Zoran Šijan (1964.-1999.):Pred teatrom 'Bojan Stupica' ranjen, a na uglu Nemanjine i Svetozara Markovića 'overen' (95.deo)

 I Zoran Šijan(35), beogradski biznismen, sportista i eks-šampion Evrope u kik-boksu, neslužbeni šef tzv. surčinskog klana - ubijen...

Po klasičnom beogradskom receptu: ušao je u automobil ("mercedes 600"), i dok su mu ruke bile zauzete startovanjem motora, iz maglovite zore, 27.novembra, ispred teatra "Bojan Stupica", rafalom iz "škorpiona", biva teško ranjen...

Snažne konstitucije, Zoran, višestruki prvak velike Jugoslavije u kik-boksu i vicešampion sveta, iako već teko ranjen, shvatajući da je "meta", pokreće vozilo, ali ubica ga sustiže, i ovog puta, na uglu ulica Svetozara Markovića i Nemanjine, sa dva hica iz revolvera, završava krvavi posao.

Na istom mestu, opet ispred teatra "Bojan Stupica", prohladne zore 12. decembra 1994. godine, dok je pokretao svoj automobi, hicima iz mraka ("hekler") ubijen je Goran Vuković, neslužbeni šef voždovačkog klana.

Ubistvom Branislava Matića, pa Aleksandra Kneževića -Kneleta i Gorana Vukovi}a, voždovački klan je praktično "izrešetan"...

 Ova dva ubistva, sem "istog terena", prema tadašnjim saznanjima istrage, nemaju ništa zajedničko...Sem da je ubica Gorana Vukovića i dalje nepoznat, a za N.N. ubicom (ubicama) Zorana Šijana se  intenzivno tragalo...

Svoje poslednje trenutke u životu proveo je, na prostoru sada već "krvavog teatra", i Bojan Petrović, koji je iz kluba "Bojan Stupica" krenuo put hotela "Palas", gde je, u Ulici Carica Milica, likvidiran na semaforu...Pored njega poginuo je i njegov prijatelj Zoran Bogdanović - Kepa.

Na pravoslavnom groblju, u Surčinu, sahranjen je Zoran [ijan. Za njim je ostalo troje dece iz dva braka (sa pevačicom Gocom Božinovskom i Goranom): sinovi Mirko i Vukašin (rođen tri nedelje pre ubistva) i kćer Zorana.

U crkvi Sveta Petka u Surčinu, na poslednjem oproštaju od Šijana, upaljeno je na hiljade sveća, a otprike isto toliko je položeno i venaca...

Ime Zorana Šijana, istina, nije nepoznato među "žestokim BGD momcima", ali svoje ime nije (na)pravio u svetu kriminala i na beogradskoj kaldrmi, ili se o tome ćutalo, već u svetu sporta, u kik boksu, osvajajući sedam titula šampiona stare, velike Jugoslavije. Bio je vicešampion Evrope i sveta, a rukavice o klin okačio je pre nekoliko godina. 

Neporažen na YU ringu!

Izuzetne fizičke predispozicije, čvrst karakter i nesalomiv moral su karakteristike koje su svojevremeno Zoranu Šijanu omogućavale da u ringu bude nepobediv i da stekne ime u ovom gradu...

Ipak, Zoran Šijan nije bio nepoznat policiji i organima pravosuđa, bio je nekoliko puta pod istragom...Protiv Zorana Šijana, pre tri godine, privatnu tužbu podneo je beogradski novinar Milovan Brkić, optužujući Surčince da su ga 17. oktobra 1996. godine odveli sa radnog mesta u jedan moto servis. I da su ga tamo skinuli golog u tukli bezbol palicama i crevom za vodu.

"...Skinuli su me golog, spustili u šaht pun hladne vode (do grla) iako je temperatura bila izuzetno niska. Tukli su me gumenim crevom, svašta radili. Imao sam teške telesne povrede, a nalaze lekara dostavio sam pravosudnim organima... Inače, žao mi je što je Šijan ovako likvidiran, jer sam protiv ovakvih ubistava. Bili smo na sudu i trebalo je to su|enje da se završi. Šijan je nedavno tražio da se vidimo i kleo se da nije bio prisutan kad su me mučili", priča mi je novinar Milovan Brkić.

Ova krivična prijava Brkića dobila je zapaženi medijski publicitet, suđenje je bilo zakazano za 15. april prošle godine, ali je noć ranije, u spektakularnoj akciji, kada je blokiran ceo Surčin, policija uhapsila Zorana Šijana i jo{ dvadesetak "osnovano sumnjivih". Navodno, kako je predstavnik MUP-a istakao na konferenciji za štampu, za "niz krivičnih dela"...Kod uhapšenih je bilo pronađeno više "sumnjivih vozila", pištolji, kalašnjikovi (mnogobrojni sumnjivi automobili bili su, naravno, skupoceni). Ali, posle mesec dana pritvora Šijan je pušten...

Protiv Zorana Šijana bila je podneta i krivična prijava zbog krivičnog dela ugrožavanja bezbednosti javnog saobraćaja. On je, sa još jednim prijateljem, na raskrsnici Jablaničke i Trgovačke ulice, džipom naleteo na 18-godi{njeg  Aleksandra Joksimiovića. Od posledica zadobijenih povreda Joksimović je nekoliko sati docnije izdahnuo...

Po ovom predmetu Zoran Šijan je bio priveden istražnim organima, ali je i pušten... Bolje, čini se, da nije... Možda bi ostao živ da se u zoru 27. novembra 1999. nije našao na mestu na kojem je bio meta...

Inače, neku godinu pre Zoran Šijan je u hotelu "Putnik" bio lakše ranjen. Jedan mladić (Slavujević pucao mu je u butinu. "Pucač" je dobio tri godine zatvora. Izdržao je kaznu i izašao na slobodu.

Šijan se s "pucačem", na opšte iznenađenje, nije lično obračunao: slučaj je prijavio policiji, pravosudni organi su presudili, a mnogi smatraju da je Šijan želeo da se na pucnjavu stavi tačka, kako bi se izbegli novi revolveraški obračuni. Inače, on lično izbegavao je, iako su ga prijatelji često savetovali, da sa sobom vodi obezbeđenje. Nije voleo da ga neko "štiti".

U životu Zoran Šijan je osuđivan za šest krivičnih dela. Godinu dana osuđen je zbog nedozvoljenog posedovanja oružja u kući koje je otkriveno prilikom policijske racije.

Imao je policijsku poternicu 17 meseci, i "skinuo je"  pre mesec dana.

Nagađati ko je i zašto likvidirao Šijana, sada, dok je istraga u toku, doista je nepotrebno. Verujemo da će istražni organi, ovog puta, pronaći hladnokrvnog ubicu. A tada, verujemo, sazna}e se i uzrok - zašto je ubijen i Zoran Šijan. Zasad ni policija, ali ni Šijanovi prijatelji, nisu otkrili ubicu, ili naručioca ubistva. Činjenica je da se Surčinci ni sa kim nisu kačili, niti su, koliko se zna, imali direktne rivale u gradu, ali mnogi su, s pravom, izbegavali da se sa njima "kače", jer se dobro znalo koliko su dobro organizovani...

Nije svaki biznis kriminal

 Odgovarajući na pitanje novinara o navodnom surčinskom klanu i umešanosti u poslove podzemlja, Zoran Šijan je u intervjuu beogradskom nedeljniku "Svedok", 12. maja 1998. godine, između ostalog rekao:

- Moji prijatelji iz kraja trude se, kao uostalom i ja, da nešto stvore, da sebi i bližnjima omoguće što bolji život. Svi oni imaju firme, ozbiljne poslove i partnere. Valjda se može i ozbiljnim poslovima u ovoj zemlji dobro zaraditi, a ne samo kriminalom. Neki moji prijatelji rade sa inostranim firmama gde je mogućnost zarade veća. Da li i to treba odmah, bez argumenata, podvesti pod kriminal?

- Meni i mojim prijateljima smeta kada nas nazivaju nekakvim gangom ili mafijom iz Surčina. Mi to zaista nismo, niti smo to ikada bili. Mi se međusobno znamo od rođenja, naše druženje je počelo još od malih nogu, traje i danas i trajaće. To je pravo, iskreno drugarstvo, zasnovano i na porodičnom druženju, po mestu stanovanja i života. Među nama nema rivaliteta, ljubomore i zavisti. Ako neko među nama ostane bez para, odmah mu drugi priskaču u pomoć...

Inače protiv svega smo onoga što se dešava u Beogradu. Protiv smo me|usobnih obračuna mladića koji pucaju, mi se time nikada nismo bavili. ("Svedok", 12. maj 1998. godine)

Dragan Ugarković-Ugar(1964-1999.): Preživeo više atentata, 20 metaka, "overu", ali ne i rafal iz kalašnjikova 21. novembra 1999.

 Ubistvima legionara Dragana Ugarkovića Ugara(35) i Zorana Šijana, jednog od surčinskih bosova, BGD i zemunsko podzemlje su opet žestoko uzdrmani.

I dok je Dragan Ugarković-Ugar završio svoj život kao "čovek koji je previše verovao prijateljima", ubistvo Zorana Šijana, usred grada, spada u red vrhunskih profesionalnih egzekucija koje će, najverovatnije, zauvek ostati nerazjašnjeno!

Ponedeljak (21. novembar 1999.) bio je fatalan za Dragana Ugarkovića, čoveka koji je dve i po godine proveo u francuskoj Legiji stranaca i koji je već preživeo više atentata.

Oni koji poznaju prilike u našem podzemlju kažu da je Ugar i ovoga puta krenuo da pomiri dva zavađene ekipe iz Zemuna i sa Novog Beograda, verujući da su mu i jedni i drugi prijatelji, ili da im je on zajednički prijatelj!?

Prevario se!

Na Ugarevu nesreću, "pucači" iz jedne ekipe su posumnjali da "nešto nije u redu" i iz svog auta su ispalili smrtonosne hice iz "kalašnjikova" u Ugara koji je mirno i nenaoružan (što mu se retko dešavalo) sedeo u svom "golfu" ispred "Mekdonaldsa" kod novobeogradske "Fontane".

Ubica (ili ubice?) mu je prišao s druge strane automobilom, navodno u "crnom" ili "belom"(!?) "opelu" bez registrarskih tablica, ispalio rafal i nestao. Da li je ubica bio u "belom" ili "crnom" "opelu" tada je istraga dugo ćutala i nije javno saopštavala, ali ovo ubistvo je pomalo podsećalo na ubistvo Žorža Stankovića kada je "stotinak svedoka" videlo ubicu, ali po jednima je imao kapu, po drugima nije, po jednima je bio u trenerci, po drugima u mantilu...

Sličnu sudbinu Ugar je izbegao 1992. godine zahvaljujući samo čudu.

Ugarković je tada iznajmio stan na Voždovcu, preko puta picerije "Tifani" u kojoj su se tada okupljali članovi najjačeg beogradskog genga koji je predvodio Goran Vuković Majmun.

Vuković koji je i sam preživeo sedam atentanta (dok nije likvidiran 1994. ispred teatra "Bojan Stupica" u "sačekuši", kao i pre nekoliko dana Zoran Šijan) "uvrteo" je u glavu da je Ugar iznajmio stan baš tu, preko puta, kako bi baš njega "skinuo" snajperom!

Zoran Dimitrov Žuća (koji je i sam pod sličnim okolnostima kao Ugarković ubijen), Vukovićeva desna ruka u to vreme, poznavao je dobro Ugara, bili su prijatelji, pokušao je da izgladi taj nesporazum i organizovao je sastanak ispred pomenute picerije.

Ugarković je poverovao "prijateljima" i došao nenaoružan na sastanak, ali ga je umesto dobrodošlice dočekala paljba iz svih oružja.

Trinaest metaka u telu

 Preživeo je!

Sam Ugar, kasnije je ispričao čak i da su pokušali da ga "overe".

"Pucali su mi u glavu iz neposredne blizine. Instiktivno sam stavio ruku na glavu i desilo se čudo. Metak me je pogodio u zglob domalog prsta, potom okrznuo lobanju i završio ko zna gde. Ostao sam bez pola prsta koji mi je sačuvao glavu".

Taksista, koji je slučajno prolazio, prebacio ga je pravovremeno na VMA gde su ga lekari spasli.

Radi bezbednosti. ali i dobrih veza, Ugarković je lečen na ženskom odeljenju za hirurgiju na VMA.

Posle toga Ugar se dugo vremena vešto skrivao, dok nije uhapšen i poslat na izdržavanje zatvorske kazne u Požarevcu (tamo je proveo oko 5 godina) zbog pokušaja ubistva.

Pucao je u čoveka koji je prethodno ranio njegovog prijatelja, istaknutog fudbalera Partizana.

Posle toga pobegao je u Nemačku gde je uhvaćen i deportovan i osuđen na četiri godine i 10 meseci. U "Zabeli" je služio kao "slobodnjak" i radio je na poljoprivrednom dobru, ali je uspeo da pobegne traktorom...Sve vreme se krio u zemlji, dok slučajno, 1996. godine nije naleteo u Rakovici na jednog inspektora koji ga je prepoznao, odmah uhapsio i poslao na dosluženje.

Iz zatvora je izašao baš na dan kad mu je ubijen ujak Karanfil Manojlović, poznatiji u podzemlju po nadimku "Deda", diler drogom. Njega je ubio baš Ugarov dobar prijatelj Vladimir Đorđević.

Ugar je imao još jednu pucnjavu u kojoj je bio teško ranjen i "dobio" još sedan "zrna".

Tako da je bio među retkima koji je uspeo da preživi dvadeset kuršuma u telu, zbog toga su ga prijetilji zvali "čovek mačka".

Odmah posle ubistva hroničari su proglasili Ugara za poslednjeg zemunskog bosa, što je preterana i teško održiva teza. Ugarković je jedino po rođenju Zemunac. Ipak, mada izuzetno opasan Ugarković se teško može svrstati u grupu ljudi koji su se mogli smatrati bosom.

Koliko je poznato njegove kombinacije su bili ukradeni automobili iz Italije koji su prepravljani u nekim perifernim zemunskim radionicama, a potom prodavani ovde ili odvoženi dalje. Imao je me|utim "taj maler" da i njemu, iz njegovog dvorišta ukradu "golf" koji nikad nije pronađen!

Upravo, dok je Ugar ležao na "dosluženju" u  Zabeli, u Zemunu je ubijen Boris Andrić, veliki Ugarov prijatelj koji je imao italijansku vozačku dozvolu i koji je dovozio te ukradene automobile...

U podzemlju se pričalo da je Ugar molio policajce "da ga puste na sahranu brata" nudeći im kontrauslugu da otkrije neke ubice, ali da oni na to nisu pristali. U beogradskom podzemlju tada je bilo kristalno jasno ko ostavlja krvavi potpis "kalašnjikovim" i Ugar je znao da je Andrić poginuo samo zato što je "Ugarov čovek".

Dakle, nesreća da je imao rđave prijatelje kojima ne treba verovati, pratila je Ugara do samog kraja...

Kako nezvanično saznajemo u policiji oni veruju da su na dobrom tragu i da bi uskoro moglo biti razjašnjeno njegovo ubistvo.

Surčinska ekipa od dvadesetak ljudi na čijem je samom čelu bio i Zoran Šijan spada u ljude koji su došli tiho i ušli u - legende BGD podzemlja...Bez velike galame i pucnjave uspeli su za kratko vreme da naprave takve pare kakve su ostale ekipe mogle samo da sanjaju.

Nisu se Surčinci bez preke potrebe kačili ni sa kim, nisu imali neprijatelje u gradu, ali i mnogi su izbegavali da se zakače s njima!!

Doduše, Zoran Šijan je jednom bio ranjen od izvesnog Slavujevića koji mu je ispalio dva metka u butine. Na opšte iznenađenje poznavalaca prilika u beogradskom podzemlju Šijan se nije svetio.

Pucnjavu je prijavio policija i "pucač" je na sudu dobio tri godine koje je odležao u zatvoru...

Pretpostavlja se da je Šijan otišao u policiju baš zato da bi taj slučaj "zatvorio" i da ne bi došlo do narednih krvavih obračuna.

U beogradskom prigradskom naselju Surčin, Šijan i drugovi stvorili su svoju pravu malu autoimperiju.

Prvi privatni zatvor u Beogradu bio je baš u Surčinu, pisale su tadašnje krimi hronike. Neko vreme i torturu tog zatvora u Kotobanji osetio je i beogradski novinar Milovan Brkić.

Kako je Brkić kasnije ispričao: "...skinuli su me golog, spustili u šaht pun hladne vode (do grla) iako je temperatura bila veoma niska. Tukli su me gumenim crevom, svašta radili...

Na kraju su ga obukli u vojni šinjel i naredli mu da salutira šefu mafije, a potom pustili.

-Žao mi je što je Šijan ubijen, ja sam protiv svih ovakvih likvidacija. Bili smo na sudu i trebalo je to suđenje da se završi. Šijan je nedavno tražio da se vidim sa njim i kleo se da nije bio prisutan kada su me mučili, pričao mi je Milovan Brkić.

(Glas javnosti - Vladan Dinić)

SKINI APLIKACIJU