Sveti Aleksandar Nevski jedan je od najvećih ličnosti u istoriji i to ne samo ruske nego i cele pravoslavne crkve (FOTO)
Autor: Glas javnosti
Njegov sveti kult je raširen ne samo u Rusiji no širom zemaljskoga šara – u Srbiji, Crnoj Gori, Bugarskoj, Makedoniji, Belorusiji, Ukrajini, Moldaviji, Poljskoj, Grčkoj, Rumuniji, Americi, Australiji, Africi …
Njemu su posvećeni mnogi sveti hramovi a pored Rusa, njegovu molitvenu pomoć posebno rado i često prizivaju pravoslavni narodi Balkana.
Jedan od najznamenitijih hramova u srpskoj prestonici – Beogradu, upravo je posvećen sv. Aleksandru Nevskom. Naročito ga u srpskom narodu slavi i poštuje pleme Vasojevići, jer ih je u vreme agarjanskog ropstva sveti Aleksandar Nevski čudesno pomagao u ratovima protiv turskih zavojevača. U znak zahvalnosti svetom ruskom knezu, od XVIII veka preslava svih Vasojevića je sveti Aleksandar Nevski. Nije ni malo slučajno da je upravo on, sveti Aleksandar Nevski, u jednoj nedavnoj TV anketi u Rusiji, proglašen za najznamenitijeg Rusa u istoriji Rusije. Njegov kult traje neprekidno od dana njegove svete končine i trajaće večno.
Sveti Aleksandar Nevski rođen je u Pereslavu Zaljeskom, 30. maja 1220. godine, kao sin Velikog kneza Jaroslava II Vsevoldoviča, koji je bio pripadnik stare ruske dinastije Rjurjikoviča. Majka mu se zvala Rostislava (Teodosija) Mstislavna, iz Smoljenska. Od malena je Aleksandar bio srcem okrenut k Bogu.
Bogoljubiv, čovekoljubiv, pravdoljubiv, žalostiv, milostiv, molitven i istinski pobožan, prezirao je sujetu ovoga prolaznoga sveta, zavolevši od rane mladosti Hrista Boga i Njegovu Svetu Crkvu svim svojim bićem. Sveti Aleksandar Nevski još od detinjstva beše željan svete mudrosti Svetog Pisma i pouka svetih otaca a najmilija zanimanja su mu bila post i molitva. Mladost je proveo u gradu Novgorodu Velikome, a vlast nad Novgorodskom kneževinom je zadobio kao mladić, 1236 godine.
View this post on Instagram
Kada je 1237. godine latinski papa Grgur IX organizovao antipravoslavni krstaški pohod da bi pokorio ruske zemlje, sveti knez Aleksandar Nevski je neustrašivo ustao u zaštitu pravoslavne vere i Svete Rusije. U bici kod ušća reke Ižore, na obalama reke Neve, on je Božjom pomoću u paramparčad razbio daleko brojniju švedsku vojsku. Ovu veličanstvenu pobedu nad zapadnim neprijateljima prave Hristove vere, sveti ratnik Svete Rusije izvojevao je 15. jula 1240. godine, i po njoj je i dobio nadimak „Nevski“. Nepobediv je bio sveti Aleksandar Nevski u svim ratovima, ali ne toliko svojom vojskom koliko verom u pomoć Božju. Pred bitku kod reke Neve, Aleksandar je govorio vojnicima: „Bog nije u sili nego u pravdi“. Tom prilikom su se jednom Aleksandrovom vojvodi čudesno javili ruski svetitelji Boris i Gljeb, obećavši svoju pomoć Velikome ruskom knezu i svome srodniku, jer i oni su bili iz carskog roda Rjurjikoviča.
Uspešno se sveti Aleksandar Nevski suprostavio i novoj zapadnoj, ovog puta udruženoj nemačko-litovskoj najezdi, koja je nastupila dve godine kasnije i koju su predvodili zapadni kvazivitezovi, a u stvari palikuće, siledžije, pljačkaši i bedni ubice nezaštićene nejači, zvani Tevtonci. U situaciji kada su gradovi Jurjev i Pskov već bili zauzeti, a Tevtonci prodrli do Novgorodske oblasti, sveti Aleksandar Nevski požurio je sa svojom istinski viteškom vojskom ka Finskom zalivu, zauzeo Koporje, razbio Nemce, oslobodio Pskov i izvojevao drugu slavnu pobedu nad zapadnim krvolocima, 5. aprila 1242. na Čudskom jezeru. Ali već 1245. godine litovski kneževi ponovo kreću u napad na pravoslavnu Rusiju i bivaju prosto razgromljeni ruskom vojskom kojoj je na čelu bio sv. Aleksandar Nevski. U bitkama kod Toropeca, Žižickog jezera i pod Usvjatom, ruska vojska je do nogu potukla neprijatelje Pravoslavne Rusije a u tim bitkama je stradalo oko deset litovskih knezova. Posle ovoga, definitivno razvejavši u prah sve zapadne najezde, on se slavno i pobedonosno, kao istiniti vitez Hristov, vratio u prestoni ruski grad Veliki Novgorod.
Saznavši za smrt svoga oca 1246. godine, sveti Ruski knez uputio se u grad Vladimir, kako bi preduzeo mere za zaštitu državnog poretka. Mongolo-tatarski zavojevač sa istoka, Bati-kan, izvestio ga je da, ako želi da sačuva vlast, mora da dođe u mongolo-tatarski tabor i pokloni mu se. Sveti Aleksandar Nevski, pristao je da dođe u kanov tabor, ali je istupio kao nepokolebljivi i hrabri ispovednik hrišćanske vere, ne pristajući na poklonenje lažnim mongolo-tatarskim bogovima. Na taj način, sveti Aleksandar je hrabro i na delu pokazao da nije samo vojnički zaštitnik i čuvar Pravoslavlja nego da je on i neustrašivi ispovednik svete vere pravoslavne. U mongolo-tatarskoj Zlatnoj Ordi on se nije hteo pokloniti njihovim idolima niti proći kroz oganj. Tom prilikom sveti Aleksandar Nevski je rekao mongolo-tatarskom kanu Batiju: „Tebi ću se pokloniti, jer te Bog počastvova carstvom, a tvari, idolima, neću se pokloniti. Hrišćanin sam, i ne klanjam se tvari. Klanjam se Bogu, Jednome u Trojici slavljenome, Koji je stvorio nebo i zemlju. Njemu služim i Njega počitujem“.
Zbog njegove velike mudrosti, neviđene hrabrosti, telesne snage i krasote, mongolo-tatarski kan Bati ga je veoma uvažavao i divio mu se. U Mongolo-tatarskoj zemlji sveti Aleksandar Nevski je 1249. godine, od Velikog kana dobio i vlast nad čitavom južnom Rusijom i Kijevom, a godinu dana kasnije on je zvanično bio i gospodar grada Vladimira i čitave šire oblasti.
U to doba, sv. Aleksandar Nevski je privukao i pažnju latinskog pape Inokentija IV, koji mu je poslao dvojicu kardinala, Galta i Gemonta, sa namerom da izvrše uticaj na njega kako bi Aleksandar primio rimokatoličku veru. Njihovi lukavi predlozi su, međutim, glatko odbačeni od strane svetog Ruskog kneza. Sveti Aleksandar je, preko pristigle dvojice papskih kardinala, latinskom papi Inokentiju IV jasno poručio sledeće: «Mi znamo istinsku istoriju vere i Crkve od Adama do Isusa Hrista, i od Isusa Hrista do Sedmog Vaselenskog Sabora, držimo se toga učenja koje su raširili po celom svetu Apostoli, čuvamo Predanje Svetih Otaca i sedam Vaselenskih Sabora, a vaše učenje ne prihvatamo.»
Od 1252. godine, sveti Aleksandar Nevski već nosi titulu Velikog kneza. On je za vreme svog zemnog života ispunio i onu drevnu Božju zapovest koja glasi «rađajte se i množite se i napunite zemlju». Godine 1239. oženio se Aleksandrom (pojedini istoričari kažu da se zvala Paraskeva) Bračislavnovom Polockom, i sa njom je živeo u blagočestivom i hrišćanskom braku, u kome su od Boga dobili četiri sina – Vasilija, Dimitrija, Andreja i Danila.
Kao i svi veliki svetitelji Hristovi, sveti Aleksandar Nevski je zidao mnoge hrišćanske hramove i činio bezbrojna dela milostinje siromašnima i ubogima. Sveti i blagoverni Aleksandar knezovao je 27 godina, revnosno goreći kao najčistija sveća voštanica za veru pravoslavnu i narod ruski. Evo kako se zbi njegova zemaljaska končina.
Mongolo-tatarski kan Berke pozvao je 1262. godine svetog kneza Aleksandra u Zlatnu Ordu. Ruski knez je dugo putovao do Zlatne Orde i kada se susreo sa kanom Berkom, uspeo je da ga uspokoji i odvrati od bilo kakvih agresivnih akcija protiv ruskog naroda. Ali, još tu, tokom pregovora, sveti knez Aleksandar se razboleo. Na povratnom putu za Vladimir, bolest je uznapredovala. Osećajući da mu se približava odlazak iz ovoga sveta, on je po velikoj želji svoga srca, koje je uvek kucalo za ljubav Božju, primio monaštvo, i monaško ime Aleksije. Pričestivši se svetim Tajnama Tela i Krvi Hristove on je mirno predao duh svoj u ruke Živome Bogu. Blaženo upokojenje svetog Aleksandra Nevskog dogodilo se 14. novembra 1263. godine. Sveti ruski knez predstavio se Gospodu sa 43 godine života, u mestu Gorodecu Volžskom (po nekima Gorodecu Meščerskom). Na vest o smrti svetog Aleksandra, tadašnji mitropolit Vladimirski Kiril je napisao: «Čeda moja mila, razumejte, zađe sunce Ruskoj zemlji». Na te mitropolitove reči, narod je sa velikim bolom i plačem u jedan glas uzviknuo: «Već ginemo». Njegovo sveto telo bi pogrebeno tek 23. novembra u Manastiru Rođenja Presvete Bogorodice u gradu Vladimiru. U toku sahrane, kada mu je mitropolit Vladimirski Kiril hteo staviti u ruku oproštajnu gramatu, on je sam, čudesno, kao da je telesno još uvek živ, otvorio svoju ruku i uzeo gramatu.
Ruska Pravoslavna Crkva je kanonizovala svetog Aleksandra Nevskog u prvom redu zbog njegovih velikih hrišćanskih vrlina, netruležnog i blagouhanog tela i mnogobrojnih čudesa na njegovom grobu. Tako su se, na primer, u doba svetog kneza Dimitrija Donskog, u XIV veku, u hramu Rođenja Presvete Bogorodice u gradu Vladimiru, gde je počivalo Aleksandrovo sveto telo, jedne noći sveće čudesno same upalile, a dva starca izašla su iz Oltara i prišla njegovom grobu, govoreći: „Aleksandre, ustani i spasi praunuka svoga Dimitrija, koga silno napadaju tuđinci“. Sveti Aleksandar Nevski je ustao iz groba i pošao sa njima, a sve je video crkvenjak koji je o tome izvestio Crkvene vlasti. Sveštenici su njegove netruležne mošti postavili u kivot i tom prilikom su bolesnici, pritičući im sa verom, zadobili iscelenje, a arhimandrit Jefrosin video je kako se sveća kraj groba svetog Aleksandrovog Nevskog sama zapalila od Nebeskog plamena. Spomen mu se slavi i 23. novembra i 30. avgusta, po starom kalendaru.
Molitvama Svetog i Blagovernog Kneza Aleksandra Nevskog, u monaštvu Aleksija, Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj nas. Amin.
(Glas javnosti/Hronograf)
SKINI APLIKACIJU
.png)
