Beograđani, a dokle ostajete?

Zapis iz Topole

Kretosmo mi tako u četvrtak popodne malo na dedovinu u Topolu, ko velimo nešto i da uradimo po baštama i voćnjacima, a i da se sklonimo iz grada pred ovaj pogolemi policijski čas.
Sve je krenulo lepo, na autoputu gotovo da nikog nema, osim kamiona, kroz naplatnu rampu prođosmo za sekund.

U Topoli negde oko četiri u četvrtak vrlo malo ljudi, poneko nosi kesu iz prodavnice i žurno ide kući, šetača gotovo i nema. Dole na velikom parkingu ispred Maksija, stotinak metara od Karađorđevog grada, nijednog parkiranog autobusa, a inače ih ima barem desetak svakog dana, što sa učenicima koji Topolu posećuju po školskom programu obavezno, što sa starijim turistima i strancima, kojih je sve više u postojbini Crnog Đorđa.

Videsmo i to i pođosmo ka kući u selu, oko kilometar od varoši. Asfaltom gotovo nikog nema, prođe poneki traktor sa zakačenom sejalicom ili drljačom. Mašu kao i obično, čak i kad te ne znaju, mada se većina poznajemo.
Dolazimo pred kuću, parkiramo u dvorištu, izbacujemo stvari, ali okolo se iz komšijskih kuća niko ne pomalja, a obično bi svi izašli da nas pitaju kako smo, šta ćemo da radimo, kako su deca i sve ostalo po redu...Dobro, rekoh, ili odmaraju ili su na njivama...

Prođe četvrtak, ali niko da se javi preko ograde ili da svrati - da li su dobro, jel sve u redu, pitam se...

Sutradan, evo jedne komšinice, sa sve maskom i rukavicama, dođe do desetak metara od kuće i pita kako smo. „Ajde, sedite, komšinice, da popijemo kafu“, kažemo žena i ja kao i obično, a onda bi se uz tu kafu cela seoska situacija pretresla. „Ej, hvala vam, ne mogu, baš sam neke zavese počela da perem“, objašnjava i ne prilazi ni metar. Mi opet domaćinski „hajde, bre, sedi, opraćeš zavese“, ali ne vredi, pozdravlja nas, pita dokle ostajete i ode iz dvorišta...Dobro, mislim se, možda je to sa zavesama stvarno nešto hitno...

Šaljemo decu, kao i obično do komšije po kajmak, ali se brzo vraćaju, i kažu kako su im samo pružili kutiju sa čuvenim namazom i okrenuli se, jer im se krava samo što nije otelila... I da pitaju „dokle ostajemo“
Odem ja da kupim jaja, i provedem se kao i deca. Komšija koji bi me inače ispitao sve o deci, poslu i planovima rada u polju sve u tančine, odjednom mora da požuri, jer se krmača baš tada prasi, daje mi jaja i odlazi... „Jeli, a dokle ostajete?“

Tu konačno ukapiram, ej bre, pa ovi se ljudi nas plaše! Razmišljaju logično – u Beogradu je žarište epidemije, ovde kod nas nema nijednog slučaja, a sada će ovi da nam unesu virus, beži od njih što dalje.
Kad malo razmislim i ne zameram im, ima i logike u tome kako razmišjlaju, nama jeste neobično, ali dobro, tako je kako je – očekujem samo da nam ubuduće dodaju onaj kajmak i jaja na mlataču za šljive od peta metara.Zatvorismo se mi tako u naše dvorište, i šta da se radi, tak(v)a je situacija, nema ljutnje.

A što se njih tiče, danas će im laknuti – temirane bombe beogradske upravo odlaze.

SKINI APLIKACIJU