Tajno društvo: ASASINI: UBICE, NARKOMANI, ILI REVOLUCIONARI? (31.deo)

Borba protiv mafije i organizovanog kriminala se u Srbiji neprimetno, ali sigurno se, uprkos pošastiam Kovida - 19 - nastavlja.

Uostalom, zar cilj nije svake mafije da ima svoju državu, tako je bilo u Kolumbiji u doba Pabla Eskobara, pa i u nas u doba "vlastI" surčinskog i drugih klanova...Ali, šta da se radi kada je DRŽAVA, zaprovo MAFIJA, koja se obračunava sa svima koji su protiv države (čitaj - Mafije?!) U ovom, 31. nastavku serije Glasa javnosti vratićemo se, načas, u istoriju i u doba vladavine ASASINA...

Tajna nad tajnama asasina bila je da su raj i pakao isto, da nijedna ljudska akcija nema predznak, da ne postoji dobro i rđavo, osim vrline da se bespogovorno sluša imam.

 Još u srednjem veku legenda je obavila velom tame istoriju asasina - tajnog društva koje je nastalo kao religiozni red u 11. veku.

U Evropu je jednu od najranijih priča o njima doneo Marko Polo sa svog puta u Kinu, kroz Persiju 1273. godine.

- U dobro utvrđenoj dolini između dve planine - kaže Polo - ”šeik”, ili ”Starac” asasina zasadio je divan vrt sa biljem iz celog sveta, vrt koji se navodnjava potocima vina, mleka i meda. Kao i u raju proroka Muhameda, po čijem je uzoru stvoren, ovde su sagrađene pozlaćene palate sa hurijama - igračicama, sviračima i pevačima. Pristup je bio dozvoljen samo onima koji bi trebalo da postanu asasini. Mladići, odlično obučeni za borbu, drogirani su na dvoru Starca, a zatim uvođeni u rajski vrt i u zadovoljstva koja je pružao. U njemu bi živeli nekoliko dana uvereni da ih je vođa doveo u raj. Po povratku na dvor bili su spremni da žrtvuju i sopstveni život kako bi se ponovo vratili u raj.

Onda bi odlazili - završava svoj izveštaj Marko Polo - i činili su sve što im je naređeno.

Posle ovoga je sasvim jasno zašto niko, čiju bi smrt zatražio šeik, nije preživeo u susretu sa asasinima.

Ova romantična priča istinita je barem u jednom delu. Naime, nema sumnje da su se asasini drogirali.

Jer je njihovo ime izvedeno od arapske reči hashshihin, - uživalac hašiša.

Priča o rajskom vrtu verovatno potiče od halucinacija nakon uzimanja droge. Orijentalna legenda je ovaj raj smestila u plodne doline blizu glavnog asasinskog uporišta na Alamutu, južno od Kaspijskog mora, pa se priče o asasinima dovode u vezu sa kraljem [edadom, koji je pokušao da napravi rajski vrt lepši i od Alahovog.

Asasini su se, kao zmajevi zubi, zarili u pukotine arapskih kalifata. Kada je 632. godine nove ere umro prorok Muhamed, između različitih struja islama razvila se borba za prevlast u muslimanskom svetu.

Suniti ili ortodoksni muslimani, branili su koncepciju po kojoj je bagdadski kalif punopravni lider islamskog sveta. Protiv sunitske većine pobunile su se šiitske sekte koje su podržavale društveno ustrojstvo uređeno po striktnim zakonima a bazirano na apsolutnoj poslušnosti sveštenicima - kraljevima ili imamima, direktnim Muhamedovim duhovnim potomcima preko njegove kćeri Fatime i zeta Alija. Verovali su da dolazi doba kada će se vratiti jedan od bivših imama kao Mahdi, onaj koga bog vodi, koji će na zemlji da uspostavi božje kraljevstvo pravde.

Doktrina o tajnosti i vera u mučeništvo zarad religije omogućili su Šiitima da prežive žestoke sunitske progone.

U 8. veku, nakon smrti šestog imama Džafara as-Sadika, došlo je do šizme unutar samih Šiita. Većina (takozvani dvanaestaši) podržavala je njegovog sina Musu, dok su ismailiti ili sedmaši, podržavali Musinog starijeg brata Ismaila.

Misionari - ismailiti putovali su arapskim svetom i prpovedali svoju subverzivnu doktrinu.

Misionari koji su obučavani u Velikoj Loži ismailita u Kairu nastavili su da putuju i propovedaju učenje koje je negiralo najveći broj ortodoksnih islamskih ubeđenja. Učili su da muslimanski zakon i pismo imaju ”unutarnje”, skriveno značenje poznato samo imamima.

Po njima je postojalo samo sedam proroka:

Adam, Noje, Avram, Mojsije, Isus, Muhamed i Ismail.

Po ustrojstvu božijeg stvaranja proroci se nalaze na ravni univerzalnog uma, odmah ispod boga. Ispod proroka, pak, nalazi se sledbenik proroka Ali (ravan univerzalne duše), zatim sedam imama (ravan prvobitne ćelije), pa glavni dai, ili Veliki majstor (ravan prostora) i, na kraju, daii (ravan vremena).

Na kraju sedmostrukog lanca božije kreacije nalazi se čovek.

Mada je sam bog nesaznatljiv, čovek može da se uspne kroz ove ravni sve do univerzalnog uma, pri čemu mu se na svakoj ravni otvara novi aspekt učenja.

U ismailitskim tekstovima čest je motiv lutalice koja u grozničavom traganju za istinom doživljava uspone i padove, često i teške muke, dok ga ne prihvati imam koji ga upućuje u istinsko i tajno značenje muslimanskog zakona i svetih spisa.

Takvu ”potragu” za istinom u svojim memoarima opisuje i Hasan-i-Sabah, osnivač i prvi Veliki majstor asasina.  Hasan je poreklom iz dvanaestaške šiitske porodice iz zapadne Persije. U jednom tekstu sam Hasan piše da je kao mladić bio predani tragalac za istinom i tajnim znanjima nauke i religije. Govori o svom preobraćanju u ismailizam koje se odigralo nakon perioda duhovnih sumnji i neopredeljenosti.

- Usred ovog perioda desilo mi se da sam teško oboleo. Po božjoj volji moje meso i moje kosti su se promenile.

Pročišćen i duhovno preporođen, Hasan je otišao u Kairo 1078. godine da zamoli osmog kalifa Fatimide za dozvolu da širi učenje ismailita u Persiji koja je tada pripadala Turcima Seldžucima.

Kalif se složio uz uslov da Hasan podrži kalifovog sina Nizara u nameri da postane deveti kalif Fatimid. Tako je rođena sekta nizarijaca ili asasina.

Legendi o Hasanu i onome što je radio ima puno. Sa njegovih subverzivno - misionarskih putovanja pominje se i priča kako je zbog straha vlastodržaca oslobođen iz zatvora zato što se, dok je on bio u ćeliji, srušila kula koja se nalazila neposredno do njegove ćelije. Takođe, po jednoj legendi on je oluju zaustavio rečima:

 ”Naš gospod je obećao da me nikakvo zlo nemože zadesiti”.       

U stvari, Hasan je lutao današnjim Iranom, a za strateški centar je izabrao tvrđavu Alamut (orlovo gnezdo), koja se nadvijala iznad vrhova okolnih severnih planina. Zbog odsustva teške artiljerije zamkovi na stenama padali su samo usled izgladnelosti posade, žeđi, bolesti, ili subverzije. Garnizon Alamuta ubrzo je prognao sunitskog zapovednika i postavio Hasana na njegovo mesto.

Legenda kaže da je sunitski zapovednik postao žrtva sopstvene smicalice: obećao je Hasanu da će mu dati onoliko zemlje koliko se može obuhvatiti bičem od kravlje kože. Hasan je potom isekao bič na komade i njime obavio celu tvrđavu.

On je hteo duhovnu snagu da zadobije kroz političku moć, pa je zato i osnovao asasine. Uveo je stepene. Jedini opisi ovih stepena, kao i opisi misterija, tajni koje se otkrivaju onima koji se u tajnu uvode, datiraju iz 19. veka. Pisali su ih obrazovani Evropljani koji su na ismailitsku hijerarhiju gledali kao na sistem za ispiranje mozgova. Prema njihovim zapisima, učenja koja su davana na svakom novom nivou negirala su prethodna.

Tajna nad tajnama asasina bila je da su raj i pakao isto, da nijedna ljudska akcija nema predznak, da ne postoji dobro i rđavo, osim vrline da se bespogovorno sluša imam.

Malo se zna o asasinskim tajnama jer su knjige sa njihovim učenjem i ritualima bile spaljene zajedno sa celom bibliotekom u Alamutu 1256. godine. Zna se samo da je Hasan naglašavao šiitsku doktrinu poslušnosti imamu, ali se ne zna kakve je izmene načinio u pogledu ismailitske hijerarhije.

 Persijska tradicija govori da je ispod Hasana, Velikog majstora, bio stariji dai, zatim obični dai, rafici ili pratioci, lasici ili laici, i fidai (privrženici), koji su izvršavali ubistva.

Po asketizmu i jasno usmerenoj nameri, Hasan je bio idealan revolucionarni lider i zaverenik. Priča se da je u tvrđavi proveo više od trideset godina izašavši napolje samo dvaput, kao i da se još dvaput pojavio na krovu svoje kuće. Sposobnost da se načini nevidljivim povećala je njegovu moć. U svojoj osami ojačao je odbrambene snage Alamuta, očistio redove svojih sledbenika ubivši čak i svoja dva sina, i nastavio sa strategijom osvajanja tvrđava na brdima koje su poslužile kao centri lokalnih subverzija. Svoj autoritet je podigao na nivo tiranije i totalne vlasti nad svim životima i dušama.

Volja Starca sa planine bila je, u stvari, volja njegovog imama, to jest kalifa, dakle božja.

Posle kalifove smrti 1094. godine i neuspelog pokušaja njegovog sina Nizara da stupi na presto, Hasan je raskrstio sa Egipćanima i proglasio se za nezavisnog princa. Zauzimajući utvrđenja i ubijajući lokalne predstavnike vlasti, ojačao je svoje trupe i sejao strah među sunitima, Persijancima i Turcima.

Uplašena većina se, kako to uvek biva, teško odupirala zaveri nekolicine odvažnih. Po ugledu na samog Muhameda koji je pobegao u Medinu da prikupi snage i ponovo povrati Meku i celu Arabiju, Hasan se nadao da će zauzeti ceo Bagdadski kalifat. Koristeći autoritet svog položaja, a naročito droge, Hasan je obučavao svoje borce slepoj poslušnosti. Neustrašivo su srljali u smrt, poput japanskih kamikaza iz Drugog svetskog rata. Od oružja su se najčešće služili nožem, a omiljeno mesto za atentate bili su dvor, ili džamija.

 Prezirali su upotrebu otrova i razne intrige pošto je njihov kodeks bio vojničkog tipa i razlikovao se od običnih haremskih ubica. Postoji legenda o majci jednog fidaija - asasina ubice - koja se radovala što joj je sin poginuo u napadu na vladara. Kada se, međutim, živ vratio, obukla je crninu u znak žaljenja što nije ubijen.    Slične legende ispredane su i o lojalnim fadijima koji su sami sebe boli noževima ili bi razbijali glave o stene neosvojivih tvrđava kako bi Starcu sa planine dokazali svoju odanost.

Asasini su se, kao docnije i mafija, služili ucenama zaštite pod pretnjom smrću. Njihovo delovanje potpomoglo je da se ugrozi stabilnost carstva Seldžuka, kao i da se rascepka ionako već oslabljen arapski svet. Tako su krstaši, po dolasku u Svetu zemlju, naišli na uzajamno zavađene neprijatelje. U stvari, Hasan je proširio svoju sektu u Siriji gde je, 1102. godine ubio princa od Emese, koji se upravo spremao u pohod na krstaše. Iako Hasan, sasvim sigurno, nije nameravao da pomogne hrišćanskim zavojevačima, ovim ubistvom im je i nehotice omogućio da se utvrde u Levantu.

Sejući strah i smrt na arapskim teritorijama, asasini su navukli gnev moćnih arapskih vladara na ismailite na sunitskim teritorijama. Seldžučki sultani i lokalno sunitsko stanovništvo uzvratilo je žestokim progonima Ismailita čija su mnoga naselja prosto zbrisana sa lica zemlje, posebno u Levantu i Persiji.

 Posle 1105. godine, iako moćni u svojim tvrđavama, asasini više nisu predstavljali ozbiljnu vojnu silu.

Hasan-i-Sabah umro je 1124. godine, a njegova dva naslednika nastavila su istu politiku.

 Četvrti Starac - Hasan II - (1162-1166.) tvrdio je, međutim, da je Mahdi, odnosno bog koji se vratio na zemlju. Njegov dolazak označio je kraj šiitske discipline tajnosti, jer je napustio islam kako bi uobličio svoju sopstvenu religiju, a tajne sekte učinio pristupačne svima.

Tako je od sebe odbio mnoge ortodoksne nizarijce. Propovedao je oslobađanje od doslovnog shvatanja Zakona i dozvolio upotrebu alkoholnih pića i svinjskog mesa. Smatrao je da su neprijatelji asasina, odbijajući novu veru, osudili sebe na smrt još u ovom životu.

- Pošto je odbio da odabere život kada mu je to bilo ponuđeno - rekao je Hasan II ne pristajući da pomiluje život nekog sunitskog vo|e - on sada ne postoji, pa i ne može biti oživljen.

Hasan II je bio isuviše napredan za svoje vreme. Pošto ga je zet ubio, asasini su se odmah vratili prvobitnoj ortodoksnoj veri i, mada politički nezavisni, preuzeli su sunitsku verziju muslimanskog zakona.

Fama o asasinima poprimila je takve razmere da nijedan evropski hroničar nije izbegao da joj doprinese istorijskim činjenicama i legendama koje su se maštovito isprepletale.

Prema nekim pričama, recimo, Luj IX je izbegao mnoge pokušaje asasina da ga ubiju. Tako mu 1250. godine stižu tri asasinska glasnika koji tvrde da car Nemačke, kralj Mađarske i sultan Vavilona plaćaju danak njihovom Starcu jer, kako rekoše, svi oni shvataju da im toga zavisi život.

Luj je ipak odoleo pretnjama Starca, a asasini su, kasnije, sklopili čak i pakt sa francuskim kraljem.

Na taj način asasini su ulazili u mitologiju sve dok se gotovo svaki pokušaj atentata na nekog vladara nije počeo pripisivati njima.

Reč asasin postala je sastavni deo engleskog i francuskog jezika i znači - ubica. Čak i kada su, 1271. godine, Mongoli potpuno uništili asasine, njihova reputacija ubica je bila tolika da se čak i pokušaj atentata na princa  Edvarda, u Akri, pripisao njima!

Sav arapski i evropski svet ih je mrzeo, ali ih se, u isto vreme, i plašio. Zbog toga im ništa drugo nije bilo preostalo nego da se, kao manjina, upravo tajnovitošću suprotstavljaju vladajućoj većini.

Mongolskoj najezdi sredinom 13. veka, međutim, nisu mogli da se suprotstave ni asasini. Strah koji su sada asasini širili bio je minoran u odnosu na užas koje su sejale mongolske horde. Pa ipak, mongolski vođa Hulagu, unuk Džingis Kana, zbog koga su mnoge reke bile crvene od krvi neprijatelja, koji je pravio piramide od njihovih lobanja, a vrtove pretvarao u pustinje, počeo je da gubi bitke pred zidinama Alamuta i ostalih asasinskih utvrđenja. Vremenom su, ipak, lagano ali sigurno, asasinska utvrđenja padala u ruke mongolskim osvajačima.

Sam Alamut se pokazao dovoljno jakim i gotovo je potpuno odbio nastojanja neprijatelja da ga osvoje. Zalihe hrane i vode bile su toliko velike da se sam Hulaga pitao da li će ga osvojiti bez borbe, čekajući da asasini poumiru od gladi i žeđi. Čim bi u Persiji zauzeli neko asasinsko utvrđenje, Mongoli bi pobili ismailitsko stanovništvo, dok je sultan Baibars, bič Mongola, sirijske asasine uzeo pod svoje i zaposlio ih kao plaćene ubice na egipatskom dvoru.

U to vreme, međutim, asasini su već bili uništeni kao politička sila, muslimanski svet je bio žestoko uzdrman Mongolima s jedne i krstašima s druge strane, a umesto asasina, donekle kopirajući njihovu hijerarhiju, na svetsku pozornicu stupaju vitezovi templari.

ASASINI I KRSTAŠI

 Sirijska grana asasina, na člu sa opakim Rašdom Ad - Din Sinanom (1162-1192.), odvojila se od persijskog Starca i počla da ubija za novac, dok je političo -religiozna dimenzija reda potpuno zapostavljena.

  Sinan je postao lokalni sirijski heroj koji se prilagođvao jačma od sebe, dok je slabije terorisao, kako bi svojoj družni obezbedio status nezavisnosti. Posebno je bio čven po intrigama protiv sultana Saladina i krstaša.

Krstaši su već bili okupirali velika utvrđenja u južnoj Siriji, kada je Sinan iz straha od semitskog napada prestao da plaća godišnje dve hiljade zlatnika vitzovima templarima, za zaštitu, kako bi izbegao da bude uklješten između njih i sunita na severu.

 Pošto je Saladin zavladao Alepom, uplašeni Sinan je dvaput slao svoje asasine da uklone ovu užasnu pretnju, ali mu to nije pošlo za rukom. Saladin je odgovorio žestokim pustošenjem teritorija naseljenih ismailitima.

Legenda kaže da je Saladin prestao da goni ismailite kada je, jednoga jutra, ugledao otrovni bodež pokraj jastuka, pa je to shvatio kao upozorenje asasina.

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU