Istorija "Voždovačkog klana": Puno groblje "legendi" (88.deo)

Od ubistva Žapca 1990. godine, pa Belog, Giške, Kneleta, Bokija, sve do ubistva Gorana Vukovića pred kraj  1994. godine, ekipa sa Voždovca je "držala" više od pola Beograda. Radili su, kažu, šta su hteli, vozili su najbolje automobile, svi su nosili po dva pištolja, sa lakoćom vadili svoje prijatelje iz zatvora i niko im ništa nije smeo...

Rečju, u vreme kad je kriminal eksplodirao u Beogradu, najjače detonacije čule su se baš na Voždovcu.

Dugo potom, iako pritajeni i prorešetani, držali su osvojene pozicije. Istina, nedostajao im je pravi vođa koji ima dovoljno autoriteta. Ili, jednostavno, niko nije žele0 da stane na čelo ljudi koji su "zaratili" sa pola grada.

Istorija voždovačkog asfalta

Ulicom vojvode Stepe prošetalo je mnogo momaka jakih mišića, čvrstih pesnica, namrštena čela, brzih na obaraču... Ipak, legenda voždovačkog podzemlja počinje sa Ðorđem Božovićem Giškom koji je bio i ostao poslednji vitez beogradskih ulica koji se kriminalom bavio, legenda i mit kazuju - samo iz besa i prkosa prema običnom učmalom životu.

Giška je, čini se, pre svega bio veliki patriota, a taj patriotizam je ispoljavao radeći prvo za Saveznu službu državne bezbednosti, a potom i za Srbiju, ali pošteno i za - sebe!

Na taj način, još uvek pod nerasvetljenim okolnostima, njegov život je i okončan na gospićkom ratištu, 15. septembra 1991. godine. Giška je jedan od retkih, rođenih Voždovčana iz relativno imućne porodice. Nezaštićenog i slabog stariji klinci su ga tukli i otimali mu novac, a u tome se posebno isticao izvesni Bane Injac. Jedan od starijih mangupa sa Voždovca, uzeo je Gišku pod svoje i naučio ga da se bije, odnosno da se brani.

Giška kasnije pravi prve ekipe (bande?) po Voždovcu, svi njegovi ljudi su vežbali boks, karate i druge borilačke veštine, ali znalo se i da se stariji moraju poštovati, komšijama pomagati pri istovaru uglja.

Majka je bila svetinja.

Svi su bili puni energije, često su izbijale fer tuče, pocepaju se po dvojica, vidi se ko je jači i sutra idu zajedno na piće u "Titograd", gde im je, inače, bilo omiljeno mesto za sastajanje. Radili su, uglavnom, na vratima kao izbacivači. Klasičnog reketa, kao ni privatnih kafića i restorana, tada nije ni bilo. Bilo je nešto sitnih lopova, ali su najsposobniji odlazili "preko" i tamo pravili pare. Njima se ubrzo priključuje i, sada pokojni, Giška.

Na Voždovcu se, posle Giškinog odlaska preko, pojavljuju novi ljudi i nove ekipe. Konjarnik - Braća Jerković - Voždovac, bili su jedna ekipa i ostali najjači u gradu, mada su dosta jaki bili i Zemun, a naročito Dorćol. Giška je često dolazio i, osim kad je bio u zatvoru, sve držao pod svojom kontrolom.

U periodu 1985-1990. javlja se mnogo klinaca koji su bili veliki potencijali: Broza, Kajče, bra}a Brankovići, Kristijan, Bane Soliterac... Većina od njih danas ima po desetak godina robije, a neki su mrtvi.

Soliterac je nađen u Košutnjaku mrtav, zavijen u ćebe! Bar pedesetak tih "velikih potencijala" beogradskog podzemlja bili su momci iz naselja Braća Jerković.

Zašto baš iz ovog naselja?

Jedino logično objašnjenje je da su roditelji ovih klinaca preseljeni u naselje Braće Jerković onda kada je srušena Jatagan mala. "A u Jatagan mali tamošnji mangupi su maltretirali ljude još pre pedeset godina, proklet kraj jebo mu ti mater", priseća se danas jedan od momaka iz te grupe.

Zaplet i rasplet

Zaplet počinje negde 1988. godine, tada na scenu voždovačkog podzemlja dolazi generacija novih klinaca ro|enih 1970. godine, pa i kasnije. Nekako u to vreme najveći broj "žestokih momaka" iz starije generacije su bili po domaćim ili stranim zatvorima.

Brankovići su bili u Kruševcu, Broza u Valjevu, Boris Petkov i Goran Vuković negde po nemačkim zatvorima. Mija, Žuća, Jezda... radili su neke poslove, ali tada još uvek nisu bili prva liga. Tu grupu novih klinaca beogradskog asfalta od kojih će neki veoma brzo, i svakako neočekivano, zaseniti i legende kakav je bio recimo Ljuba Zemunac, a za života nadmašiti i jednog Gorana Vukovića - čine: Žabac, Knele, Klopa, Ðurić, Uške, Rogi, Šaki...

Pobremeno, recimo, kad su odlazili u diskoteku "Šestica" na Beograđanki, bilo ih je šezdesetak. Dešavalo se da momci iz ovog klana zakupe pola bazena na Banjici, a da se svi ostali kupaju u drugoj polovini bazena.

Ubrzo Mija Piroman (Baškalović) počinje da se ubacuje u kombinacije sa Žapcem i da odlaze zajedno na kratko do Italije. Ali, i tamo su među njima često izbijale svađe.

Ubistvo Žapca -"potencijala do jaja"

Oni koji su ga poznavali tvrde da je Radovan Lagundžin Žabac bio stravičan kriminalni potencijal, "potencijal do jaja", kako u žargonu vole da kažu momci koji se bave tim poslom. Tih godina otvaraju se kafići u koje dolaze svi koji iz "ovoga sveta" nešto znače...

Otvara se "Tržni centar" u Kumodraškoj, "Holidey" na Autokomandi, zatim "Tifani", "Bananas", "Barbados"...i dolazi do sukoba između dve najveće  grupe sa Voždovca.

To je bilo vreme kad u Beogradu počinju prve pucnjave novih klinaca "pistoljerosa". Došlo je do sukoba izme|u Mije Šaponjića i Pece Ikača, potom i do pucnjave, izrokali se po nogama i stomaku. Kasnije, jedan od momaka iz tog društva izrešeta Pecu.

O toj pucnjavi novine su pisale danima, a "Barbados" je proglašen za najzloglasniji kafić u gradu.

Giška izlazi iz zatvora 1989. godine i vraća se u Beograd, dve grupe sa Voždovca bile su uveliko zava|ene. Ðorđe Božović, pokupi Žapca za sebe. Knele ponekad svrati kod jednih, ponekad kod drugih, ali je Knele tada bio daleko od onog Kneleta koji }e za samo par godina suvereno vladati beogradskim podzemljem.

Tada je Knele bio huligan. jedino što je voleo bile su fudbalske utakmice.

Obe grupe su dolazile u pomenuti "Barbados". Jedne večeri zakače se ove dve grupe i izbije tuča u kojoj je učestvovao i Žabac.

Sutradan je Žabac ubijen!

Pucano je u stomak i glavu Radovana Langudžina Žapca, "najvećeg krimi potencijala" koga je u tom trenutku beogradski asfalt imao. Možda bi treba reći da su Konta i Kačavenda tada imali po četrnaest, petnaest godina. Šeki s Dušanovca i Stojke s Konjarnika tada su u ove krajeve tek počeli da dolaze. Može se slobodno tvrditi da je to bilo prvo ubistvo među gangovima u novoj nailazećoj eri u beogradskom podzemlju.

Iako policija još uvek nije saopštila ime ubice, takođe se zna da je ono posledica sukoba dva klana me|u samim Voždovčanima. Takođe se može tvrditi da su momci iz ovog kraja prvi smislili, tada, novu disciplinu: radi zastrašivanja i prestiža - jedni su drugim pucali u noge.

 Veliki "osvetnik" - Knele

 Posle  ovoga ubistva na ulici, u Vojvode Stepe, kao veliki osvetnik "svog brata" Žapca pojavljuje se Aleksandar Kneževi}-Knele. Na grobu pokojnog Žapca njegovi drugovi se zaklinju da }e ga osvetiti!

Giška u Kneletu dobija svog novog klinca-pulena.

To su bile "havarije" po Voždovcu, Giška i Knele se po deset puta dnevno sreću na ulici, zaustavljaju auta, izlaze vani, grle se, ljube. Svaki dan, svaki dan, svaki dan...

Dolazi vreme najveće krize u bivšoj Jugoslaviji, odvajaju se republike, rat je na pomolu. Više se ne zna koja murija za koga radi, niti se zna za koga radi koji kriminalac. Nije tajna da je Giška radio za SDB, ali upućeni kriminalci iz protivničkih tabora tvrde da su ga policajci u GSUP poštovali više od samog načelnika.

Knele je bio "potencijal", pa ga Giška upoznaje sa jakim ljudima u Crnoj Gori (Tonijem Pecovićem) koji mu poklanjaju "mercedes", mnogi su ga voleli zbog neverovatne hrabrosti koja će ubrzo prerasti u neviđenu brutalnost. Lako je vadio pištolj, umeo je da pripuca, ali je umeo i da se iživljava nad ljudima. Prepričava se da je išao dotle da je počinjao da šuri ljude u kadi, potpuno vrelom vodom, ukoliko nisu bili spremni da vrate dug ili da plate ono što je već morao da naplati Knele.    Giška ga upoznaje sa mnogim jakim ljudima koji mu poklanjaju zlato, utoke, novac, dobre automobile. U ekipi je i Kneletov otac Buca Al Kapone. Zajedno sa Kneletom, Ðorđe Božović je imao uz sebe, ali i kontrolisao, bukvalno pola grada. Pravili su čuda!

Osim Giške sa Voždovca su još bili Mija, Žuća, Falke (svojevremeno najbolji brejkdenser me|u voždovačkim tinejdžerima) i Knele. Svi ostali, a bilo ih je na stotine, bili su ili sa Konjarnika, ili su ih skupljali po gradu, u "Fresci", "Galeriji", "Cafe Cafeu". Između ostalih štitio ih je i Radojica Nikčević (o čijem ubistvu je bilo reči u jednom od prethodnih nastavaka feljtona Glasa javnosti), čovek Državne bezbednosti, sa jakim vezama u političkom i državnom vrhu.

U to vreme iz Nemačke se vraća i Goran Vuković, ali je Knele i dalje bio kralj!

Knele je bio neprikosnoveni vođa žestokih Voždovčana! Kažu da je omalovažavao i mnoge iz najbližeg okruženja, navodno, morali su da mu donose viski i slično. Nema sumnje da su ga se mnogi u gradu plašili, ali i poštovali. To se ne može reći, recimo, za Mlađu i Vuleta Strašnog sa Dorćola, sa kojima je imao žestoku pucnjavu početkom 1990. na Tašu i bio ranjen u ruku.

Na vrhuncu moći Knele je bio u maju 1992. godine kad su na njega pucali u "Freski". Sredinom 1992. ubijeni su u roku od 15 dana i Mlađa i Vule...

Kraj godine nije sačekao ni Knele.

Jedina politička intervencija da se ubrza istraga u policiji usledila je baš povodom slučaja Knele. Međutim, ta optužnica je pala u Palati pravde.

Tek nakon Kneletovog ubistva, po broju čitulja u "Politici" i broju ljudi na sahrani, i obični laici su shvatili koliko su momci sa Voždovca jaki i ko im je do tada bio lider.

Kriminal, politika, garda...

Politička dimenzija i politika koja je na kraju zaludela i vođe kriminalaca sa Voždovca posebna je priča, a mnogi, verovatno, s pravom tvrde da je baš politika, uključuju}i i "nastavak politike drugim sredstvima", dakle, vojnim formacijama bilo ono što je došlo glave i dobrom delu najvažnijih ljudi iz podzemlja u ulici Vojvode Stepe.

Branislav Matić Beli bio je oličenje finansijske moći na Voždovcu. Bio je čovek koji je znao da "pravi pare", okrene ih nekoliko puta i tek onda da troši. Svi momci iz mla|e generacije kriminalaca govorili su: "Beli je murijaš", ali su svi sanjali da postanu Beli, da imaju para kao Beli. Osim prijateljima, davao je i Giški kad bi se ovaj našao u nevolji, naročito iza rešetaka,

            Beli je kao veliki patriota dao i 10.000 maraka za pereporod Srbije, ali i obavio jedan "minerski" posao u Švajcarskoj za račun SDB. Međutim, kada je u Srbiji započeo višestranački `ivot Beli se odlučuje, zajedno sa Giškom, da pređe na stranu tada najjače opozicione stranke - Srpskog pokreta obnove, i postane ogorčeni protivnik režima. Baš kao Giška i Knele, i Beli je bio jedan od najistaknutijih učesnika devetomartovskih demonstracija, i upamćen po tome što je vozio "gestapovski" motorcikl na kome se viorila srpska zastava.

            Bio je zadužen za sve potrebe Srpske garde, od odela do naoružanja, jedino je za vojnu obuku bio zadužen Giška. Kako je zamišljeno, Srpska garda je trebalo da bude prva srpska vojska koja se pojavljuje posle Drugog svetskog rata. Imala je četnička obeležja i trebalo je aktivno da se uključi u novi rat koji će izbiti svakog trenutka.

            Garda je pre početka rata brojala 7.000 ljudi, ali je u očekivanju novih dobrovoljaca Beli naručio 10.000 uniformi, a moguće je i odgovarajuće naoružanje...

            Ubijen je 3. avgusta 1991. godine ispred svoje kuće na Voždovcu. Dvojica napadača pucala su rafalno iz automatskih pušaka. Desilo se to prilikom povratka iz Topole gde je zajedno sa Kneletom i Giškom prisustvovao vojnoj paradi 7.000 pripadnika novoformirane vojne formacije. Neki tvrde da je tom prilikom trebalo da poginu i Knele i Giška koji su se u poslednjem trenutku predomislili i nisu pošli sa Belim.

            Sa Belim je, tada, u autu bila njegova supruga Tanja, komšinica sa dvoje dece i Giškina devojka. Ubice su pobegle belim "mercedesom" bez registgarskih tablica, a na mestu ubistva pronađeno je 27 čaura.

            Ubistvo Belog je jedno od mnogobrojnih nerasvetljenih ubistava u Beogradu. Razgovarali smo sa desetinama kriminalaca i policajaca, i pitali ih šta znaju o ovom ubistvu.

            "Belog je ubila policija", odgovarali su bez pardona ljudi iz podzemlja.       

Policajci nisu bili tako otvoreni -"pa to se zna", glasio bi njihov kratak odgovor.

            Bilo je to vreme kada je vlast bila najugroženija i sigurno je da joj je najmanje trebao bogataš sa Voždovca koji će finanjsirati vojsku ideološki sasvim suprotno opredeljenu od opredeljenja aktuelne državne vlasti.

            Zanimljivo je i da je deset dana pre ubistva Mati}a sa skupštinske govornice dr Vojislav Šešelj govorio o Belom i Giški kao poznatim kriminalcima i plaćenim ubicama. U SPO su, na osnovu tog govora, protumačili da je ubistvo naručeno iz samog političkog vrha Srbije preko njihovog "tadašnjeg glasnogovornika" Šešelja.

            Odmah posle sahrane nerazdvojnog prijatelja, Giška odlazi na ličko ratište gde nakon 45 dana ratovanja gine pod još uvek nerasvetljenim okolnostima. Jedna od varijanti je i da je kobni metak stigao sa strane, ali nekako više iz naše pozadine gde je bila i tadašnja regularna JNA.

            Posle Giškine smrti Gardu preuzima Branislav Lainović, poznatiji kao Dugi ili Lajavi. U međuvremenu SDB je oformila svoju vojsku u ratnim područjima, formirane su nove srpske garde, i sama paravojska SPO se ubrzo podelila međusobno, tako da na kraju od nove srpske vojske, opasne po režim u Srbiji, nije bilo ništa...

 

                                    Vladavina Gorana Majmuna

 

            Ali, na domaćem terenu su ljudi iz krimi ekipe sa Voždovca i dalje "harali" Beogradom. Inspektor Radovan Avramovski koji je prijateljima govorio da je on zadužen da otkrije, i kleo se da će otkriti, ko je ubio Belog, ubrzo je i sam bio mrtav!

            Kroz prozor voždovačkog kafi}a "Bananas" doletela je bomba i usmrtila Avramovskog koji je sedeo i razgovarao sa vlasnikom. Poznato je i da je Avramovski bio jedan od onih koji je štitio Kneleta, čak je i pretio kriminalcima iz drugih ekipa da pripaze da mu se slučajno nešto ne dogodi.

            Ni njegov ubica nikada nije otkriven.

            Voždovčane preuzima Goran Vuković "Majmun", koji se predstavlja kao                           "prvi među jednakima". Ti jednaki iz prvog plana su: Mija, Žu}a, Guta, Boki, Romeo, Konta i Kačavenda. Sa njima je i stotinak izvrsnih vojnika. I dalje neprikosnoveno vladaju gradom!

            Goran ima jakve veze u policiji odakle sa lakoćom vadi svoje ljude, još jače veze ima u unutrašnjosti Srbije gde pravi velike pare, svi voze dobre automobile, i prema sopstvenim izjavama svako pojedinačno troši oko 2.000 DEM dnevno.

            Tada, kad su najviše plate u ovoj zemlji bile pedesetak maraka?!

            U to vreme imali su nekoliko akcija na kojima im "skidaju kapu" i najveći neprijatelji kojih je sve više i više. U te "akcije" može se ubrojati rešetanje Dragana Ugarkovića Ugara, ranjavanje Kristijana.

            Meutim, i pored dobrih veza u GSUP Beograd i među crnogorskim policajcima Vuković je imao i velikih problema sa nekim odeljenjima iz ove službe, tako da do kraja svog života nije mogao da dobije dozvolu za pištolj koji je, uzgred, uvek imao sa sobom.

            A najveći paradoks i rašomonijadu u priči o Goranu Majmunu, unosi njegova izjava u novinama, neposredno posle hapšenja (pohapšeni svi vodeći ljudi, a mlađi dobro isprebijani) i neposredno pre nego što će biti ubijen:

            "Oni nas izazivaju, a svi mi molimo Boga da dođe još jedan 9. mart, ne da se borimo politički, već da se bijemo s policijom, kao što je to onda radio Giška".

            Ako se prisetimo, i Knele se tada žestoko tukao sa policijom, ali je posle samo nekoliko dana toliko bio pritisnut od iste te policije da je umesto nje morao da ide i rastura studente-demonstrante, i time sam sebe vadi iz policije. I mada Kneletovo ubistvo, čini se, nema nikakve veze sa politikom, što se nikako ne može tvrditi i za ubistvo Gorana Vukovića, iz sedmog pokušaja.

            Goran je, kao i njegovi prethodnici Giška i Beli svim srcem, a izgleda da ni novac nije žalio, bio uz Vuka Draškovića i SPO. Poslednjih meseci svog života on je o tome govorio sasvim otvoreno najavljujući da će se kandidovati i za poslanika ove stranke?!

            Malo je poznato da je Goran Vuković za vreme Vidovdanskog sabora doneo na desetine kalašnjikova u sedište Srpskog pokreta obnove, ali vrh stranke nije imao ideju šta da uradi sa tim oružjem.

            Osim političkog atentata kao razlog za ubistvo Vukovića u krugovima bliskim podzemlju, pominjala se i nafta koju je Vlada Republike Srpske platila 8,5 miliona maraka, ali iz nekih razloga nafta nikada nije stigla u RS.

 

                                    Čekajući novu legendu

 

            Goran Vuković Majmun biće upaćen kao poslednji suvereni kralj voždovačkog asfalta. Izreštan je sa 25 metaka uz takozvano "overavanje" metkom u potiljak.

            Vreme je pokazalo, najistureniji su uvek prva meta.

Uostalom, svako ko se bavi ovim poslom, mora da prođe kroz kišu metaka, jedni to prežive dok za druge kuršum bude koban.

            Dobar primer za to je splav "Lukas" na kome je istoga dana, 27. novembra 1994. Mija Baškalović teško ranjen, ali se ubrzo oporavio, istu pucnjavu devetnaestogodišnji Bojan Banović-Boki, "velika nada" Voždovčana, nije preživeo.

            ...Poznavaoci prilika u beogradskom podzemlju kažu da bi mnogi dali sve što su stekli kad bi iz svoje biografije mogli da izbrišu ono što su radili u godinama...

(Glas javnosti)