjaši, Egipćani, Sinti itd), pa bi se današnja Akademija slobodno mogla nazvati Srpsko-romskom akademijom nauka i umetnosti (s propratnom skraćenicom).
Umesto da razreši zatečene neraščišćene račune s finansijskim i ostalim poslovanjem ustanove na čijem je čelu (npr. izveštaj Državne revizorske institucije, korupcija na izborima iz 2012. i evidentni kronizam i klijentelizam 2015. godine), VSK je dopustio da se u Akademiji pre nekoliko godina na prilično odgovornom položaju u (inače sve brojnijem) administrativnom aparatu zaposli starleta – no, kada je to razobličeno u štampi, nije usledila nikakva prikladna reakcija, a još manje sankcije prema neposredno odgovornima za takav propust (ako to Kostić uopšte smatra propustom).

Još manje su rasvetljeni poslovanje Budimira Lončara mlađeg i status Akademijine imovine (legata, renti za poklonjene stanove u «krugu dvojke», par hektara u Knez-Mihailovoj i oko nje…), o čemu u krugovima oko Akademije postoje razne sumnje.

A tek je netransparentno angažovanje budžetskih sredstava za tzv. digitalizaciju (skeniranje) knjižnog fonda Biblioteke SANU, gde su angažovane desetine novozaposlenih (u Beogradu i Sremskim Karlovcima) i nabavljeno mnoštvo najsavremenije računarske opreme (u vreme zvanične zabrane zapošljavanja u javnim institucijama, kao i proklamovane štednje u budžetskim izdacima); no, ove milionske izdatke u konvertibilnoj valuti, po svemu sudeći, ne bi uspeli da objasne ni Kostić junior i Kostić senior (glavni zagovornik poduhvata) zajedno. Možda se jedan vrhunski medicinar ne razume u sve ove pravne, administrativne i ekonomske začkoljice, verovatno nije ni «digitalni urođenik» ni stručnjak za IKT, ali bi morao da javnosti prikaže podatke koje o finansijama prikupljaju njegovi činovnici.

U javnim glasilima je posebnu pažnju zadobio svojevremeni Kostićev poziv na «dostojanstveno» odricanje od Kosova, ali, začudo, posle sramote koju je tada pričinio svojoj ustanovi nije zaista dostojanstveno (tj. besprizivno) demisionisao od glavne sopstvene funkcije (koju, po prilici, smatra dragocenijom od svih naših svetinja).

Zapravo je ova nedavna ponuda bila lakrdija od ostavke, čija je ozbiljnost najavljena (preteće?) podignutim kažiprstom, a potom profanisana kratkim obaveštenjem kako su se «sva odeljenja» izjasnila protiv opoziva (bez naznake o tome ko je mogao da odlučuje, koliko akademika je glasalo, na koji način je sprovedeno opredeljivanje, šta je bilo obrazloženje i koji su bili motivi za podršku itd).

Pompezno (već drugi put) nudeći (a onda povlačeći, «pod pritiskom iznutra») virtualnu ostavku, samo je ogolio podzemne igre koje se vode pod egidom akadem(ij)ske časti i odgovornosti, a ujedno se izrugao i samom institutu ostavke, koja se ili daje neopozivo, ili je pak predmet raznolike trgovine i kadrovske kombinatorike.

Međutim, nezavisno od svih ovih ogrešenja, u ovogodišnjem izbornom postupku najteži problem bio je tajnost celokupne procedure, uprkos zaklinjanju na transparentnost, otvorenost i navodnu dostupnost svih informacija, što se odnosi jedino na hvalospeve upućene VSK-u, koji su doista učinjeni izrazito vidljivim i takoreći nezaobilaznim, već na naslovnoj stranici sajta Akademije.

Pri tome gospodin Kostić gubi iz vida da članovi Izborne skupštine, već samim tim što glasaju o budućim korisnicima budžeta RS, vrše javna ovlašćenja (utoliko pre što je SANU čisto budžetska ustanova i što je njena delatnost propisana državnim zakonom [a ne samo sopstvenim statutom], pa apsolutna autonomija mora biti ograničena, makar kada je reč o izboru budućih potrošača budžeta, a i oni koji pune taj budžet moraju imati izvestan uvid o apsolutnim i komparativnim merilima na osnovu kojih se biraju «najbolji od najboljih»). Ali su njegovi «časnici» uspeli da se i pre izborâ u jednom tendencioznom glasilu «ofiraju» obznanjujući da biraju društvo i za kafanu, a s aluzijom da se u ovom slučaju očekuje još intimniji odnos.

Pametan se time ne bi ponosio…

Da naglasim, procedura je nesumnjivo bila tajna, počev od (pot)pis(iv)anja «mišljenjâ» za predložene kandidate bez neposrednog osvedočavanja u njihov opus (paketi s priloženim konkursnim materijalima nisu bili ni otvoreni), preko skrivanja referatâ (makar i samo) o predloženim članovima (uz čuđenje što niko nije podneo formalni prigovor na te izveštaje – naravno, kad niko od akademaca ili građanstva nije ni imao efektivnu priliku za to), pa sve do činjenice da referati o (svim) predloženim kandidatima nisu bili prezentovani čak ni samim članovima Izborne skupštine, što ih je dovelo u ponižavajući položaj da o pretendentima (bolje rečno, protežeima određenih klika) glasaju na osnovu ličnog utiska ili kuloarskih pripovesti.

Ovo se pogotovo odnosi na njegovog intimusa, miljenika, koji je upravo onomad na državnoj televiziji demonstrisao i na delu svoje blistave jezičke sposobnosti time što je bezmalo svaku rečenicu započinjao muklim poluglasom ə, a u svakoj drugoj-trećoj «obavezujuće» koristio uzrečicu «’ajd’ da kažemo» (čak i prilikom uvođenja najbanalnijih formulacija), dok njegovu sintagmu jedan od sredstava zaista nikad ranije nisam susreo.

Kada se tome dodaju nemotivisana gestikulacija i prilično čudna, egzaltovana mimika, jasno je kako ne bi trebalo da takav javni delatnik bude reprezentativan zastupnik SANU u javnosti.

Osim vrlo komotnog trošenja budžetskog novca na već pomenuti krajnje suspektni projekt digitalizacije (gde bi bilo najbitnije izvršiti odgovarajuću selekciju, a to iziskuje temeljit rad širokog, nepristrasnog stručnog odbora sastavljenog od najozbiljnijih predstavnika nacionalnih disciplina), u samoj toj digitalizaciji se ne uočava neki poseban značaj za Akademiju, jer ona ne predstavlja nikakvu naučnu, nego tek reproduktivnu aktivnost, kakva se vrši u brojnim bibliotekama.

I mimo svih mistifikacija kojima su Kostići junior i senior zaogrnuli te troškove, nisu nastojali (a još manje uspeli) da objasne standarde prema kojima će se sama operacija odvijati.

Još je zagonetnije zašto u svemu tome nije pomenut čestiti profesor Žarko Mijailović, koji je tu aktivnost, bezinteresno, u Matematičkom institutu započeo od spomeničke (ponajpre sakralne) baštine.

I ove okolnosti nedvosmisleno govore o permanentnoj, neotklonjivoj harakternoj crti VSK-a: svi iole kritički sudovi o njegovim postupcima na trenutnom odgovornom položaju protumačeni su kao atak na ličnost, delo, pa i samu (starostavnu) instituciju i sve njene bivše, sadašnje i buduće članove, dok su pohvale iz njemu bliskih krugova prikazane kao jedini objektivni, utemeljeni stavovi.

U tom izlivu samohvalisavosti Kostić smatra kako treba da bude (a, na žalost, za sada i jeste) lučonoša bezvremene, eshatološke istine, zaštićeniji od patrijarha, a možda i od svetaca. Za njega je svaki drugačiji stav ništa drugo nego hostilnost, dok svaka prijateljska podrška, kao (iz njegovog ugla) nepristrasna ocena, nalazi mesto na sajtu Akademije i u njemu naklonjenim listovima.
U intelektualnom i moralnom profilu akademika Kostića najzanimljivije je izbegavanje svake javne, razložne diskusije upućivanjem na okolnost da su većinu prigovarača kandidovale institucije izvan SANU («ulica»), odnosno da su bili direktno involvisani u ovim izborima (što bi trebalo da ih, navodno, apriorno diskvalifikuje za svaku intelektualnu raspravu) – znači li to da su, i kada ukazuju na nepobitne, ničim poreknute anomalije, i dalje nepouzdani svedoci, jer nisu «naši»?!

Kako bi, uzgred, neko iz građanstva (poput sadašnjeg potpisnika, koji nikad neće biti lično zainteresovan za tu vrstu privilegija) i mogao da dozna za malversacije poput neotvaranja i neobznanjivanja konkursnog materijala, za površno i rutinsko sastavljanje mišljenjâ o kandidatima predloženim sa strane (o čemu je u više navrata pisao Svedok), za mutne kombinacije koje su kulminisale na izborima pre šest godina?!

Običan član akademske zajednice nije mogao ni da pristupi materijalima relevantnim za izbor (jer, premda dostavljeni, nisu bili i prezentovani elektronski, dok su u biblioteci, bez uobičajenog oglašavanja u sredstvima javnog informisanja, bili izloženi tek na petnaestak dana, bez mogućnosti fototipskog reprodukovanja).

Oni koji su bili lično upleteni svakako su neformalno mogli da dospeju do određenih informacija, koje dodatno podrivaju renome nekada cenjene institucije i bacaju senku na njen sveukupan rad, a, pošto njihovi navodi, izloženi u novinama, ničim nisu osporeni, preostaje mi jedino da u njih osnovano verujem (za razliku od npr. verodostojnosti jedne privatne prepiske, koju je VSK, bez dokaza o autentičnosti, izložio javnosti, što podleže i pravnoj odgovornosti).

Uostalom, kada sam – na osnovu nezvaničnim kanalima pribavljenog (tobože javnog) referata o eksperimentalnom psihologu A. Đ. Kostiću (koji su potpisala dvojica pravnika i jedan muzikolog) – u pisarnici (dve nedelje pre glasanja) podneo primedbe na taj referat upućene Predsedništvu i svim članovima Izborne skupštine, Predsedništvo SANU (ili, kako sebe vole da oslovljavaju, «časništvo») prikrilo je taj dokument od uvaženih članova IS koji su glasali o kandidatima – ima li jačeg dokaza za zakulisne radnje koje se odvijaju pod okriljem «stare slave» drevne ustanove?!

Kada Vl. S. Kostić iskazuje svoje «sasvim lične» sudove o Kosovu i Metohiji, to je svakako njegovo građansko pravo (koje, doduše, ne bi dobilo nikakav publicitet da se ne nalazi na visokom položaju), ali kada jedan drugi akademik, pozvaniji da se bavi tom dragocenom tematikom, želi da o Kosmetu organizuje naučni skup, sa relevantnim sagovornicima, onda mu se to aposteriorno zabranjuje (tj. povlači već dato odobrenje).

Ako medicinar već ne želi da javno govori o svojoj tematici, ako ne želi da lično organizuje skupove o problemima u koje se ne razume (što često pokušava njegov stariji prezimenjak), zašto ne bi prepustio drugima da upriliče simposijum neistomišljenikâ, gde bi razne perspektive mogle doći do izražaja?Zar se držalac moći i funkcija pribojava javnog ispoljavanja nekog drugačijeg stava?!

Ne bih se upuštao u spekulacije, ali, da ponovim, već i navodne ostavke pokazuju habitus samoproklamovanog nosioca svih zamislivih vrlina – da li bi se ikada iskreno, neopozivo, odrekao ijedne od svojih sadašnjih nebrojenih sinekura i time upraznio mesto za nekog od mladih stručnjaka nad čijim odlascima krokodilski jadikuje?

Najzad, čudi da ovaj «najveći živi srpski intelektualac» (prema decentnoj oceni Dragana J. Vučićevića, kulturtregera današnje Srbije) ne ume ni naziv svoje glavne funkcije da izgovori sa svim glasovima srpskog jezika, a još je frapantnije da ni na sahrani pokojnog akademika, jednog od nekoliko najznamenitijih srpskih istoričara minulog veka, njegovo prezime nije uspeo da izrekne bez greške, kao časno [Milorad] EkmeČić.

Prostorne mogućnosti ovde ne dozvoljavaju da se nabrajaju druge, ništa manje brojne «zasluge» sadašnjeg (iz sopstvene vizure večitog) funkcionera, koji je već počeo da se kandiduje i za sledeći mandat, a valja se podsetiti da je i za ovaj tekući izabran s jednim jedinim glasom preko neophodnog minimuma (da li svojim ili možda pogrešno prebrojanim?).

Doduše, njegovi tadašnji protivkandidati bili su pod krivičnim istragama, što je njemu bila osnovna prednost. Međutim, u tom kontekstu, tokom predstojeće godine, naslućujem, otkriće još mnoge svoje izvanredne osobine (koje, za razliku od standardnih procedura u SANU, ne drži u tajnosti, po čemu su ovogodišnji izbori imali i sektaška obeležja), pa će biti prilike da se i o tome štogod prozbori.

3. Bogdan Šolaja: „Sloboda mišljenja je jedno, a pristojnost, poštovanje osobe koju kritikujete je nešto drugo“

(15. januar 2019)

Skorašnji članak objavljen u listu Svedok od 25. decembra 2018. pod naslovom: „Psi laju, karavani prolaze…“ u obliku ličnog stava docenta aleksandra V. Gordića sa fakulteta za primenjenu ekologiju Futura Univerziteta Singidunum iznenadio je mnoge nučnik, profesore univerziteta i akademike.

Članak je sazdan od poluistina, laži i vešto plasiranih izmišljotina i čini se da je namenjen ličnom obračunu sa predsednikom SANU. Ili sa SANU.

Na primer:

poluistine – profesure VSK i njegovog poštovanog oca izjednačava sa nepotizmom koristeći reč Famiglia. Naravno bez osnova, što je lako proverljivo.
laži – pripisuje visoko poštovanom ocu VSK vezu sa „određenom službama“
insinuira da su „vršena netransparentna klinička ispitivanja novih medikamenata“ na Neurološkoj klinici (nejasno da li pod rukovodstvom VSK ili sa znanjem VSK);
„netransparentno angažovanje budžetskih sredstava SANU za tzv. digitalizaciju (skeniranje) knjižnog fonda….“ (primedba B.Š.: digitalizacija je mnogo više od skeniranja).
vešto plasirane izmišljotine – datum izbora VSK u SANU, 2000. godine, povezuje se sa „petooktobarskim prevratom”. Nepoznavanje izbornog procesa (pokazano i u ovom članku) nije mana Gordića, ali jeste iskazana vidna netrpeljivost.
Uvođenje termina „Srpsko-romska akademija nauka i umetnosti sa propratnom skraćenicom” autor iskazuje svoj nivo obrazovanja i loših namera.

Insinuira na poklanjanje stanova i par hektara „u krugu dvojke”. Docent A.V. Gordić je ovim, a čini se i prethodnim dopisima u različitim prilikama, iskazao visoku netrpeljivost prema SANU, i njenom predsedniku.

Postavlja se pitanje zašto:

a) zaštita istine i ukazivanje na izrabljivanje društva od rukovodstva SANU i njenih akademika?

b) pisanje uvredljivog članka posle konsultacija sa izvesnim mentorima koji
imaju uvid u svakodnevna događanja u SANU, pa se istina može dovoljno izvrnuti
da posluži svrsi članka?

v) želja autora članka da se istakne kao glas „obespravljenih”, neizabranih kandidata za članove SANU (a po sopstvenom mišljenju značajnih naučnika)?

Kako sam gore naveo, nalazim da je članak vrlo oštro i neprimereno intoniran i to kao izraz velikog ličnog nezadovoljstva autora članka i njegove konsternacije proizašle iz toga. Autor ovog članka bi trebalo da zna da je, pre nego što nekoga optužimo za učinjenu nepodopštinu, potrebno da se prethodno upitamo znamo li činjenice, poznajemo li osobu na koju se obrušavamo i da li to činimo na pristojan i dostojanstven način.

I, šta je to u nama što nas tera tome?

Obično se tada nama razjasni neki drugi sled događaja koji nas frustrira, kao i sopstvena uloga, i uloga drugih, u trenutnom poduhvatu.

Ni Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, niti njenom predsedniku, nije potreban tutor koji će procenjivati njen rad na ovakav način.

SANU to 177 godina javno saopštava u pisanom vidu u skladu sa sadašnjim, i ranijim odgovarajućim zakonima.

Docentu A.V. Gordiću preporučujem da se više pozabavi naučnim radom ne bi li napredovao u zvanju, a ne, čini se, naručenim i neprimerenim člancima, punim neistina, laži i vešto plasiranih izmišljotina.

4. Aleksandar V. Gordić: „Što je više kleveta i laži, Kostić nam je miliji i draži“

Najsrdačnije zahvaljujem uvaženom akademiku Šolaji na lucidnom savetu da objavim brojne naučne radove kako bih napredovao u zvanju – toga se nikad nisam dosetio. I beskrajno blagodarim što je jedan od svojih najdužih monoautorskih radova posvetio upravo mojoj malenkosti, koja (kao sitni docent) jedva da to zavređuje. Međutim, ne bih prihvatio preporuku da upoznam „ličnost“ branjenika – nadam se da nikad lično neću imati kontakt ni s njim ni s njegovom (bez)brojnom familijom u belim mantilima.

Indikativno je da se umesto čak dva („napadnuta“ i uvređena) Kostića javlja akademik Šolaja, koji me zauzvrat optužuje da je moj napis „naručen“ od „mentora“ – kakav je onda tek njegov, kada brani živu i zdravu „ličnost“, koja se, inače, nimalo ne usteže od čestog nastupanja u medijima?! Svi podaci potiču iz javnih izvora, a nisam ukazao baš ni na jednu insajdersku informaciju (za moju argumentaciju ona ne bi ni bila značajna), pa su krajnje nedolične insinuacije da neko navodno stoji iza moje malenkosti. Za razliku od pojedinih polemičara u debati o skandalima u SANU, nisam ni u asocijaciji pominjao koga bih, na osnovu sopstvene metodološke procene, smatrao prikladnim kandidatom, što akademik smatra grehom, koji nepobitno „obesnažuje“ moje argumente. Priznajem, neke pretendente (kao starije kolege filosofe) lično poznajem. Mea culpa, mea maxima culpa!

Branitelj lika i dela Vladimira S. Kostića (VSK) nije demantovao nijedan činjenički navod, a takođe nije osporio ni jedan jedini argument – cenjeni akademik je smetnuo s uma da se tvrdnje ne opovrgavaju pukim poricanjem, nego supstancijalnim, nezavisno proverljivim navodima. Na primer, ako je „izmišljotina“ da je VSK izabran u (S)ANU neposredno posle 5. oktobra 2000. godine, oponent verovatno nije upućen u zvaničnu biografiju svog štićenika. Ako se poštovani akademik lično ne seća ko je i u kojem svojstvu s Medicinskog fakulteta u drugoj polovini 1940-ih odstranio, na primer, predratne profesore Vojislava Arnovljevića i odista legendarnog Aleksandra Đ. Kostića (ali ne ovog recentnog, eksperimentalnog psihologa i digitalizatora, koji se kiti[o] njegovim radovima), makar je mogao da se raspita; inače, ne znam šta je protumačio kao „određene službe“, ali bi valjalo da to eksplikuje, pa tek onda pobija nesporne (i nesrećne) istorijske podatke. Ujedno, možda se hemičari služe nekom drugačijom definicijom nepotizma i klijentelizma od onih ustaljenih u standardnom srpskom jeziku, ali ne znam šta bi inače označavao nepotizam ako ne angažovanje rođenog sina (što potvrđuje i sâm zaštitnik) u državnoj ustanovi u kojoj je otac rukovodilac.

Sticajem okolnosti, znam šta je digitalizacija, ali u ovom slučaju, kako je u više navrata na radiju i TV-u objašnjavao Kostić senior (AĐK), nije reč o sveobuhvatnoj obradi kulturnog nasleđa Srbije, nego o mehaničkom, reprografskom radu. Kad se već govori (i) o tome, bilo bi lepo da nas akademik obavesti o tome gde je izašao javni konkurs za bataljon novouposlenih delatnika/-ca na ovom poduhvatu, kao i o tome na osnovu kojeg je konkursa, te kakvih sposobnosti i kvalifikacija starleta-krupije postala sekretar(ica) važnog sektora (S)ANU.

Pošto me opsesivno oslovljava kao docenta (kao da se nisam i lično upravo tako predstavio i kao da je to neka posebna sramota), šta li tek misli npr. o asistentima, svojim laborantkinjama ili, ne daj Bože, medicinskim sestrama, vozačima, ili pak onima koji nisu završili ni srednju školu (a od njihovih prihoda se takođe izdvaja za apanažu poštovanog akademika)?! Nisam (sapot)pis(iv)ao po 50-ak radova godišnje (niti objavio ijedan koautorski članak), a i inače se ne kandidujem (niti ću to ikada) za doskora uglednu instituciju; no, valjda mi neće branitelj Šolaja uskratiti pravo na lični stav. Za razliku od braniteljevog apelovanja na cenzuru, upravo sam oduvek pledirao da u štampi izlazi što više tekstova čak i ovakvih akademika, kako bi javnost stekla uverljivu predstavu o tome ko su nemilosrdni potrošači budžeta.

Sigurno je najinteresantnije da branilac prvo poziva na pristojnost a onda bezmerno kleveće i podmeće, koristeći neakademske izraze, poput laž, izmišljotina itsl, i to bez ikakvog potkrepljenja tih optužbi. Kad bi poznavao bogatstvo srpskog jezika, služio bi se izrazima poput zaobilaženje činjenica, štedljivost na istini, izbegavanje argumenata, zamena teza. Jedino je pohvalno što se, za razliku od branjenika VSK-a (i AĐK-a), punomoćnik makar služi srpskim pismom. Uopšte uzev, akademik postupa upravo suprotno od onoga što zvanično proklamuje!

Još u prethodnom napisu predskazao sam i direktno najavio da će se moj napis protumačiti kao okrutan atak na vaskoliku istoriju Akademije (tj. DSS-a, SUD-a, SAN), ali i na vrhovne principe naučnog rada, moralne vrline i vertikalu vascelog srpstva – taj šablon (Akademija – to sam ja, tj. Kostić[i]!) odavno je poznat, kod svih totalitarno nastrojenih „umova“. Možda je umestan savet da ostavim na miru njegovog štićenika, vrednog akademika, da predano radi za narodno dobro i sapotpisuje po nekoliko desetina radova godišnje – no, pustio bih ja njega, ali neće on nas, jer se češće od estradnih zvezda oglašava u štampi povodom svih mogućih tema u koje se (ne) razume, a onda neslaganja sa svojim sudovima tumači kao atak na (nedodirljivu) „ličnost“.

Vidno je umišljanje i pripisivanje (zadnjih) namera, a nejasno je zašto se hemičar nije bavio mojim argumentima, nego pobudama (lična mržnja, nezadovoljstvo), kad mu (pretpostavljam) bolje uspeva hemijska analiza nego psihoanaliza. Tek je pogotovo zagonetno na osnovu kojih je ranijih napisa to dokučio, kad ukazuje samo na jedan. Naprosto sam zapanjen time da je pouzdanije upućen u moja mentalna stanja i raspoloženja nego što sam to i sâm. Kada je već toliko sklon psihoanalizi, mogao bi da je provežba na gestikulaciji svog branjenika!

Pobrojao sam dovoljno kontradikcija, dozvoljenih, doduše, za hemičara koji se ne bavi ni matematikom, ni hermeneutikom, ali i hemija pretenduje na status egzaktne ili makar koherentne nauke, pa bih iz svoje skromne perspektive preporučio poštovanom akademiku da ipak obnovi gimnazijsko gradivo iz logike. Sve u svemu, branitelj je, prema skromnoj oceni ovog nevažnog metodologa (štaviše, običnog docenta), svog protežea mogao uznositi i hvaliti znatno uverljivije, pošto ga, za razliku od mene, blisko poznaje, dok ja, eto, neznaven kakvog me je Bog(dan) dao, nisam imao priliku da se osvedočim u istinske vrline branjenika.

Ako akademik Šolaja ovako „uspešno“ brani svog prijatelja VSK-a, ostaje pitanje ko će od jednog „nezadovoljnog“ docenta zaštititi njega samog. Ko bi drugi nego – sâm VSK! Ili (možda) NATO?! (Akademik Šolaja je to zaslužio, jer je od 2010. do 2013. uspešno rukovodio NATO-projektom EAP.SFPP 983638: Inhibitors of Botulinum Neurotoxins, „jedinim ovakvim projektom u Srbiji“, kako to sâm Šolaja tvrdi u svom ceveu [cv].)
d) ili možda nešto drugo?