MUMIFICIRANO TELO PRVE ŽENE FARAONA EGIPTA PRONAĐENO GOLO U NEUGLEDNOJ GROBNICI: Hatšepsut sahranjena na način nedoličan faraona, zašto?

Ko je bila i koje su okolnosti naterale Hatšepsut da Egiptom vlada kao faraon? Polako su kockice počele da se slažu i istina izlazi na videlo. 2009. godine objavljen je tekst Žena faraon u National Geographic Srbija. Taj tekst razjašnjava činjenice o Hatšepsut i o tome zašto se predstavljala kao kralj Egipta...

Na vrhovima njenih prstiju bilo je nečeg neobično dirljivog. Lepota njenog tela je nestala. Tkanina koja joj je bila zbrčkana oko vrata delovala je poput neprikladnog modnog detalja. Njena usta, s gornjom usnom položenom preko donje, ličila su na jezivi nabor. (Poticala je iz čuvene loze s malokluzijom isturenih gornjih zuba.) Očne duplje su joj bile ispunjene neprozirno crnom smolom, a nozdrve čvrsto zapušene urolanim platnenim tuferima. Levo uho utonulo u lobanju, a glava skoro sasvim bez kose.

Godine 1903. čuveni arheolog Hauard Karter je pronašao sarkofag koji pripada Hatšepsut u dvadesetoj grobnici otkrivenoj u Dolini kraljeva – KV20. Taj sarkofag, jedan od tri koja je Hatšepsut bila pripremila, bio je prazan. Naučnici nisu znali gde je njena mumija, i da li je uopšte uspela da preživi kampanju uklanjanja svih tragova njene vlasti koju je za vreme svoje vladavine sprovodio njen suvladar i konačni naslednik Tutmes III.

KV60a krstarila je kroz večnost lišena čak i najobičnijeg kovčega, a kamoli svite figurina koja bi pripomagala pri njenim kraljevskim dužnostima. Nije čak imala ni šta da obuče – nikakvih ukrasa za glavu, nakita, zlatnih sandala ili zlatnih navlaka za prste na rukama i nogama, ništa od blaga kakvim je bio snabdeven faraon Tutankamon, koji je u poređenju s Hatšepsut praktično bio niko i ništa. Da nije sasvim slučajno došlo do otkrića jednog zuba, KV60a mogla je i dalje da ostane da leži sama u mraku, bez priznanja kraljevskog imena i priznanja.Danas se ona čuva kao dragocenost u jednoj od dve Odaje kraljevskih mumija u Egipatskom muzeju, s metalnim pločicama koje na arapskom i engleskom objavljuju da je to Hatšepsut, žena – kralj lično, ponovo sjedinjena, posle toliko vremena, sa svojom širom porodicom faraona iz perioda Novog carstva. 

Bila je među najistaknutijim graditeljima jedne od najvećih egipatskih dinastija. Podizala je i obnavljala hramove i svetilišta od Sinaja do Nubije. Četiri granitna obeliska koja je podigla u ogromnom hramu velikog boga Amona u Karnaku spadala su među najveličanstvenije ikada stvorene. Naručila je izradu stotina sopstvenih skulptura i u kamen uklesala podatke o svojoj lozi, titulama, svojoj prošlosti, stvarnoj i izmišljenoj, pa čak i o svojim mislima i nadanjima, koje je ponekad poveravala u svojoj neobičnoj iskrenosti.-Srce mi zatreperi kad pomislim na to šta će ljudi govoriti. Oni koji će gledati moje spomenike u godinama koje dolaze i pričati o svemu što sam činila-.

Hatšepsut je bila najstarija ćerka Tutmesa i njegove Velike kraljevske supruge, kraljice Ahmoze, koja je verovatno bila u bliskom srodstvu sa kraljem Ahmozeom. Ali Tutmes je takođe imao sina s drugom kraljicom i taj sin, Tutmes II, nasledio je krunu kad je njegov otac „otpočinuo od života“. Pribegavši uobičajenoj metodi jačanja kraljevske loze – i to neopterećen današnjim samoprekorima u slučaju spavanja sa sopstvenom sestrom – Tutmes II i Hatšepsut su se venčali. Dobili su jednu ćerku; supruga nižeg ranga, Izida, doneće Tutmesu muškog naslednika kojeg Hatšepsut nije uspela da osigura. 

Tutmes II nije dugo vladao i kad ga je na onaj svet odvela, kako će to CT skeniranje sprovedeno 3500 godina kasnije utvrditi, srčana bolest, njegov naslednik Tutmes III još je bio dečak. U skladu sa običajima, Hatšepsut je preuzela stvarnu vlast zamenjujući mladog faraona u svojstvu kraljice – regenta.Hatšepsut je u početku delovala u korist svog bratanca – pastorka, pažljivo poštujući pravila po kojima su prethodne kraljice vodile političke poslove tokom stasavanja maloletnih naslednika. Ali posle izvesnog vremena pojavili su se znaci koji su ukazivali na to da bi Hatšepsutino regentstvo moglo da bude drugačije.

I tako je započeo jedan od najzamršenijih perioda u istoriji drevnog Egipta. Posle samo nekoliko godina preuzela je ulogu „kralja“ Egipta, vrhovnu moć u toj zemlji. Svom pastorku – koji je do tada verovatno već bio sasvim sposoban da preuzme presto – namenila je tek drugu ulogu po važnosti. Hatšepsut je na taj način nastavila da vlada i vladala je 21 godinu. 

pak, postojao je taj mali problem vezan za pol. Kraljevska čast se prenosila sa oca na sina, a ne na kćer; postojalo je religijsko uverenje da žena ne može primereno da obavlja ulogu kralja. Savladavanje te prepreke mora da je zahtevalo veliku oštroumnost žene – kralja. Kad joj je suprug umro, titula koju je Hatšepsut isticala nije bila ona Kraljeve supruge, već Božanske Amonove supruge, imenovanje za koje neki veruju da joj je otvorilo put do prestola.Kako su godine prolazile, izgleda da je zaključila da je lakše da u potpunosti zaobiđe pitanje pola. Prikazivala se isključivo kao muškarac – kralj, s faraonskim ukrasima za glavu i u faraonskoj šendit – pregači, te s lažnom faraonskom bradom – bez ikakvih ženskih obeležja.

Hatšepsutin naslednik prestola, kasnije se pobrinuo da svi tragovi postojanja žene-faraona budu izbrisani.

Kad je Zahi Havas odlučio da pronađe Njeno veličanstvo kralja Hatšepsut, bio je prilično siguran u jednu stvar: da gola mumija pronađena kako leži na podu jedne od manje važnih grobnica nije ona. -Kad sam počeo da tragam za Hatšepsut, nisam ni pomišljao da ću otkriti da je ona baš ta mumija- kaže Havas. Kao prvo, na njoj nije bilo nikakvih očiglednih kraljevskih obeležja; bila je debela i, kako je Havas napisao u jednom članku objavljenom u časopisu KMT, imala je „velike viseće dojke“ kakve bi se pre očekivale kod njene dojilje. 

Došlo se do još jednog otkrića u drugoj obližnjoj grobnici – grobnici KV60, manje važnoj građevini čiji je ulaz bio usečen u hodničkom prilazu grobnici KV19. Karter je u KV60 pronašao „dve prilično ogoljene ženske mumije i nekoliko mumifikovanih gusaka“. Jedna mumija se nalazila u kovčegu, dok je druga bila na podu. Karter je uzeo guske i zatvorio grobnicu. Tri godine kasnije jedan drugi arheolog odneo je mumiju u kovčegu u Egipatski muzej. Natpis na kovčegu je kasnije povezan sa Hatšepsutinom sluškinjom. Mumija na podu je ostavljena da leži onako kako su je na to mesto verovatno odložili sveštenici prilikom resahranjivanja u vreme XXI dinastije, oko 1000. g. p.n.e. 

Tokom godina egiptolozi su izgubili trag ulaza u KV60 i mumija s poda grobnice je praktično nestala. To se promenilo u junu 1989. godine, kad je Donald Rajan, egiptolog i predavač na Pacifičkom luteranskom univerzitetu u Takomi, država Vašington, došao da istraži nekoliko malih neukrašenih grobnica u dolini. Na nagovor uticajnog egiptologa Elizabet Tomas, koja je naslutila da bi u KV60 mogla da se nalazi Hatšepsutina mumija, Rajan je i tu grobnicu obuhvatio u svojoj molbi za dobijanje dozvole za istraživanja. Stigavši prvog dana prekasno za bilo kakvo započinjanje radova, Rajan je odlučio da malo prošeta po lokalitetu kako bi razmestio neki alat. Nabasao je na ulaz u KV19 i palo mu je na pamet da malo metlom počisti prilaz, misleći da bi tu negde mogla biti KV60. Čistio je unazad od vrata u KV19. Posle pola sata pronašao je pukotinu u kamenom hodniku. Otvor u kamenu otkrio je niz stepenica. Nedelju dana kasnije, uz zvuke Betovenove Patetične sonate koji su dopirali iz njegovog kasetofona, on i lokalni nadzornik za starine ušli su u „izgubljenu“ grobnicu.

„Bilo je sablasno“, priseća se. „Do tada još nisam bio pronašao nijednu mumiju. Nadzornik i ja smo ulazili vrlo oprezno. Na podu je ležala žena. O bože!“ Mumija je ležala u grobnici u koju su u davna vremena provalili razbojnici. Leva ruka joj je bila savijena preko grudi u položaju za koji neki misle da je bio uobičajen kod sahranjivanja egipatskih kraljica XVIII dinastije. Rajan je počeo da beleži ono na šta je naišao. „Pronašli smo smrskani deo posmrtne maske s kovčega i mrvice zlata koje je s nje bilo sastrugano“, priseća se. „Nismo mogli da znamo koliko toga je Hauard Karter pomerio, pa smo lokalitet dokumentovali kao netaknut.“ U bočnoj odaji Rajan je pronašao veliku hrpu zavoja, mumifikovanu kravlju nogu i naslaganu gomilu „mumifikovane hrane“, umotanih zavežljaja sa hranom ostavljenih pokojniku za dugo putovanje kroz večnost. 

U svakom slučaju, izgledalo je nepristojno ostaviti to telo, ma kome ono pripadalo, da leži tako golo na podu okruženo hrpom dronjaka. Pre nego što je zatvorio grobnicu, Rajan i njegov kolega malo su sredili grobnu odaju. U obližnjoj stolarskoj radnji naručili su da se izradi jednostavan kovčeg. Položili su nepoznatu damu u njen novi ležaj i zatvorili poklopac. Dugotrajni period Hatšepsutine anonimnosti primicao se kraju. 

Istoričari su dugo Hatšepsut pripisivali ulogu zle maćehe mladog Tutmesa III. Dokaz o njenoj navodnoj okrutnosti bio je čin posthumne osvete kojom se njen pastorak okomio na njene statue i brisao njeno kraljevsko ime s javnih spomenika.

Od vremena kad su istraživači raščistili ruševine tog pretežno zakopanog hrama krajem 1890-ih, tajanstvenost Hatšepsut postajala je sve izrazitija: kakvoj li je vrsti vladara pripadala? Brojnim egiptolozima, koji su žurno prihvatili ideju da je nasrtaj Tutmesa III na uspomenu na Hatšepsut predstavljao čin osvete izazvan njenim besramnim prisvajanjem njegove kraljevske moći, odgovor na to pitanje činio se sam po sebi očiglednim. Vilijam Hejz, kustos egipatske umetnosti u Metropoliten muzeju i rukovodilac iskopavanja u Deir el Bahriju 1920-ih i 1930-ih godina, 1953. je napisao: „Nije dugo prošlo… pre nego što se ta uobražena, ambiciozna i bezobzirna žena pokazala u pravom svetlu.“ 

Kad su 1960-ih godina arheolozi otkrili dokaz koji je ukazivao na to da je proganjanje „kralja Hatšepsut“ započelo najmanje 20 godina posle njene smrti, sapunica o goropadnom pastorku koji se sveti svojoj bezobzirnoj maćehi pala je u vodu. Logičniji scenario zasnovan je na mogućnosti da je Tutmes III hteo da ojača legitimitet prava na nasledstvo svog sina Amenhotepa II s obzirom na suparničke pretenzije ostalih članova porodice. A Hatšepsut, najpre kuđena zbog okrutne ambicije, postaje poštovana zbog svoje političke spretnosti. „Niko ne može da zna kakva je zaista bila“, kaže Ketrin Rorig, sadašnji kustos istog onog odeljenja na čijem čelu je nekad bio Hejz. „Vladala je 20 godina jer je bila sposobna da učini da stvari funkcionišu. Mislim da je bila vrlo lukava i da je znala kako da okrene ljude jedne protiv drugih – a da nikog ne ubije, ili da sama bude ubijena.“ 

Ona je tu sad, među nama, poput diplomatskog predstavnika drevnog doba. 

S druge strane, šta će nam ona uopšte? Da nema nekakve užasne morbidnosti u toj radoznalosti koja milione znatiželjnika dovodi u Odaje kraljevskih mumija stvarajući fetiš od mrtvih članova kraljevskih porodica? Što sam duže bio zagledan u Hatšepsut, to su me više odbijale te nedokučive oči i zagušljiva trajnost tog beživotnog mesa. Većina nas živi s verom običnih vivaka koja je potpuno suprotna veri faraonā: jer prah si i u prah ćeš se vratiti. Iznenada mi je sinulo koliko je Hatšepsut još živa u njenim tekstovima u kojima i posle toliko milenijuma možete da osetite drhtaje njenog srca

( Izvor: NATIONAL GEOGRAPHIC SRBIJA)

SKINI APLIKACIJU