Glas Javnosti

Suzana od nasilnika pobegla u Australiju: Svakodnevne batine i lečienje tako što joj je ZABADAO ČAČKALICE U KIČMU

Društvo
Autor: Glas javnosti

Suzana Grozdanović je, tokom šest godina braka, trpela konstantno, svirepo nasilje od strane supruga.

 Posle prebijanja ju je "lečio" tako što joj je zabadao čačkalice u akupunkturne tačke na kičmi, dok joj je krike gušio tako što joj je nabijao krpu u usta. Prebijanja su bila brojna, a počela su kada je bila trudna. Suzana je pet godina svakog dana planirala bekstvo, a kada je konačno otišla u drugu državu, zbog supruga su joj oduzeli dete. Danas su Suzana i njena ćerka konačno zajedno i žive u miru.

Problemi u braku za Suzanu su počeli nakon samo šest meseci, kada ju je suprug toliko pretukao da je u bolnici provela nedelju dana, sa konstatovanom kontuzijom i težim povredama vrata.

- Prvih šest meseci sam mislila da je on najbolji čovek na svetu, toliko je dobar manipulator bio. Mislila sam da će da bude najbolji otac i muž. Kad sam bila trudna s Molinom saznala sam da se drogira. Ja sam mislila da je on na steroidima jer je stalno trenirao, ali je on valjda uzimao steroide i heroin. Takvi ljudi su najopasniji, njima je papazjanija u glavi. Oni zamišljaju da su najmoćniji. Ja sam srećna da sam ostala živa. Moj život meni tada ništa nije vredeo, bilo mi je bitno samo da svoje dete izvučem iz tog pakla. To su planovi koji su pravljeni godinama - priča Suzana za Telegraf.rs.

U momentu kada ju je pretukao trudnu, usisavala je kuću. Kada je krenula da usisava stepenište, rekao joj je da ugasi usisivač. Kako to nije uradila istog momenta, on je, kako objašnjava, razbio stolicu o stepenište i zamahnuo da je udari nogarom u kičmu.

- Zamahnuo je i da me udari preko stomaka, ali tada je ušao njegov brat i bacio ga na krevet, pa na pod, a meni rekao da uđem u auto. Tada su me štitili njegov i moj brat. Sedam dana sam provela u selu kod moje snaje, dok nisam dobila kartu za Australiju, gde sam se porodila posle par nedelja. Sestra mi je platila kartu, ona mi je na rukama umrla pre šest godina. Molinu sam rodila prevremeno u sedmom mesecu trudnoće. Nisam imala ni stomaka, imala sam 52 kilograma. Posteljica mi je pukla. Beba je bila u inkubatoru, a ja sam imala sedam operacija kako bi mi izvadili posteljicu. To smo nekako preživele, ali sin mi je ostao u Srbiji, morala sam da se vratim. Mislila sam da suprug živi svoj život, da neće da me dira. Nisam znala šta će da me snađe kad se vratim. Kad sam došla tamo, oteo mi je dete iz kreveca, tada je pretukao moju sestru i mene - dodaje.

Objašnjava da su joj nadležni govorili da beži sama u Australiju, da ostavi dete, ali za nju to nije bila opcija. Želela je da bude sigurna da je dete dobro. Suprug ju je, kaže, toliko prebijao, da ju je policija dva puta našla u kontejneru.

- On bi me onesvešćenu ubacio u gradski kontejner jer sam dolazila da vidim da li maltretira dete koje je bilo kod njega. Nisu mi dali da priđem, to je bilo u ulici Dragiše Mišovića u Čačku. Kako me u bolnici izleče, tako ja opet odem pred vrata jer znam da maltretira dete i ne želi da mi je da. Lagao me je da dolaze, gde su, ja kao budala noćima stojim ispred kuće. Nisam znala da li je noć da li je dan koliko sam plakala - kaže Suzana.

Porodica shvatila da nešto nije u redu

Priseća se kako je njen suprug iznajmio stan na trećem spratu zgrade, u kom ju je držao zaključanu. U stanu je bio samo stočić, sve stolice, krevet i telefon koji je bio zaključan. Niko nije znao gde je Suzana, dozvoljavao joj je samo da pozove sina koji je bio kod oca.

- Ja sam se od njega razvela posle prvog udarca koji mi je zadao u trudnoći, ali on meni pet godina nije dao razvod braka i ucenjivao me je ćerkom koja je bila kod njega. Nisam htela da odem bez nje jer ju je maltretirao. Tokom tih pet godina moj sin je posumnjao da sa mnom nešto nije u redu. Kad sam ga zvala, pričali smo u šiframa. Sestra je takođe primetila da nešto nije u redu, jer kad god su dolazili kod njega da me vide, on je govorio da spavam ili da nisam tu, to je trajalo tri meseca - objašnjava.

Sestra je za osmi mart htela da joj donese cveće. Videla je Suzaninog supruga da izlazi iz dvorišta i odlučila da ga prati. Videla je kako ulazi u zgradu i polako išla za njim. Kad je ušao u stan, ona je postavila nogu da ne zatvori vrata.

- On ju je pustio, a kad je ušla stavio je ključeve između prstiju i udario ju je u lice. Iscepao joj je lice, ušivali su joj to kasnije. Dok ju je tukao, ja sam bila na podu. Bio je zavisnik od metadona, to vreme što sam bila u tom stanu me je maltretirao, silovao, ali i drogirao metadonom da bih bila mirna, da ne bih vrištala. On je za to delo u Srbiji dobio svega dva meseca zatvora i ne znam da li je odležao to. Sestru je hteo da baci sa trećeg sprata. Pustio ju je tek kad je obećala da neće prijaviti policiji. Ja nisam mogla da je odbranim jer je on mene drvenim klompama pre toga udarao po kolenima. Nisam mogla da stanem na noge. Sestra je uplašena otišla kući, plašila se za moju bezbednost. Sva naduvena je ušla u kuću, rekla je majci da je pogleda, lice joj je bilo isečeno. Molila je majku da ne prijavi da ne bi mene ubio - priseća se Suzana.

Kada su otišle u bolnicu i policiju, u policiji im je rečeno da moraju da postupaju po privatnoj tužbi jer "nema dokaza da je on to uradio". Policija je došla i u stan, Suzanu su postavili da sedne na stollicu, a prisutna je bila i majka njenog supruga.

- Desilo se da je ušao jedan policajac, Bojan, i rekao da mi je sestra brutalno pretučena. Smela sam samo da pitam da li je to stvarno istina. Po mojoj reakciji je video da se suzdržavam i da nešto nije u redu. Sestra je rekla da je ostavila cveće na stolu da po tome mogu da znaju da je bila tu. Policajac je hteo da ga uhapsi, posvađali su se, moj muž je hteo da se bije. On je kik bokser i trenirao je policajce. Svi su se znali međusobno. Drugi policajac, koji mu je prijatelj, ih je smirivao. Bojan mi je rekao da idem odatle i da dođem kod njega. U tom stanu sam bila još nekoliko dana. Pobegla sam kada je prvi put zaboravio da zaključa vrata - dodaje.

Objašnjava da je policija više puta dolazila nju da hapsi i da je izbačena iz stana jer je suprug za njen stan rekao da je njegov.

- Tada me je udario pesnicom, izbio mi je zub, kutnjak. Molina je skočila na mene, namignula mi i rekla da ona može da trpi. Tukao me je preko nje. Ja sam štitila nju, a ona je postavljala svoja leđa, da mene zaštiti. Šta je to dete preživelo... Kad je bila mala, u tom stanu u kom me je držao zatvorenu je tražio da mu skuvam supu. Davala sam mu je preko Moline koja je ležala pored njega. Molina ga je slučajno zakačila nogicom i par kapi mu je kanulo na butinu. Supa nije bila vrela. Kakve je batine ona tada dobila... Uzeo je kabl i tukao je njime. Ja sam je držala u naručju, sve su mi pruge ostale po rukama koliko je udarao. Ona nije ni plakala, ni jecala, samo je gledala u jednu tačku. Nakon toga se on valjda ištipao da bude crveno, otišao u kupatilo i obrijao dlake sa noge da bi ispalo da je sve toliko ispečeno od supe, da ni dlaka nema i zvao je majku da se žali šta mu je dete uradilo i da mu ona donese melem. Kad sam otišla u kupatilo, videla sam dlake na brijaču. Na svetu nikog bolesnijeg od njega nisam srela - priča Suzana.

Godinama planirala bekstvo

Kako navodi, to kako su pobegle od nasilnika je "priča za sebe". Kada je shvatila da joj neće dati da vidi dete, a nakon svega što se dešavalo u stanu u kom ju je držao, godinama ga je ubeđivala da će da ostane u Srbiji. Čak ga je ubedila i da joj je oduzet pasoš. Tada je, kaže, počela da kuje plan kako da uzme ćerku od supruga, kako bi sa njom pobegla su sigurnu kuću.

- Jednom sam pokušala, obratila sam se policiji i rekla da me ne stavljaju za nestalu, rekla sam da ćemo biti u sigurnoj kući. Neko mu je to dojavio. Mi smo krenule oko 11 uveče na autobusku stanicu, ne znajući da zna šta smeramo. Policija i on su me sačekali blizu stanice, naleteli na mene i na dete. Oteo mi je dete, prosuo mi pivo među noge, da ispadne da sam se ja upiškila od alkohola jer ću smrdeti na alkohol ako policija priđe. Detetu je stavio ruku na usta i otrčao. Dečko koji je bio s njim mi je držao ruke iza leđa. Savila sam se i vikali su da imam nož jer sam ja jedno vreme od straha nosila nož u čizmi, ali tada ga nisam imala. Policija je iz kombija je naletela na mene. Kada je rekao da imam nož, šutnuo me je u rebra, naprsla su mi dva rebra. Policija je skočila na mene, stavila me u kombi, rekli mi da duvam, ponižavali me da smrdim na alkohol - opisuje nemili događaj.

Kaže da je bila smeštena na psihijatriju jer zbog povreda nije mogla da uradi alko test, a policajci su napisali da ima dva promila alkohola u krvi. Priseća se da je načelnica psihijatrije u Čačku znala kakav je njen suprug jer je otimao metadon njenim pacijentima. Na odeljenju psihijatrije urađen joj je nalaz krvi i utvrđeno je da nije u alkoholisanom stanju.

- Kada sam se obratila policiji u Beogradu i zatražila da policajci koji su me napali budu otpušteni, pozvao me je tadašnji lokalni šef policije, koji mi je bio komšija, i rekao mi je da ne radim to i da ću imati velike probleme ukoliko oni dobiju otkaz. Rekao je da mi neće dati mira, da imaju prijatelje koji će da me ubiju i sve zataškaju. Zato nisam prijavila - dodaje.

Nakon toga krenuo je glavni deo plana za beksvo. Iznajmila je stan u centru Čačka, a sa majkom, koja je bila u Australiji dogovorila se da se prave da otvara firmu i da nema nameru da ide u Australiju.

- Sve te godine imala sam nekih 9.000 dinara, koje sam stavljala u brusthalter u slučaju da imam minut nasamo sa ćerkom, kako bismo pobegle. Svaki brus sam sekla iznutra da bih mogla da premeštam taj novac. Da mi je za lek trebalo, ne bih to potrošila, godinama sam čuvala taj novac - priča Suzana.

- Rešila sam da se pravim da želim da otvorim igraonicu za decu. Moja majka je poslala toliko stvari. Znale smo da je to bačen novac, ali radile smo to da ga uverimo da ću da ostanem u Srbiji. Čak sam sa njim išla da iznajmim veliki lokal gde bih mogla da otvorim tu igraonicu. On je počeo da mekša i morala sam da igram na to da bi trebalo da spustimo loptu, da probamo da budemo zajedno, znajući šta je moj plan. Ni tada mi nije ostavljao dete. Ja sam se sa Molinom sve dogovarala. Ona je imala šest godina, ali sve je znala i nije podnosila da živi sa ocem. Više me je ona gurala da bežimo, nego što sam ja imala hrabrosti. Kad mi dete to traži, znam da moram to da uradim - prepričava.

Kada je spavala kod oca, devojčica je plakala i govorila da je boli koleno, a smirila bi se tek kada joj dođe majka. Suzanu bi zvali usred noći, a, kako kaže, kako bi ona došla, tako ćerku više ništa ne bi bolelo. Išle su lekaru, koji je rekao da devojčica treba da vadi krv i da dođu ujutru.


- Od doktora smo došle kod mene u stan. Sa nama je bio njegov brat, a on se najverovatnije drogirao jer je, kad se vratio, bio unezveren. Kad je došao, njegov brat je otišao kući. Rekao mi je da ujutru ja vodim Molinu da vadi krv. To je bio prelomni momenat. U sobi sam joj rekla da ujutru bežimo, pa šta nam Bog da. Nismo spavale celu noć. U šest sati ujutru sam uključila mašinu, ništa nismo ponele sa sobom, ni rezervni veš nisam ponela da ne bismo bile sumnjive. Poljubila ga je rekla da ide da vadi krv. Ta scena joj je ostala urezana u sećanje. Svega se seća, nekih stvari bolje nego ja. To je trauma i to ostaje. Sišle smo niz stepenice. Nikada neću da zaboravim taj momenat. Uzele smo đubre da izbacimo i ja sam tu za nju ponela neke stvarčice, ali ništa od garderobe, samo neku igračkicu bez koje nije išla nigde. To smo stavile u tu kesu za đubre. To kao da je beskonačno trajalo, nikako da siđemo. Prvi put posle toliko vremena smo bile same. Kad smo sišle niz stepenice, to je bila jurnjava ka stanici - objašnjava Suzana i dodaje da je stan u centru grada iznajmila kako bi joj autobuska stanica bila blizu.

Došle su na stanicu, a u autobusu za Beograd je ostalo samo dva mesta. Tokom pola sata pauze u Ljigu strahovale su da je njen suprug saznao gde idu i da će da ih presretne. Kada su stigle u Beograd, pozvala je sigurnu kuću.

- Došli su po mene. Tu je bila Vesna Stanojević. Nikada neću da zaboravim šta je učinila za mene, a sa njom ni Miri ni Neveni, to su dve žene koje su radile sa nama. Kada smo bile u sigurnoj kući, on je našao broj telefona. Tada se zabavljao sa jednom pevačicom, pošto je on bubnjar. Valjda je ona našla broj sigurne kuće. Žena koja je radila tamo mi je dala telefon, rekla je da me zove neka žena. Kada sam se javila, na vezi je bio Vladimir, moj suprug. Rekao je da izvedem dete za sat vremena, inače će da mi ubije sina. Moj sin je tada studirao na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, bio je sam tamo, iznajmljivao je stan. Tada je padao sneg. Vladimir je rekao da će da mi zakopa sina šest metara ispod zemlje ako mu ne vratim dete - kaže Suzana.

Kada je čula te reči, nije znala šta da radi. U bunilu mu je, kako kaže, rekla da će, ako joj pipne sina, ubiti i ćerku i sebe.

- Molina je tada imala pet-šest godina. Otela je telefon i rekla ocu da će sama da se ubije ako joj pipne brata. Ja sam bosa preskočila visoku ogradu sigurne kuće, po onom snegu, trčala do žandarmerije. Jedan od njih je pričao na telefon. Otela sam mu slušalicu i rekla da mi spasava sina. Oni su nakon toga bili oko njegovog fakulteta, čuvali su ga. Moj sin je bio kod oca u Požegi. I tamo su poslali policiju da ga čuva. On je Molinu i mene ispratio na aerodrom i posle toga ga nisam videla. To je bilo u februaru 2012. godine - dodaje.

Muke se nastavile i u Australiji

Svu dokumentaciju, uključujući lekarske nalaze, Suzana je slala ambasadi. U Australiju nisu mogli da odu jer je bio potreban potpis njenog supruga kako bi dete izvela iz zemlje. Ambasada nije mogla protiv svojih pravila, ali su na kraju upitali da li je Vladimir upisan kao Molinin otac u listu iz matične knjige rođenih.

- Ja sam rekla da nije. Pošto me je trudnu pretukao i porodila sam se u Australiji, nisam želela da ga upišem kao oca. Pošto sam bila venčana za njega po srpskom zakonu, ja sam bila na njegovoj adresi i nisam mogla ništa do razvoda, dok se ne vidi kome dete pripada jer je i ona na njegovoj adresi. To što nema njegovog imena na matičnom listu me je spasilo da možemo da dođemo u Australiju bez njegovog potpisa. Kad smo konačno stigle, bila sam tako prazna. Rekla sam doktoru da bi trebalo da sam srećna, spasila sam dete. Odgovorio mi je da sam toliko navikla da se borim za život, da nemam više taj adrenalin i da to čini sa se osećam prazno. Rekao je da će to da traje 2-3 godine - objašnjava Suzana.

Njen suprug je zvao organe u Australiji i, kako kaže, "dao neke papire koji nisu s njom u vezi". Došao je u kontakt sa institucijom za zaštitu dece. Dž. T, koja je radila u toj instituciji pročitala je sve što je napisao o Suzani i ona nije htela ni da je sasluša.

- Mislila je da je on super. Uzeli su mi dete i hteli da ga deportuju, prijavljena sam za kidnapovanje. Ja sam u Australiji dve godine išla na sud zbog prijava za kidnapovanje, da dokažem da nisam otela dete. Sve to vreme, Molinu sam viđala samo povremeno. To je bila druga trauma za moje dete. Bila je u hraniteljskoj porodici. Nije znala jezik, nije razumela šta govore ljudi oko nje. Živela je u kući sa ljudima koji su za nju stranci. Bilo je sve gore, a taman smo mislile da se pakao završio. Ni četiri godine nakon našeg dolaska u Australiju dete nije bilo sa mnom. Hteli su da je deportuju, ali ja sam se borila za nju - dodaje.

Radnica institucije za zaštitu dece obezbedila je dolazak Suzaninom suprugu i njegovoj majci, kao i njegovom bratu iz Švajcarske, koji je trebalo da prevodi. Ipak, njen suprug se nije pojavio.

- Došli su na aerodrom i on, jak čovek koji bije ženu i dete, nije smeo da sedne u avion. Njegova majka i brat iz Švajcarske su došli sami. Ostavili su Molinu jednu noć sa njom i Molina ih je zvala i plakala, nije htela da bude sa njima. Predstavili su me kao mafijaša, a ne kao majku. Kasnije kad je ta žena videla da on nije ni došao, ni zvao da kaže da neće da dođe, digla je ruke od njega jer nije iskoristio šansu da dođe i da vidi svoje dete, da se bori za njega.

Kada je završila sa sudskim procesom i nameravala da vrati dete, njena sestra skočila je sa terase, a ona je pokušavala da je zadrži. To je prijavljeno, tako da dete nisu smeli da joj vrate zbog bezbednosti.

Sve što su prošle, kaže, nije bilo nimalo lako za podneti. Na sreću, socijalne radnice u Australiji su im mnogo pomogle. Kada joj je otac umro, nije dobila nasledstvo jer je maćeha uzela sve, te je morala da iznajmljuje stan. Kada joj je sestra umrla, majka joj je bila u lošem psihičkom stanju, te je donesena odlluka da se vrati za Srbiju. Tako je Suzana ostala sama da se bori za svoje dete.

- Posle nisam mogla sama da plaćam stan, bila sam u lošoj finansijskoj situaciji. Toliko sam puta kretala od nule. Nakon toga sam nekako uspela sve da sredim kako treba, da dokažem kod psihologa da sam u redu, da bi mi je vratili. Najteže mi je bilo kad su je uzeli od mene. Potukla sam se sa policijom, bila sam dve nedelje na psihijatriji. Nisam htela da izađem sa psihijatrije da se suočim s tim da mi dete nije tu. Nisam mogla da verujem da mi se to ovde dešava, ja sam rođena ovde, kao i moja deca. Mislila sam da sam se spasila. Moja država mi je uzela dete jer je on lažov i psihopata. Molina i ja smo nedavno gledale neki film iz 2021. godine u kom žena beži od psihopate i neko joj je stao automobilom. Rekla sam Molini da sam ja tako bežala kroz planinu i zaustavila auto, a njen otac je ljudima rekao "hvala vam puno što ste našli moju sestru, ona je pobegla sa psihijatrije, tražim je satima", i oni su me pustili sa njim iako sam vikala da to ne rade. On je bio takav manipulator. Ja nisam imala ni 40 kila, ko zna šta su pomislili, bila sam sva krvava. Posle par minuta čovek u filmu je izgovorio "hvala što ste mi našli sestru, ona je pobegla sa psihijatrije" - dodaje.

Najteže joj je padalo da vidi u kakvom je stanju bilo njeno dete posle dolaska u Australiju. Kako kaže, bila je kost i koža. U hraniteljskoj porodici nije spavala, već bi spavala u naručju majke tokom četvoročasovnih poseta koje su imale i pritom se stalno trzala. Jednom su posetu produžili na šest sati, jer nisu imali srca da majci iz naručja uzmu dete.

- Kasnije kad je moja sestra umrla, i dalje sam se borila za dete jer je već krenula u školu, naučila jezik. Terali su je da kontaktira telefonom s ocem. Ona je preko noći zaboravila srpski jezik. Ja ne mogu da verujem... I sada joj puštam naš jezik na Jutjubu, a ona ne razume ni reč zato što je kao mala mislila da, ako ne zna jezik, neće morati da priča sa njim. Uzela sam je nazad, sad ide u školu za frizera, trenirala je fudbal, lepa je kao anđeo. Skupila je snage da se suoči s ocem. Počeo je da je laže, ali se ona svega seća. Njegov brat je rekao da će joj on ispričati sve što se desilo i rekao joj je pravu priču, ono što sam i ja govorila - objašnjava Suzana.

Kako kaže, njena ćerka nema nijedno pozitivno osećanje prema svom ocu i njegovoj porodici.

- On je mislio da će da slaže Molinu, ali nije u tome uspeo. Ona je rekla da će, ako ga vidi ikad u životu, da mu skine glavu sa ramena. To mu je dovoljna kazna, da mu ćerka kaže tako nešto. To kad su se čuli je bilo pre nekoliko meseci i od tada nas više nije kontaktirao. Posle toliko godina imamo svoj mir. Molina je sve prevazišla. Ona je dete progledala od kad je razgovarala sa njim i rekla šta ima. Od tada nijedan antidepresiv nije popila. Pila ih je sve manje i od kada je vraćena meni. Mislile smo da smo u horor priči kojoj nikad neće doći kraj. On nije bio tu, a i dalje se iživljavao preko deteta. Ne mogu da oprostim što mi je dete bilo u hraniteljskoj porodici.

Sada su napokon dobro, a Suzana kaže da joj je jedina preostala želja da se oduži ljudima koji su joj pomogli, ali i da vidi sina.

- Imala sam i druge traume, ali hvala Bogu sve okej, samo da vidim sina. On je otišao u Kinu da tamo uči decu engleski jezik. Upisao je i pravni fakultet. Trebalo je da dođe ovde, ali se tamo desio lokdaun, pa je morao da se vrati za Srbiju. Najvažnije je da nemam nijednu dijagnozu posle svega i tu sam pobedila to zlo od čoveka - kaže.

U Srbiju bi, kaže, volela da se vrati. A sada se više ne boji.

- Sve ove godine imam želju da, kad odem u Srbiju, a otići ću jer sam sve prevazišla, više nemam strah od njega, pomognem sigurnoj kući, da se Vesni odužim za sve što je uradila za mene. To mi je uvek bilo na pameti. Radim i trudim se. Želim da zaradim da mogu da im pomognem. Skoro sam otišla na posao u šest ujutru i vratila sam se sledeće jutro u osam. Sa posla sam išla na drugi posao, imala sam samo dva sata pauze. Trudim se da napravim nešto jer sam opet krenula od nule i želja mi je da joj se odužim. Nikada to nisam zaboravila, niti to može da se zaboravi. Mislila sam da ću tokom prvih par godina u Australiji da se sredim, pa da im pomognem jer njima uvek treba pomoć oko garderobe, hrane, opreme za školu za decu. Niko se niej nadao da će problemi da traju do skoro. Ipak, ja šta zacrtam to i uradim - zaključuje Suzana- preneo kurir.rs.



BONUS VIDEO


SKINI APLIKACIJU

glas javnosti android
glas javnosti IOS


POVEZANE VESTI




KOMENTAR



 


AKTUELNE VESTI S MREŽA



HOROSKOP