"Četvoricu sinova u rat ispratila, povratak njihov nije dočekala": Kosjerić nerado pamti bolne dane

Nema sela niti kuće u opštini Kosjerić koju su zaobišli ratovi iz prošlog veka. Više generacija muškaraca branilo je otadžbinu s oružjem u rukama, a više generacija golorukih i namučenih žena, s crnim maramama, branilo je kućni prag, decu, imanje, ime i čast porodice.

Jedna od žena heroina iz ovog kraja bila je Milenija Janković, kojoj su u Veliki rat otišla sva četvorica sinova: Radomir i Vitomir najpre u balkanske ratove, pa 1914. u svetski sukob, zatim i brat im Momir, a za njima i najmlađi Jerosim, poslednja najmlađa odbrana zemlje.

„Kakvo je bilo srce majke Milenije, koja, posle pomora srpske vojske od tifusa, ostaje i bez muža Vojisava? On je, čuvši da im sin Vitomir leži u valjevskoj bolnici, otišao da ga obiđe i sam se zarazio. Vratio se da Mileniji kaže da je barem taj sin živ (o sudbini ostalih roditelji nisu znali). Bolestan, ali živ! Otac Vojisav je ubrzo preminuo”, čuva sećanja na te ljude i teška vremena Vladanka Lazić.

Majka Milenija znala je jedino da je Vitomir u Valjevu, a za ostale sinove ni traga ni vesti. „Nije znala da je Radomir zarobljen i utamničen u strašnom logoru Nežider, da je Momir ranjen na Gučevu, zarobljen i odveden u neki logor u Transilvaniji. Nije znala ni da će Jerosim i Vitomir, kad je malo prezdravio, odstupiti prema Makedoniji, pa nazad preko Albanije stići jedan do Krfa, drugi do Bizerte u Tunisu.”

Milenija, stasita, uspravna i blagorodna, kod kuće je ostala sa tri snahe, nekoliko unučadi, dve kćeri devojke. U potpunoj nemaštini i pod terorom Austrougara, koji su odnosili stoku, žito, ubijali, vešali, beščastili...

Studenti podržavaju prosvetare: SUTRA "Školski čas u zadnji čas"

„Milenija, sinja kukavica, savijala se oko svoje mladeži trudeći se da prežive danas i sutra, i dokle mogu. Nije se žalila, suze je krila, komšiluk se ustručavao da je zapita za sinove. Ako je šta imala, šaku žita, nekog voća, oraha, kudelju vune, delila je... Dok njeno srce nije prepuklo.”

Zatim je sudbina imala svoj tok: sva četvorica Milenijinih sinova vratila se iz rata. Tek 1920. našli se kod rodne kuće. Tokom rata nisu se ni sreli, Vitomir i Jerosim čak ni na Solunskom frontu, iako su obojica tu vojevali. Kad je i poslednji došao, na kućnom pragu ne beše im ni majke ni oca da rašire ruke.

– To mi je bilo teže od puste Albanije i sinjega mora! – uvek sa suzom, skidajući kapu, govorio je Jerosim, majčina najveća nežnost.

„Ako je sve to podnela jedna porodica, ako je majka Milenija četvoricu sinova ispratila u ratove i nijednog nije dočekala po povratku, a kuću i domaćinstvo ipak održala, onda nijedna počast nije dovoljna za tu Majku hrabrost”, beleži Vladanka Lazić u kosjerićkom časopisu „Naš trag”.



Glas Javnosti/ P02S

SKINI APLIKACIJU