Mnogi sveti oci govore o ljubavi, ali malo njih govori o braku. Razlog je jednostavan – većina ih je živela u monaškom kontekstu, gde se ljubav prema Bogu živi kroz odricanje od sveta. Ali u braku, ljubav prema Bogu živi se kroz prihvatanje sveta – kroz prihvatanje drugog čoveka, njegovih slabosti, njegovih potreba, njegove tišine. Asketizam u braku nije odricanje od bližnjeg, već ostajanje uz njega. Nije bežanje od telesnosti, već njeno preobražavanje u nežnost, u žrtvu, u dar.
„Muževi, ljubite svoje žene kao što Hristos ljubi Crkvu“ (Ef. 5, 25). Hristos nije ljubio Crkvu zato što je ona bila savršena. Ljubio ju je i kad je padala, kad je sumnjala, kad je bila slaba. Ljubio ju je do krsta. Ta ljubav je mera bračne ljubavi – ne ona koja traži, već ona koja daje..
Kada ljubav utihne
Kada u braku nestane telesna blizina, mnogi misle da je to kraj. Ali to može biti početak. Početak nove vrste bliskosti – one koja se ne zasniva na strasti, već na prisustvu. Na tome da si tu, iako te ništa ne vuče. Na tome da gledaš drugog ne kao nekoga ko ti više ništa ne znači, već kao ikonu Božiju koja te poziva da se preobražavaš. To je teško. To je bolno. Ali to je brak.
Kada bračni život postane težak, kada se pojavi osećaj otuđenosti, mnogi se pitaju: da li je ovo kraj? Da li je razvod jedini izlaz? Crkva ne odgovara osudom, već pozivom na preispitivanje. Razvod nije zabranjena reč, ali nije ni prva koju treba izgovoriti. On je rana, ne rešenje. I kao svaka rana, može se lečiti – ako postoji volja, ako postoji molitva, ako postoji makar zrno ljubavi koje nije izgubilo svoju svetlost.
„Ako se ko od vas liši mudrosti, neka ište od Boga, koji daje svima prosto i bez prekora, i daće mu se“ (Jak. 1, 5). Mudrost u braku nije samo znati šta reći, već znati kada ćutati, kada ostati, kada se ne povući. Mudrost je znati da drugi nije tu da ispuni moja očekivanja, već da me nauči ljubavi koja ne traži svoje.
U braku, čovek često oseti usamljenost – ne zato što je sam, već zato što je nečujan. Molitva može biti prvi korak ka obnovi. Ne molitva da se drugi promeni, već molitva da se srce omekša. „Gospode, daj mi da vidim drugog kao dar, a ne kao teret.“ To je početak pokajanja – ne u suzama, već u promeni pogleda.
Liturgijski ritam Crkve može postati ritam bračnog života. Praznici, postovi, molitve – sve to nije samo za manastir, već i za dom. Kada se zajedno posti, zajedno moli, zajedno slavi, tada se i tišina menja. Post ne mora biti samo uzdržavanje od mrsne hrane – može biti i uzdržavanje od prebacivanja krivice, od gorčine, od očekivanja. Molitva ne mora biti duga – može biti jedna reč, jedan pogled, jedno „oprosti“.
„Nosite bremena jedan drugoga, i tako ćete ispuniti zakon Hristov“ (Gal. 6, 2). Bračno breme nije samo u zajedničkom životu, već u zajedničkom trpljenju. Kada jedan padne, drugi ga ne osuđuje, već ga podiže. Kada jedan utihne, drugi ne napušta, već ostaje. To je zakon Hristov – ne u snazi, već u slabosti koja se prihvata.
Ljubav kao krst – brak kao put ka Večnosti
Brak nije savršenstvo – on je put. I kao svaki put, ima uspone i padove, sunčane dane i maglovite noći. Ali ono što ga čini svetom tajnom nije odsustvo problema, već prisustvo blagodati. Blagodat ne uklanja bol, već ga osvetljava. Ne ukida tišinu, već u njoj šapće: „Ostani.“
„Jer mi nemamo ovde postojan grad, nego tražimo onaj koji će doći“ (Jevr. 13, 14). Brak nije krajnji cilj – on je ikona Carstva. Ali da bi bio ikona, mora biti osvetljen ljubavlju koja ne zavisi od trenutka. Ljubavlju koja se ne meri osećanjem, već vernošću. Vernošću koja ostaje i kad se sve drugo raspadne.
Mnogi traže novi početak u spoljašnjim stvarima – u promeni partnera, u novim navikama, u bekstvu od dosade. Ali Crkva kaže: pravi novi početak je u srcu koje se okreće Bogu. Kada se bračni život posmatra kao duhovni put, onda svaka kriza postaje prilika za preobražaj. Ne za bekstvo, već za dublje učvršćivanje.
„Sve ima svoje vreme, i svakom poslu pod nebom ima vreme“ (Prop. 3, 1). I vreme za ljubav, i vreme za trpljenje. I vreme za bliskost, i vreme za ćutanje. Ali u svakom vremenu, Bog je prisutan. On ne napušta nijedan dom u kojem se Njegovo ime priziva. Nijedan brak u kojem se makar jedno srce moli.Poklon-korpe
Zato, kada dođe trenutak kada se čini da je sve izgubljeno, treba se setiti: ljubav nije osećanje koje dolazi i prolazi. Ljubav je krst. I ko ga nosi, ne ide sam. Hristos ide ispred. On koji je ljubio do kraja, poziva nas da ljubimo u nemoći, u tišini, u svakodnevici.
Brak, čak i u svojoj najdubljoj krizi, može postati mesto svetosti. Ne zato što je lak, već zato što je realan. A u realnosti, Bog deluje. On ne traži savršene ljude – traži srca koja su spremna da ostanu. Da se mole. Da praštaju. Da vole, ne zato što je lako, već zato što je to put ka Večnosti.
Za Fondaciju Prijatelj Božiji: Nataša Smolović
Glas javnosti/Prijatelj Božji
Pravoslavni pogled na bračnu krizu: Šta raditi kad ljubav prestane i bliskost nestane?
Društvo
Autor: Glas javnosti
Autor: Glas javnosti
Ljubav u braku nije osećanje koje traje, već odluka koja se obnavlja. Kada bliskost utihne, a tišina postane svakodnevica, upravo tada počinje podvig vernosti. Bračna kriza nije znak kraja, već poziv na dublji duhovni početak.
U svetu gde se sve meri uspehom, brak ostaje prostor gde se uči žrtva, trpljenje i ljubav koja vodi ka Večnosti.
Brak je sveta tajna. Ali on nije sveta tajna zato što je uvek sveta stvarnost. On je sveta tajna zato što u njemu čovek dobija priliku da se preobražava – ne kroz ideal, već kroz realnost. A realnost braka, posebno posle mnogo godina, često nije romantična. Ljudi koji su nekada jedno drugom bili sve, postaju stranci u istoj kući. Ćutanje zamenjuje razgovor, navika zamenjuje nežnost, a telesna udaljenost postaje bolna tišina.
Mnogi sveti oci govore o ljubavi, ali malo njih govori o braku. Razlog je jednostavan – većina ih je živela u monaškom kontekstu, gde se ljubav prema Bogu živi kroz odricanje od sveta. Ali u braku, ljubav prema Bogu živi se kroz prihvatanje sveta – kroz prihvatanje drugog čoveka, njegovih slabosti, njegovih potreba, njegove tišine. Asketizam u braku nije odricanje od bližnjeg, već ostajanje uz njega. Nije bežanje od telesnosti, već njeno preobražavanje u nežnost, u žrtvu, u dar.
„Muževi, ljubite svoje žene kao što Hristos ljubi Crkvu“ (Ef. 5, 25). Hristos nije ljubio Crkvu zato što je ona bila savršena. Ljubio ju je i kad je padala, kad je sumnjala, kad je bila slaba. Ljubio ju je do krsta. Ta ljubav je mera bračne ljubavi – ne ona koja traži, već ona koja daje..
Kada ljubav utihne
Kada u braku nestane telesna blizina, mnogi misle da je to kraj. Ali to može biti početak. Početak nove vrste bliskosti – one koja se ne zasniva na strasti, već na prisustvu. Na tome da si tu, iako te ništa ne vuče. Na tome da gledaš drugog ne kao nekoga ko ti više ništa ne znači, već kao ikonu Božiju koja te poziva da se preobražavaš. To je teško. To je bolno. Ali to je brak.
Kada bračni život postane težak, kada se pojavi osećaj otuđenosti, mnogi se pitaju: da li je ovo kraj? Da li je razvod jedini izlaz? Crkva ne odgovara osudom, već pozivom na preispitivanje. Razvod nije zabranjena reč, ali nije ni prva koju treba izgovoriti. On je rana, ne rešenje. I kao svaka rana, može se lečiti – ako postoji volja, ako postoji molitva, ako postoji makar zrno ljubavi koje nije izgubilo svoju svetlost.
„Ako se ko od vas liši mudrosti, neka ište od Boga, koji daje svima prosto i bez prekora, i daće mu se“ (Jak. 1, 5). Mudrost u braku nije samo znati šta reći, već znati kada ćutati, kada ostati, kada se ne povući. Mudrost je znati da drugi nije tu da ispuni moja očekivanja, već da me nauči ljubavi koja ne traži svoje.
U braku, čovek često oseti usamljenost – ne zato što je sam, već zato što je nečujan. Molitva može biti prvi korak ka obnovi. Ne molitva da se drugi promeni, već molitva da se srce omekša. „Gospode, daj mi da vidim drugog kao dar, a ne kao teret.“ To je početak pokajanja – ne u suzama, već u promeni pogleda.
Liturgijski ritam Crkve može postati ritam bračnog života. Praznici, postovi, molitve – sve to nije samo za manastir, već i za dom. Kada se zajedno posti, zajedno moli, zajedno slavi, tada se i tišina menja. Post ne mora biti samo uzdržavanje od mrsne hrane – može biti i uzdržavanje od prebacivanja krivice, od gorčine, od očekivanja. Molitva ne mora biti duga – može biti jedna reč, jedan pogled, jedno „oprosti“.
„Nosite bremena jedan drugoga, i tako ćete ispuniti zakon Hristov“ (Gal. 6, 2). Bračno breme nije samo u zajedničkom životu, već u zajedničkom trpljenju. Kada jedan padne, drugi ga ne osuđuje, već ga podiže. Kada jedan utihne, drugi ne napušta, već ostaje. To je zakon Hristov – ne u snazi, već u slabosti koja se prihvata.
Ljubav kao krst – brak kao put ka Večnosti
Brak nije savršenstvo – on je put. I kao svaki put, ima uspone i padove, sunčane dane i maglovite noći. Ali ono što ga čini svetom tajnom nije odsustvo problema, već prisustvo blagodati. Blagodat ne uklanja bol, već ga osvetljava. Ne ukida tišinu, već u njoj šapće: „Ostani.“
„Jer mi nemamo ovde postojan grad, nego tražimo onaj koji će doći“ (Jevr. 13, 14). Brak nije krajnji cilj – on je ikona Carstva. Ali da bi bio ikona, mora biti osvetljen ljubavlju koja ne zavisi od trenutka. Ljubavlju koja se ne meri osećanjem, već vernošću. Vernošću koja ostaje i kad se sve drugo raspadne.
Mnogi traže novi početak u spoljašnjim stvarima – u promeni partnera, u novim navikama, u bekstvu od dosade. Ali Crkva kaže: pravi novi početak je u srcu koje se okreće Bogu. Kada se bračni život posmatra kao duhovni put, onda svaka kriza postaje prilika za preobražaj. Ne za bekstvo, već za dublje učvršćivanje.
„Sve ima svoje vreme, i svakom poslu pod nebom ima vreme“ (Prop. 3, 1). I vreme za ljubav, i vreme za trpljenje. I vreme za bliskost, i vreme za ćutanje. Ali u svakom vremenu, Bog je prisutan. On ne napušta nijedan dom u kojem se Njegovo ime priziva. Nijedan brak u kojem se makar jedno srce moli.Poklon-korpe
Zato, kada dođe trenutak kada se čini da je sve izgubljeno, treba se setiti: ljubav nije osećanje koje dolazi i prolazi. Ljubav je krst. I ko ga nosi, ne ide sam. Hristos ide ispred. On koji je ljubio do kraja, poziva nas da ljubimo u nemoći, u tišini, u svakodnevici.
Brak, čak i u svojoj najdubljoj krizi, može postati mesto svetosti. Ne zato što je lak, već zato što je realan. A u realnosti, Bog deluje. On ne traži savršene ljude – traži srca koja su spremna da ostanu. Da se mole. Da praštaju. Da vole, ne zato što je lako, već zato što je to put ka Večnosti.
Za Fondaciju Prijatelj Božiji: Nataša Smolović
Glas javnosti/Prijatelj Božji
SKINI APLIKACIJU
