KAKO SU TAJNE SLUŽBE vrbovale DESPOTA DESPOTOVIĆA u ralje špijunaže i MAFIJE (8. DEO)

Despot Despotović, mlad, snažan, pametan i lenj momak. Završio je, nekako, više na šarm, nego na znanje i bubanje, na majčine molbe, nego iz želje, srednju školu...

Leto u Nišu.

Ubistveno dosadno.

Pripeklo sunce, vazduh učmao, ne mrda. Guši...

Sedi Despot Despotović ispred bioskopa "Istra", na trotoaru...Pogled iz njegovih plavih očiju upro u zid, ali su mu misli negde daleko...

Deluje odsutno, ali kad god je odsutan, mozak mu radi sto na sat...

"Šta ja to radim. Zijam, zevam, dane ubijam? Devojku, stalnu nemam. Dobro, juče sam "kresnuo" Gocu, večeras sam planirao Zorku, ali ni to mi više nije neko zadovoljstvo...

Sve su one, brate, "radodajke", danas ja, sutra on, preksutra ko naiđe. Kakva bre crna ljubav. Ćuti i kreši...

A, ona moja komšinica Olgica, ni da me pogleda. Upicanjena, naparfirmisana, ko iz butika. Seda u auto, negde ide...Uveče seda u besan auto, kad se vraća, pojma nemam.  Gledam je svaki dan, više mi se i ne mili da stojim na prozoru i da je čekam da krene u školu, il ko zna, možda na fakultet, ili ko će ga znati gde...

Nemam pojma šta radi, dal uči, ali da ima lovu, ima... Čujem da je ovde došla iz Beograda. Ni da me pogleda. A, koj moj i da me gleda, pa ja sam naprosto zgubidan.  Jeste, zgubidan i ništa više. E moj Despote...Moja seja uči školu, majka me po vazdan gleda i uzdiše..."

U tom času, sedeli smo ispred biskopa "Istra", zezali se sa legendom Niša, čuvenim šeretom i zajebantom Avdom, o kome je moj kolega Ćosa napisao i knjigu, kad odjednom u tom avgstovskom, sumornom, ubistvenom danu,  prilazi jedan momak - Despotu.

Stvorio se, da niotkuda.

"Odjebi, imam s njim nešto da pričam, reče mi čovek kojeg sam tad prozvao Niotkuda, stoji pored Despota, ja sdoh pored Avde, ali jedno ovo je slušalo šta drug Niotkuda priča...

-Slušaj, gledam te danima. Šta tu drkaš pred bioskopom i zevaš u ribe. Imam jedan poslić za tebe. Ništa ne moraš da radiš i da se pretrgneš. Samo jedan koverat da odneseš, kaže taj Niotkuda - Despotu.

Despotoviću.

Podiže Despot glavu, lenjo, polako, otvori oči...

"Ovaj nije normalan, usred leta nosi kožnu jaknu. I još crnu, pomisli Despot."

-Koj si bre pa ti sad. Što me zajebavaš? Vidiš da ću da crnem od dosade i od ovog niškog avgustovskog, učmalog vazduha. Zajebi me, i teraj dalje. Nisam ti ja poštar, odgovori.

-Jebi se! Znam da nisi poštar, ali znam da maštaš o velikoj lovi, skupom automobilu, inostranstvu, super ribama i uzdišeš zbog komšike Olgice... Stalno si na ivici, dal da se upustiš u kriminal, il da završiš neki fakultet, pa da se učlaniš u mastiljare, kaže Niotkuda.

-Dobro, ajde, dosadan si. Sedi, mrzovoljno promrmlja Despot.

Drug Niotkuda ( u to vreme, pre skoro tri decenije na ovim prostorima gospode i nije bilo. Svi su bili - drugovi. I drugarice, naravno) sede, na trotoar.      Pored Despota.

-Je li, jel ti znaš koliko ti se majka sikira. A tek otac muči da Vas odškoluje, započe Niotkuda...

-Oni te poslali. Da me ložiš, da se upišem na fakultet. Jebi se! Razgoropadi se Despot. Reči mu naviru, a oči sevaju. To više nije onaj učmali, lenji, nepokretni dangubić. Nego čovek oštar, brz, sa mozgom koji radi "sto na sat".

-Takvog te volim!! Onim mojim gazdama kažem. On je čovek za nas. Za naš posao i našu ideju. Bistar, promućuran, energičan. Ostalo je samo maska, veli Niotkuda i ispod debelih obrva, suženim pogledom, kroz trepavice, kibicuje Despota.

-Čime se te, tvoje gazde bave, pita Despot.

-Velikim poslovima!

-Kakvim?!

-Izvini, žurim. Odjednom ustade drug Niotkuda. Poče nešto da brka po džepovima, izvadi smotuljak dolara i francuskih franaka, tutnu ih Despotu u ruke i nestade!

-Sto, dvesta, trista... sedamsto dolara!!! Hiljadu, dve, sedam hiljada franaka, broji Despot i ne veruje ni očima, ni prstima koje broje zgužvanu lovu.

"Auuu... Mora da su falsifikovane pare. Sto odsto, ovaj našo mene da loži. Može da mi duva".

Razdremao se Despot.

Gleda niz Glavnu ulicu, ljudi polako prolaze, Niotkuda - nema nigde.

"Jebaću mu kevu, naći ću ga ja. On meni da uvaljuje falsifikovanu lovu. Imbecil. Idiot. Kreten. Pokazaću mu ja, ko sam ja, a ko je on..."

Ustade Despot s trotoara. Uspravi se. Onako stamen, u majici, s tesnim farmericama, zakloni vidik pola ulice...

"Dinjo, idem do banke, imam tamo drugara, da proverim ovu lovu..."

Šta je Despote? Otkud ti u banci?

-Slušaj Joco, da te zamolim nešto. Jedan tip mi uvali neku lovu, nit ga znam, nit mi brat nit pomozi bože. Mora da je falsifikovana. Pogledaj na aparatu, da ne bi najebo negde, zamoli Despot Jocu.

Ode Joca do mašine za proveru strane love...dolara i francuskih franaka...

-Isprvna je lova. Čista ko suza. Al, zezaš da tog tipa ne znaš. Šta si za ovoliku lovu radio. Mora da si valjao gudru, pita Joca.

-Ma, kakvi. Ti znaš da ja mogu svašta da radim. Da obijem radnju, kiosk, banke još nisam, kroz smeh će Despot, ali drogu ne mirišem, ne pipam, ne duvam, ne bodem se u venu. Jebo drogu...

-Čekaj, al mi ne reče šta si radio, ne da se ni Joca.

-Ništa, ama baš ništa. Buljio sam u izlog i u nebesa, tu ispred bioskopa "Istra", dođe neki lud tip, nosi debelu kožnu jaknu usred leta, pa još crnu. Prozbori dve tri, reče mi o nekakvim gazdama, izvadi lovu i dade mi. Keve mi, znaš da se ja nikad ne kunem lažno u majku, objasni Despot.

-Kad će opet da dođe, da dođem i ja, smeje se bankar Joca.

"Daj da sklonim ovu lovu, da vratim čoveku sutra, da me neko ne prebije. Mora da je negde ukrao, pa mi je dao da je ne nađu kod njega. Kakve gazde, kakvi bakrači...

Narednih dana sedi Despot opet ispred bioskopa. Na trotoaru. Ne drema. Čeka druga Niotkuda, al njega nema. Petak, jok. Subota ništa. Nedelja, opet ga nema...

"Mora da su ga ćorkirali, idem da nađem Zorku, da je kresnem večeras. A ako se ovaj pojavi, vratiću mu lovu, ako ne, neka je. Neće da propadne.Ni da se baci"

Avgust je na izmaku, malo počelo da duva, da se jesen najavljuje... Despot stoji ispred Gimnazije "Stevan Sremac". Čeka Zoricu, Jelicu, il Maricu, sve jedno. Koja naiđe, dobro je...

Odjednom ciča guma, škripa kočnica. Ispred Despota se parkira besan auto. Ganc nov. Novcijat. Opel komodore. Takav, dotad u Nišu nije viđen.

-Upadaj. Idemo do kafane. Da ti nešto ispričam, kao da se poznaju sto godina, kao da su se maločas rastali, nakrivljen kroz prozor Opel komodore kaže drug Niotkuda!?

-Čekam ribu!! Ne mogu sad, odvrati Despot.

-Pusti ribe, imaćeš ih na pretek, kaže Niotkuda.- Upoznaću te s jednom. Zna te! Kaže da buljiš u nju  i da se ložiš "ko som na bućkalo", pojača pritisak Niotkuda.

Despot: Komšinica?!

Niotkuda: Aha...

Uđe Despot u auto!

Bolje da nije!

Sudbina?!

Nije?!

Državni projekat!!

Ćuti Despot, ćuti Niotkuda.

Auto samo prede...

PS: Ovo su samo inserti iz rukopisa knjige Vladana Dinića - "DESPOT"... Prolog: Otišao Despot u JNA, u Zadar. Odatle, beži, pomogla mu - Komšinica. Pravac preko grane, u Francusku, tamo se stacionirao u Marselj...U Marselju se "zaposlio" u srpsku UDBU i, za svoj groš, iz hobija preuzeo marseljsko podzemlje...Oko njega otimali su se Srbija i Francuska, De Gol i Tito, naša UDBA i francuska tajna služba...

Ovo je samo mali odeljak iz obimnog dela u knjizi o UVLAČENjU DESPOTA DESPOTOVIĆA u državnu tajnu službu, sa tadašnjom "radnom obavezom" - likvidacija "državnih neprijatelja"..."Pola radnog vremena" radio je za državu, drugu polovinu, za sebe i za mafiju...koja ga je spasla i od De Gola i od Tita, ali  ne baš i od druge mafije. I činjenice da je živ negde u Nedođiji, da ima suprugu, petoro dece, ali da nema jedno oko, jednu ruku i jednu nogu...I nema Niš, nema Srbiju i nikad više neće je videti uživo...Služba je služba?!

A, šta je bilo sa Komšinicom Olgicom, važnim šrafom države u uvlačenju Despota Despotovića u svoje ralje?! Pa, o tome sve piše u rukopisu knjige "Despot" koja je u pripremi za štampu!    

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU