“GLAS” KOD PRAVIH ROĐAKA SA SELA Rekli smo zbogom Beogradu i sada smo USPEŠNI I SREĆNI (FOTO)

Stojanovići su uvek bili sigurni u jedno – njihova budućnost nije više u Beogradu, već na selu.

Milena (36) i Uroš (36) su dobili drugo dete i to je bio trenutak kada su uvideli da sve manje imaju vremena za porodicu i da je došao trenutak za menjanje životnog kursa. I nikada se nisu pokajali.

U potrazi za njihovom oazom mira sudbina ih je sa Tašmajdana dovela do pitomog sela Misača nadomak Aranđelovca. Koristeći sve blagodeti podneblja, pokrenuli su porodični biznis - prave se domaće kobasice. Njihov biznis slogan je: Ono što dajemo našoj deci, to prodajemo drugima.

- Imanje je bilo potpuno zaraslo u kupinu, kuća narušena - počinje priču za “Glas javnosti” Milena i trenutka kada je prvi put videla imanje.

Ali Uroš, po struci inženjer zaštite bilja, odmah je imao viziju imanja na kojem će izgraditi novi porodični dom.

- Ovde će biti jezero, a ovde voćnjak - pričao je uzbuđeno Uroš.

Sedam godina kasnije zatekli smo jednu srećnu porodicu koja živi svoj san. Trešnja je zasađena na pet hektara, ostalo je pod kajsijom i šljivom. Ove godine pristigao je i prvi rod trešanja koje su otišle za rakiju. Dolaskom na selo imali su želju da proizvedu i svoju hranu koja je zdrava, izgradili su manju pušnicu u kojoj su sušili domaće kobasice i meso.

- Onda su prijatelji, pa rodbina pitali imamo li koji kilogram viška. Za sve smo postali rođaci sa sela pa kad je došlo vreme da osnujemo firmu, ime se samo nametnulo - priča diplomirani ekonomista Milena i dodaje da je tako i započela priča o proizvodnji suhomesnatih proizvoda.

- Tada su se uključili i naši prijatelji, tehnolozi po struci, koji su nas prvo posavetovali kako da izgradimo objekat sa svim neophodnim uslovima. Roditelji nam stalno pričaju, e da znate kakve su to kobasice bile, a ne ovo sad… I onda smo rekli, ajde da napravimo profesionalno a da bude tradicionalno, zdravo i dobro - objašnjava Uroš za “Glas”.

Rođaci sa sela sada prave roštiljske kobasice, kranjsku i juneću sa sirom koja je postala apsolutni hit. U ponudi imaju i slaninu, vrat, pečenicu i sada trajni njeguški, sremsku...

- Meso je najvažnija sirovina i nju isključivo kupujemo na lokalu, kod proverenih proizvođača. U proizvodnji koristimo samo sveže meso od plećke. Koristimo samo meso i začine. U dve vrste kobasica ide junetina, a u ostale svinjetina. Sve sirovine nabavljamo isključivo u Srbiji. Odabrali smo taj put, kvalitet pre svega i kupci su to prepoznali - navodi Uroš.

Sada muku muče sa drugom vrstom problema:

- Moram da se izvinem i bratu i kumu kad pozovu da kupe, a ono - nema.

Stojanovići su zadovoljni postignutim i za naredni period zadali su sebi mini cilj - pančetu. Ali, kao i u svakom poslu, i ovaj prate određeni problemi. Milena ističe da se teško nose sa velikim kompanijama i smatra da bi država mogla da pomogne sa subvencijama malim proizvođačima koji imaju kontinuitet u proizvodnji.

- Mi, mali proizvođači teško se probijamo na tržište pored velikih kompanija ne samo kad je marketing u pitanju. Nemamo mogućnost da kupimo sirovine na veliko, mi konkretno nabavimo 100 do 150 kilograma mesa jer toliko možemo da obradimo. Velike kompanije kupuju na veliko i tako dobiju povoljniju cenu. I kada izađemo na tržište naš proizvod je u startu skuplji za 30 odsto. Kada znamo kakva je finansijska mogućnost prosečnog kupca u Srbiji, on će se naravno opredeliti za jeftiniji proizvod iako zna da je onaj drugi po kvalitetu bolji - zaključuje Milena.

Milena i Uroš odlučili su da zamene život u gradu, životom na selu i kako kažu, uživaju svakog dana u najboljoj i najvećoj promeni koju su ikada uradili.

SKINI APLIKACIJU