“GLAS” NA LICU MESTA (1): Ovo su Gornje Nedeljice, mesto gde je počeo EKOLOŠKI USTANAK

Ima tome sada već četiri ili pet godina, kako me igrom porodičnih okolnosti put naveo u Loznicu, pograničnu varoš na zapadu Srbije, srce srpske pismenosti (Tršić, Vuk Karadžić, manastir Tronoša). Malo mesto, simbol herojske odbrane i prve savezničke pobede u Velikom ratu (Cerska bitka).

Do nje, kroz mačvanska sela i zaseoke, krivuda magistralni put, na nekim deonicama izlokan od zuba vremena, a negde ravan kao pista, nov i iscrtan.

Promiču oko mene zelena brda i brežuljci, ređaju se ravnice i talasaste oranice spremne da puste prve izdanke bogate zemlje te godine.

Na dalekim proplancima blješte usamljena imanja čestitih domaćina, bele se fasade dvospratnih kuća, crvene traktori i mašine, šarene se poluprazni čardaci i magaze.

U Srbiju retko kad zalazim niže od Beograda, a i poviše njega, tek nekad do Novog Sada.

Ruku na srce, nisam ja neki putnik, a ovaj mali putopis, nalik na pismeni rad odlikaša, pišem tek da ne ostane nezabeleženo: lepa je ovo zemlja majku mu.

Lepa, ali je nekako ne osećam.

Moja zemlja, u njoj sam rođen, otac i majka, dedovi i babe, pradedovi i prababe, svi su mi, koliko znam, rođeni na ovoj zemlji ovde, u Rađevini. 

Ali kao da ništa sa njom nemam.

Sve mi se to, oko mene, čini strano, sve mi izgleda zapušteno, kao korov i trnje koje samo što ne ophrva i ono malo asfalta što je provučeno kroz plodne predele Zapadne Srbije.

Ulazim u Loznicu, gradić kao i mnogi drugi, deluje čak pomalo kao "nakraj sveta". 

Narod onaj dole, prelazi kažu, svako malo u Bosnu. 

- Poteram auto, napunim gepek, naspem rezervoar do vrha, sve je tamo jeftinije - kažu i odmahuju rukom.

Vidim, krivo im. 

Sve im u njihovoj zemlji skupo.

Ne valja vlast, ne valja narod, ne valjaju cene, ne ide posao, a i vlast, i narod, i cene, sve je to njihovo, pa opet - ne valja.

Tuđe nam se, valjda, uvek čini boljim, lepšim, slađim, a na kraju, što i da ne idu preko one reke, kad je kažu jeftinije, pa i to je sigurno neki zauvar, kad već drugog nemaju.

Imaju, kažu, sreće što je Drina blizu, a preko nje Bosna, je*eš, kažu, zemlju koja Bosne nema. 

- Šta ima u Loznici, nema ništa, to je što vidiš - priča mi mladi Lozničanin, dok ispijamo kafu u jednom od nekoliko lokala smeštenih u centru.

Reče mi da ima neka posla, tu u nekom selu, hoće da pođem sa njim.

- Kuda ćemo? - pitam.

- U Gornje Nedeljice - promrmlja on.

- Kakve Gornje? - pitam ga opet.

- Nedeljice, Nedeljice - kaže on razdražljivo.

Dobro, mislim se, prijatelju, izvini za te Nedeljice, ali stvarno prvi put čujem.

Pođemo gore, krivuda put, pa zaselak levo, taraba desno, tucanik pod točkovima, proplanci i imanja, bunari posađeni u travnjake, muškatle na prozorima.

Penjemo se i spuštamo, pa se opet penjemo, a vazduh sve čistiji, sve reskiji, sunce udarilo po krovovima, a nebo plavlje od kobalta. 

Stadosmo pred jednu avliju: ozidana kuća na sprat, pod njom, na tremu, stolice i sto, na njemu šarena mušema, "vlaša šljivovice" i set čašica za rakiju.

- Dobro mi došli - viče s vrata čovek, ljudina prosede kose, rumen od sunca.

Zdravo je uhranjen, majica mu dođe tesna, al ne mari on za to, nazuva kaljače i ide nam u susret.

- Lepo vam je ovde - rekoh - vi živite ko na oblaku, iznad vas ništa, ispod vas sve!

Sedosmo za "astal", on postavi čaše pred nas.

- Lepo je, lepo... - kaže domaćin, otpi gutljaj rakije kao da ga nešto muči, ali ne reče šta.

- Živite ovde kao u Alpima, u Švajcarskoj - kažem ja.

- Kaki Švajcarska, enoj moji svi tamo, bolje nego u Švajcarskoj - kaže on, pa otpi još jedan gutljaj rakije.

- Pa ako je bolje, što su tamo, što ne dođu - pitam.

- Nisu tamo, šalim se ja malo, u Nemačkoj su, al isto je to - kaže on.

- Što se ne vrate - uporan sam.

- Što... - misli se on, pa nastavi - a eto, nekaj tamo, šta će i ovde - kaže pa ućuta.

- Koliko živite dugo ovde - pitam ja.

- Koliko? Koliko pamtim pretke, eto koliko - kaže on i nastavi - pradeda mi je ovde kosti ostavio, bio je Solunac, prešao Albaniju, enoj spomenice jošte gore stoji na zidu. Bio u Tunisu, vratio se živ i zdrav. Eto, toliko živim, i duže od toga - reče on.

Razgovor tako ode do pred sam sumrak, kad je već bilo i vreme da pođemo natrag.

- Evo jedna vlaša rakije, da vam se nađe - umuva mi on onu flašu u ruke, i rastasmo se uz pozdrave.

Pođosmo ka automobilu, još sam bio iza mladog Lozničanina.

- Čekaj - rekoh mu, malo podnapit - još koji minut, da udahnem malo ovaj vazduh dok sam ovde, ko zna kad ću ovamo opet, pa idemo.

On mi odmahnu rukom, nasmeja se, sede u auto, i obrnu ga onde pred kućom, šireći dim iz auspuha.

Oštrica zakona kao oštrica mača

Od onda, kada sam prvi put (nadam se ne i poslednji) posetio, za mene tada još nepoznate Nedeljice, do ove 2022. prošlo je čak nekoliko godina. 

Priča o jadaritu (posebnom jedinjenju litijuma), čuvenom srpskom kriptonitu (mineral koji Supermenu uzima moć), a po kojem je Srbija, sudeći po istraživanjima, postala zgodan plen rudarskih korporacija, dugo je ostala na nivou tabloidnih nagađanja "da je to šansa", da su Srbi ipak "nadljudi", "supermeni", itd. 

Sva ta nagađanja, naime, tavorila su u srpskom političkom mraku, sve negde do sredine 2021. kada su se reči poput Rio Tinta i Nedeljica, nekako volšebno uvukle u mejnstrim srpske političke stvarnosti, a da niko nije znao ni kako to baš sada, ni šta mi to tačno hoćemo sa tim, iako su se prvi naslovi o jadaritu pojavili još 2004.

Ok, priča o ekološkim pokretima svako malo uzima sve više maha, kako u domaćem političkom životu, tako i u brojnim zajednicama širom planete, i ma koliko se neki trudili da je prokažu kao "političku" agendu koja za cilj ima rušenje vlada i poredaka u pojedinim "autokratskim" režimima (čitaj korporacijskim režimima), ona to zaista i jeste. 

Jer, suština svake politike je debata i rad u korist prostora u kojem živimo, a kud ćeš važnijeg pitanja od ekologije i životne sredine, kuće za sve ljude koji žive, rade, rađaju se i privređuju na nekom prostoru, omeđenom nekakvim granicama, a zapravo, šumama, rekama, nebom i vazduhom (na to smo nekako zaboravili).

Ipak, nekoliko udruženja, uz pomoć malog broja nezavisnih medija, među kojima je i Glas javnosti, uspela su da ovo pitanje, koje se sasvim opravdano podiglo na nivo "života i smrti", istaknu u prvi plan svakog društvenog organizovanja, da bi čitav taj proces kulminirao 4. decembra kada je desetine hiljada ekološki osvešćenih građana, odlučilo da blokira centralne ulice srpskih gradova u znak protesta protiv "okupacije" Rio Tinta, te potencijalno trajnog uništavanja plodne srpske zemlje u okolini Gornjih Nedeljica i šire.

Inicijalni povod za ovo okupljanje bio je još jedan pokušaj da se u skupštinsku proceduru uvedu dva zakona čijim bi usvajanjem, vrata Srbije bila širom otvorena za brojne korporacije koje bi naše zemljište dobile kao na tacni, već za izvođenje onih projekata koji se i njima, i trenutnim vlastima, učine isplativim.

Bili su to Zakon o referendumu, koji je za cilj imao legitimizaciju i legalizaciju izmena brojnih ustavnih i drugih pitanja od važnosti za državu, i Zakon o eksproprijaciji zemljišta, koji bi ovoj i budućim vlastima ostavio prostor da "svojevoljno" odlučuju o oduzimanju zemljišta privatnim licima uz naknadu, po principu: dobar dan domaćine, ovo zemljište od danas više nije tvoje, treba državi, a država - to smo, kao što znaš mi, glasali ste ili niste, to sad nije važno, evo ti pare, da ćutiš i da pevaš.

E sad, Zakon o eksproprijaciji postojao je i ranije. Tačnije, taj zakon, uz pojedine izmene, postoji od 1995. On i inače nije novina u regulisanju imovinsko pravnih odnosa između države i privatnih lica. Zapravo, od postanka civilizacije postojala je, u ovom ili onom obliku, eksproprijacija zemljišta od strane najviših organa vlasti.

Država, na primer, odredi da se kroz neki kraj provuče pruga, i molim lepo, zemljište ma čije je, kako kažu, "ode u eksproprijaciju", vlasnik uzme novac od države, a država dobije infrastrukturno dobro od opšteg interesa za celu zemlju, trasu koja povezuje regione, gradove i mesta, žilu kucavicu, itd.
Vremenom je ova igra oduzimanja zemljišta pretrpela bitne civilizacijske izmene, pa se tako nekad oduzimanje sprovodilo oštricom mača, dok se danas sprovodi oštricom zakona.

Neko će reći, nije šija nego vrat. 

I zaista, neće mnogo pogrešiti. 

Jer u sveopštem birokratskom regulisanju i najsitnijih pravnih odnosa, svaka, pa i ova vlast, videće šansu da i ona pitanja, odnosno odluke, od kojih zavisi najviši javni interes, provuče kroz fabričku proceduru skupštinskog podizanja ruku, nadajući se da uspavano glasačko telo, neće primetiti da se zapravo, na izvestan način, kroz njih rešava pitanje sudbine zemlje čiji su oni punopravni građani.

A kada dremežljiva javnost ipak ustane na očigledan pokušaj manipulisanja birokratskim procedurama, vlasti ma koje zemlje, ne ustručavaju se da primene silu koja balansira na ivici krvoprolića, često stajući otvoreno na stranu "stranih investitora".

Upravo takvu jednu izmenu, sadržao bi i novi Zakon o eksproprijaciji, koji je, nakon protesta povučen iz procedure do možda neke nove prilike da se u nju vrati.

Jer, ono što je u zakonu novo, a što predviđaju izmene, jeste da Vlada može utvrditi javni interes za eksproprijaciju zbog projekata od značaja za Srbiju, a za koji je prethodno zaključen međunarodni ugovor u kojem je jedan od potpisnika Srbija.

Na taj način zakonom se omogućava da se zemljište može eksproprisati i za potrebe brojnih projekata koji realizuje privatna kompanija (u ovom slučaju Rio Tinto), ukoliko je Srbija (čitaj vlast) za taj projekat zaključila međunarodni ugovor.

Ta priča ide otprilike ovako:

- Izvoli čitaj, jel ovo ugovor? Jeste! Jel to Srbija potpisala? Jeste! Jeste li glasali za zakon? Jeste! I šta sada hoćete?

Zapravo, ovo je moglo da bude ovako, da je Zakon usvojen.

On je na sreću, povučen, ali ostaju otvorena brojna pitanja na koja javnost zahteva odgovor:

Ko je, kada i zašto zaključio ugovor sa Rio Tintom, a sada na mala vrata, kroz izmene Zakona želi da ga uvede u legalnu proceduru?

Nastavlja se...

BONUS VIDEO: Otac napadnute tinejdžerke o kobnoj večeri i zbog čega su svi ogorčeni na migrante