Svi ministri policije Srbije: OD JAKOVA NENADOVIĆA DO ALEKSANDRA VULINA (125.deo)
U Popečiteljstvu vnuternih dela do Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, od 1811. do danas bilo je 85 ministara...Neki od njih uspešni, neki manje uspešni, a neki su završili tragično...
U bogatoj istoriji Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova često je imalo važnu ulogu. Ta oblast je u medijima uvek izazivala pažnju, ali je pun pogodak bila knjiga Ministarstvo i ministri policije u Srbiji od 1811. do 2001. godine, u izdanju MUP Srbije.
U predgovoru te knjige, (tada) aktuelni ministar policije Dušan Mihajlović između ostalog piše:
"Knjiga Ministarstvo i ministri policije u Srbiji 1811. - 2001. nastala je sa ambicijom da deo najvažnijih dosadašnjih znanja o osnivanju, radu i ulozi ministarstva policije u Srbiji okupi na jednom mestu. Njen sadržaj uverljivo govori da ta znanja nisu mala, ali istovremeno otvara brojna pitanja, koja će odgovore pronaći u budućim istraživanjima...
Poseban deo u knjizi posvećen je ministrima policije. Već sama imena, a posebno njihove biografije svedoče da su među ministrima, naročito u XIX veku, bili vodeći intelektualci toga vremena i zaslužni nacionalni radnici koji su se ogledali i imali uspeha i na brojnim drugim državnim, nacionalnim, diplomatskim, prosvetnim, kulturnim i naučnim poslovima.
Svako racionalno društvo mora da ima racionalnu sliku o sebi, svojoj prošlosti i temeljima na kojima stoji. Ovom knjigom Ministarstvo policije Republike Srbije želi da gradi sliku o svojoj prošlosti. Koliko god ona ovom knjigom ostajala nepotpuna, nesumnjivo je mnogo bogatija nego pre nje...
U Beogradu Ministar unutrašnjih poslova
3. januar 2002. Republike Srbije
Dušan Mihajlović
Ministarstvo unutrašnjih dela (Popečiteljstvo vnuternih dela) osnovano je na Skupštini ustaničkih starešina, održanoj u Beogradu od 7. ili 8. do 13. januara 1811. godine po starom, ili od 19. ili 20. do 25. januara po novom kalendaru. Istovremeno sa odlukom o osnivanju Ministarstva, doneta je i odluka da popečitelj vnuternih dela bude Jakov Nenadović, koji je i prvi ministar unutrašnjih dela u obnovljenoj Srbiji...
1. Jakov NENADOVIĆ
(1756. Brankovina, Valjevo - 1836. Brankovina, Valjevo, ministar od 1811 - 1813),
Jakov Nenadović, iz Brankovine, školovao se u Sremu i potom vratio kući da se bavi trgovinom i brigom o porodičnoj zadruzi. Seča knezova i ustanak posle toga preobratili su Jakova Nenadovića u sposobnog vojskovođu i diplomatu. Zajedno sa sinovcem, protom Matijom Nenadovićem, postao je vođa ustanka u Valjevskoj i šabačkoj nahiji. U bitkama je porazio vojsku Ali-bega i zauzeo Valjevo, a marta 1804. i Šabac, njegov ugled naglo raste, prema ocenama istoričara i naučnika, on je uz Karađorđa i J. Katića uživao najveći ugled u ustaničkoj Srbiji.
U januaru 1811, posle Skupštine ustaničkih starešina, Karađorđe je pristupio reorganizaciji unutrašnje uprave u Srbiji, a u prvoj ministarskoj vladi, oformljenoj 20. januara 1811, Jakov Nenadović je postavljen za popečitelja unutrašnjih dela, ukaz o imenovanju ozvaničen je 30. januara 1811.
Dužnost popečitelja unutrašnjih dela obavljao je do sloma ustanka, oktobra 1813. godine, posle toga je živeo od 1813. do 1815. u Austro-Ugarskoj, zatim u Basarabiji, a u Srbiju se vratio 1831..
View this post on Instagram
2. Dimitrije DAVIDOVIĆ
(1789. Zemun - 1938. Smederevo, ministar u Zakonoizvršiteljnoj časti Državnog sovjeta od 15. februara 1835. do 28. marta 1835.)
Izuzetno interesantna figura na mestu prvog čoveka srpske policije bio je i Zemunac Dimitrije Davidović, novinar po opredeljenju i u duši, ministar unutrašnjih dela po potrebi službe...
Sa Dimitrijem Frušićem 1813. pokrenuo je "Novine serbske" u Vieni (Beču), a zatim i "Zabavnik". U Srbiju je prebegao 1821. sa porodicom i stupio u službu kneza Miloša, bio je njegov sekretar, a od 1833. vodio je Inostrano odeljenje... Dugo je bio uz, ili blizu kneza Miloša, pa je tako 1834. godine imenovan za popečitelja inostranih dela, a godinu docnije, 1935, na Sretenjskoj skupštini, za popečitelja unutrašnjih dela...
3. Đorđe PROTIĆ
(1739. Bela Crkva - 1857. Beograd;ministar u Razmotrilištvu popečateljstva od 23-aprila 1834. do 23. aprila 1835.).
Poliglota Đorđe Protić (govorio je nemački, grčki i turski) bio je i uz kneza Miloša, ali i njegov ljuti protivnik. U državnu slu`bu stupio je 1819, bio je sekretar i predsednik Narodnog suda u Kragujevcu, a zbog sukoba sa tastom, knez Miloš mu je udario 50 batina (1827)! Bežao je iz zemlje, bio opozicionar Miloševom apsolutizmu i jedan od organizatora Miletine bune... Iako ga nije previše gotivio, knez je cenio Protića, pa ga je 1834. imenovao za ministra unutrašnjih dela, a na toj dužnosti je o(p)stao do formiranja vlade Avrama Petronijevića.
Dužnost ministra unutrašnjih poslova obavljao je i u vreme Prvog namesništva (1839.-1840.).
Dolaskom u zemlju kneza Mihaila, promenjena je i vlada, Đorđu Protiću, ministru unutrašnjih dela bila je poverena dužnost popečitelja inostranih dela (1840.-1842.). Protivnik kneza Miloša, ali ne i dinastije Obrenović, Protić je proterao ustavobraniteljske prvake iz zemlje, ugušio Peketinu bunu koja je imala za cilj povratak kneza Miloša i bio, rečju, stub vladavine kneza Mihaila. Posle Vučićeve bune (1842.) ustavobranitelji su proterali kneza, obrazovali novu vladu, a Đorđe Protić morao da pobegne iz zemlje, a u izgnanstvu je živeo do 1857. godine, kada je ubrzo po povratku i umro.
4. Cvetko RAJOVIĆ
(1793. Vuković - Trebinje 1873. Beograd, ministar unutrašnjih poslova u Vladi Đorđa Protića od 16. maja 1840 do 8. septembra 1842. godine)
Cvetko Rajović je stupio na čelo Ministarstva unutrašnjih dela u trenutku kada je eskalirao sukob izme|u kneza Mihaila i ustavobranitelja, predvođenih Vučićem i Petronijevićem. Cvetko Rajović je 16. maja 1840. postavljen za privremenog popečitelja unutrašnjih dela, obavljao je dužnost do 25. maja 1841, kada je potvrđen u zvanju. Za to vreme prestonica je iz Beograda premeštena u Kragujevac, ali je opet vraćena u Beograd. Rajović je kao ministar odigrao ključnu ulogu u izboru deputata za julsku skupštinu 1840. u kojoj su brojnije pristalice kneza Mihaila prisilile suprotnu političku opciju na povlačenje. Uticaj ministra unutrašnjih dela na izbor poslanika je gotovo konstanta tokom čitavog 19. veka, pa se ni Rajević nije razlikovao od drugih. Kao odani pristalica kneza Mihaila bio je uvek na udaru onih drugih, pa je u vreme Vučićeve bune, u avgustu 1842, uhapšen u Kruševcu, svezan i doveden na Vračar. Tu je tamovao u zloglasnoj Vračarskoj rupi, a posle nekoliko meseci je pušten. Ali, početkom 1844. učestvovao je u jednoj manjoj zaveri (Rajovićeva zavera) pa je opet uhapšen i osuđen na dve godine strogog zatvora u Gurgusovačkoj kuli, odakle je 1846. pušten, a u državnu službu je vraćen 1850, postavljanjem u Kasacioni sud, a u vreme druge vladavine kneza Miloša bio je knežev predstavnik...
5. Toma VUČIĆ PERIŠIĆ
(1798. Barič - 1859. Beograd, ministar unutrašnjih poslova u drugoj i trećoj vladi Avrama Petronijevića od 8. septembra 1842. do 20. juna 1843.)
Izuzetno zanimljiva ličnost: od početka je učestvovao u ustancima, posebno je bio zapažen u Hadži-Prodanovoj buni 1814. i od tada pa do 1839. bio je u Miloševoj službi. Prvo kao momak, pa kao knez u Gruži, šef kneževe garde, savetnik, nadzornik državnih građevina, ađutant... Bio je uz Miloša, ali i uočavao sve njegove slabosti, i od poslušnika postao otvoreni protivnik...I dalje je držao visoka mesta u državnoj službi, a istovremeno se borio protiv kneza Mihaila i dinastije Obrenović. Pod njegovim vođstvom 1842. izvedena je buna i knez Mihailo je proteran iz zemlje...Na Narodnoj skupštini, 14. septembra 1842, izabran je novi knez, Aleksandar Karađorđević, koji je potvrđen i od sizerenskog turskog dvora 7. novembra 1842. Tog dana je imenovana i vlada i Toma Vučić Perišić je postao ministar unutrašnjih dela. Tu dužnost je formalno obavljao od 7. novembra 1842. do 19. avgusta 1843, a bio je, zapravo, čovek iznad vlasti...Ipak, pod pritiskom Rusije, juna 1843, posle izbora kneza Aleksandra, Vučić i Avram Petronijević podneli su ostavke i privremeno napustili zemlju. Vučićeva karijera krenula je silaznom putanjom, iako je do 1852. imao titulu dvorskog savetnika. Povratkom Miloša Obrenovića na presto Vučić je zatvoren i jula 1859. pod sumnjivim okolnostima preminuo u zatvoru...
View this post on Instagram
6. Ilija GARAŠANIN
(1812. Garaši - 1874. Grocka) Ministar unutrašnjih poslova u trećoj i četvrtoj vladi Avrama Petronijevića i prvoj vladi Alekse Simića od 28. juna 1843. do 22. aprila 1852.)
Familija Garašanin je tokom 19. veka dala tri izuzetne i znamenite ličnosti, dedu, sina i unuka: Milutina, Iliju i Milutina. Očevo prezime Savić sinovi su promenili u Garašanin, Ilija i Milutin su bili istaknuti državnici, koji su izme|đ ostalog obavljali u dužnost ministra unutrašnjih poslova...
Za Iliju Garašanina, mnogi istoričari tvrde da spada, uz Jovana Ristića i Nikolu Pašića, u najveće srpske državnike. Samouk, stupio je u državnu službu 1834. i munjevito napredovao. Član Knjaževskog sovjeta postao je 1837, godinu docnije upravnik Vojnog štaba, koji je od 1839. bio u sastavu Ministarstva unutrašnjih dela, a Garašanin je bio načelnik... Kad je knez Mihailo došao na presto, ustavobraniteljski čelnici morali su da napuste zemlju, među njima i sva trojica Garašanina, ali su se ubrzo vratili. Dinastijsku smenu u Srbiji organizovali su ustavobranitelji i na presto doveli Aleksandra Karađorđevića, posle Vučićeve bune (1842.) u kojoj su život izgubili dvojica Garašanina, otac i sin, Milutin i Luka, Ilija je imenovan za savetnika i postavljen za pomoćnika Tomi Vučiću, ministru unutrašnjih dela. Kad je Vučić morao da napusti zemlju, dužnost ministra unutrašnjih dela od 1843. preuzima Garašanin i obavlja je dugo, do 1852. godine... Garašanin, Vučić i Petronijević bili su stubovi ustavobraniteljskog režima i kneza Aleksandra , a ministarstvo unutrašnjih dela je pod svojom komandom imalo policiju, vojsku, privredu, zdravstvo i saobraćaj i bilo je najvažnije popečateljstvo u Srbiji. Garašaninova uloga je bila ogromna: gušio je u suzbijao brojne obrenovićevske pobune, 1844. , 1846. , 1848. , a njegovo najvažnije delo kao ministra unutrašnjih dela je Policijski zakonik (1850.) kojim je policija stekla pravo da kažnjava batinama, poznat je i njegov Zakon protiv krađe (1847.) Raspis o zabrani prenošenja lažnih glasova i govora protiv praviteljstva i vlasti (1852.)... Bio je i predsednik Vlade i ministar inostranih dela ( 1852.-1853. , smenjen je pod pritiskom Rusije. U Savet je vraćen 1856. godine i ostao do 1858. , a Ministarstvo unutrašnjih dela preuzeo je još jednom, u Magazinovićevoj vladi (1856.-1859.)...
Kao ministar unutrašnjih poslova Garašanin je sastavio 1844. NAČERTANIJE...Nekoliko godina docnije, 1848. podržao je Konstantina Nikolajeviča da sačini još jedan predlog o ujedinjenju Srba - plan o Srspskim sjedinjenim državama ... Država u svim svojim oblicima bila je opsesija Ilije Garašanina...
7. Aleksandar NENADOVIĆ
(Ministar unutrašnjih poslova u drugoj vladi Alekse Simića, od 26. marta 1853. do 26. decembra 1854.) Zastupnik do 14/26 decembra 1854...
8. Aleksa SIMIĆ
(1800, Boljevc, Srem -1872. Beograd)
Sin poznatog ustaničkog vođe Đorđa Simića. Nije poha|ao školu, već se od rane mladosti bavio trgovinom. U državnu službu stupio je po dolasku u Srbiju 1819. i od tada, do penzionisanja, 1857. obavljao je niz poslova: bio je sekretar Jovanu Obrenoviću (1820), sekretar Knjažeske kancelarije i knežev haznadar (1823.). Dugo je bio beogradski trgovački starešina, posrednik između kneza Miloša i beogradskog vezira, skoro celu deceniju, od 1824. do 1833... Bio je i jedan od učesnika Miletove bune (1835.). Jedno vreme bio je knežev ađutant, ministar finasija (1835.), član Državnog saveta (1835.), Kabinetskog saveta ( 1836.), Pratio je kneza Miloša 1835. u Carigrad kao ađutant, kneza Mihaila kao ustavovbraniteljski prvak. Kapućehaja (diplomatski predstavnik) u Carigradu (1842.-1843.).
Dužnost predsednika vlade i ministra obavljao je više puta. Ministar finasija (1839.-1840.), popečitelj inostranih dela (1843.-1844.), ministar pravde i prosvete (1849.-1852.), MINISTAR UNUTRAŠNJIH DELA (1852.-1853.), ponovo predsednik vlade i ministar inostranih dela (1853.-1855.), i još jednom samo predsednik vlade (1856.-1857.)
Penzionisan u vreme Tenkine zavere (1857.) Ostatak života proveo je u Beogradu.
Dužnost ministra unutrašnjih dela obavljao je u vladi Ilije Garašanina...
9. Stevan Petrović - Knićanin
(1807. Knić - 1855. Beograd. Ministar unutrašnjih poslova u drugoj vladi i Alekse Simića od 26. decembra 1854. do 1. januara 1855.)
Nadimak je ”zaradio” po mestu rođenja. Kod kneza Miloša je stupio u službu kao ”posilni” i na toj dužnosti je bio i 1835. u kneževoj pratnji u Carigradu. Godinu dana docnije, 1836. postavljen je za načelnika Jaseničkog sreza, a marta 1839. za načelnika Smederevskog okruga. Stao je na stranu ustavobranitelja, 1840. napustio zemlju, a posle Vučićeve bune, 1842. postao je član Saveta. Na Petrovskoj skupštini, 1848. nateran je na davanje ostavke u državnoj službi, pa je kao dobrovoljac otišao u Austriju. Zapovedao je srpskim dobrovoljačkim jedinicama, odneo više pobeda protiv Mađara, a za pokazanu hrabrost Stojana Petrovića Knićanina odlikovali su Petar Petrović Njegoš, patrijarh Josif Rajačić, austrijski car Franc Josif, ruski car Nikola I, a u Srbiji mu je dodeljena cenjena titula vojvode.
Ministar unutrašnjih dela bio je samo šest dana, od 26. decembra 1854. do 1. januara 1855. a ostavku je podneo zbog narurenog zdravlja.
10. Stevan Magazinović
(1804. Šabac - 16.02. 1874. Beograd., Ministar unutrašnjih poslova u Drugoj vladi Alekse Simića od 1.januara 1855. do 28. decembra 1855.)
Karijeru je počeo kao praktikant u šabačkom Okružnom sudu, nastavio kao pisar u valjevskom Okružnom sudu, a 1829. prešao je u kancelariju kneza Miloša. Član šabačkog ispravničestva postao je 1835., dve godine docnije je unapređen u majora. Predsednik Okružnog suda u Šapcu bio je 1839. u Brusnici godinu dana docnije, u Beogradu 1841. Promena dinastije nije uticala na karijeru Stevana Magazinovića, jer je 1842. postao član, pa predsednik Apelacionog suda.
On je 1852. postao predsednik Vrhovnog suda, decembra 1854. Član Saveta.
U Popečiteljstvu unutrašnjih dela ”nasledio je” 1. januara 1855. Stevana Knićanina. Promenom vlade, 28. decembra 1855. Magazinović je vraćen u Savet.
Na mesto Kneževog predstavnika i ministra inostranih dela postavljen je marta 1858. i tu ostao do penzije.
Umro je 16. februara 1874. a testamentom je svoje imanje u Beogradu i Šapcu zaveštao u prosvetne svrhe.
11. Radovan Damjanović
(29.08. 1811. Sinoćević, Šabački okrug - mart 1858. Gurgusovačka kula, Ministar unutrašnjih poslova u vladi Alekse Jankovića i u prvoj vladi Stefana Mirkovića od 28. )
Karijeru je započeo kao pisar kod Jevrema Obrenovića u Šapcu, kod koga je ostao do 1839. godine. U vreme Jovanove bune određen je za Vučićevog sekretara. Imenovan je za člana Ustavtolikovateljne komisije koja je zvanično tumačila Ustav, a zapravo tajno radila da Karađorđević dođe na presto.
Kao Vučićev odani pristalica postao je Upravitelj varoši Beograda do kraja 1844. kada je postavljen za pomoćnika ministra unutrašnjih dela...Zatim je bio ministar finasija, pa pomoćnik ministra prosvete i pravde, a ministar unutrašnjih dela postao je 28. decembra 1855. godine u vladi Alekse Jankovića. Kada je 1856. smenjena vlada Alekse Jankovića, Radovan Damjanović je vraćen u Savet. Naredne, 1857. godine učestvovao u Tenkinoj zaveri, koja je bila uperena protiv kneza Aleksandra, a pošto je zavera brzo otkrivena Damjanović je osuđen na smrt, ali je intervencijom velikih sila smrtna kazna preinačena u doživotnu robiju. U zatvoru, u Gurgusovačkoj kuli, pod čudnim okolnostima, umro je marta 1858. godine.
12. Konstantin Nikolajević
(1821. Ostružnica - 1877. Bokseg, Ministar unutrašnjih poslova u trećoj vladi Alekse Simića i drugog Stefana Mirkovića od 28. septembra 1856. do 12. aprila 1858.)
Sin poznatog Nikole Nikolajevića kojeg je knez Miloš pogubio 1822. godine. Gimnaziju je učio u Kragujevcu, prava završio u Parizu, izvesno vreme boravio i u Londonu. Od 1845. obavljao je dužnost sekretara Kneževe kancelarije, zatim sekretara Srpskog poslanstva u Carigradu, a od 1847. do 1851. bio je kapućehaja u turskoj prestonici.
Oženio se Poleksijom, kćerkom kneza Aleksandra Karađorđevića. Dužnost ministra unutrašnjih dela obavljao je u vladama Alekse Simića i Stevana Markovića ( 1856.-1858.)...
Padom tasta, kneza Aleksandra 1858. Nikolajević je ostao i bez ministarske fotelje, ali je do 1862. ostao u Beogradu. Potom je putovao Evropom, nastanio se u Boksegu, gde je život okončao samoubistvom...
13. Stojan Jovanović
Bio je vršilac dužnosti ministra unutrašnjih dela u vladi Stevana Magazinovića od 19. januara 1859. do 5. februara 1859.
14. Milivoje Jovanović
Bio je ministar unutrašnjih dela u vladi Stevna Magazinovića i Cvetka Rajovića, od 5. februara 1859. do 7. jula 1859. godine.
15. Jevrem Grujić
(8. novembra 1827. Darosava - 15. septembar 1895. Beograd., bio je vršilac dužnosti ministra unutrašnjih poslova u vladi Cvetka Rajovića od 4. jula 1859. do 4. avgusta 1859. godine), ministar unutrašnjih poslova u vladi Stevče Mihailovića od 31. avgusta 1875. do 8. oktobra 1875.)
Sin sreskog kapetana, kao državni pitomac upućen je 1849. na školovanje u inostranstvo, prvo u Hajdelberg, pa u Pariz gde je završio prava. Kao student ogledao se i kao pisac i sa koautorom Milovanom Jankovićem napisao brošuru ”Les Slave du Sud” zbog koje je ostao bez državne stipendije pre kraja studija!
Po povratku u zemlju obavljao je razne dužnosti, u Knjaževoj kancelariji, Ministarstvu inostranih dela i Savetu. Prvi sekretar Saveta postao je 1858., a istakao se i u radu Svetoandrejske skup{tine 1858/9. kao sekretar.
Upinjao se svom snagom za povratak Miloša Obrenovića, ali kao pobornik liberalnih ideja brzo se sukobio s knezom Milošem koji mu je ponudio mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, ali i da on ne bira ministre?! Odbio je predlog, a knez ga je otpustio rečima: ”ti nisi za mene!”
Karijera je bila na klizavici, ali 1859. postavljen je prvo za pomoćnika, pa VD ministra unutrašnjih dela koju je obavljao do maja 1860. godine. Potom je imenovan za pomoćnika ministra pravde, pa za ministra u vladi Filipa Hristića...Usled neslaganja s unutrašnjom politikom kneza Mihaila 1861. premešten je na dužnost člana Velikog suda. Ni tu se nije usrećio, jer je zbog izuzetno časnog držanja u poznatoj Majstorovićevoj aferi osuđen, sa ostalim članovima Velikog suda, na tri godine zatvora i lišen građanskih prava (1864.)
Naredne, 1865. godine je pomilovan, ali je prkosio režimu i prihvatio je da bude predsednik Omladinske skupštine. Ipak, 1869. postavljen je za kapućehaju u Carigradu gde je imao tu čast da Portinom ministru spoljnih poslova preda primerak Ustava iz 1869. donetog u Srbiji bez saglasnosti Turske.
Potom se vraća u zemlju, imenuju ga za člana Saveta , 1874. biran je za potpredsednika Narodne skupštine. U vladi Steve Mihailovića (1875.) po drugi put postaje ministar unutrašnjih poslova.
Posle ratova s Turskom i dobijanja samostalnosti 1878. Jevrem Grujić se povlači iz vlade i stranačkog života u zemlji i preostali radni vek provodi u diplomatiji kao poslanik u Carigradu, Parizu i Londonu. Poslednje tri godine života proveo je u Beogradu.
16. Đorđe Milovanović
(13.02. Žabari - 26. 11. 1885. Beograd. Tokom 1860 privremeni ministar unutrašnjih dela, a 1875. ministar pravde u vladi Cvetka Rajovića od 21. februara 1860. do 8. novembra 1860.)
Pristalica dinastije Obrenović. Član dravnog saveta, ministar unutrašnjih dela, ministar pravde. Otac Milovana Milovanovića, poznatog srpskog političara.
Kao državni pitomac bio je u ruskoj vojsci gde je postao oficir. Kao ađutant kneza Mihaila prešao je 1842. u Austriju, posle godinu dana se vratio. U periodu od februara 1844. do januara 1845. bio je sudija u Knjaževcu (Gurgusovcu), Jagodini, a potom predsednik suda u Zaječaru. Član Kasacionog suda postao je februara 1859. septembra iste godine državni savetnik. Tokom 1860. privremeni ministar unutrašnjih dela, a 1875. ministar pravde...
17. Vladislav Vujović
ministar unutrašnjih poslova u vladi Cvetka Rajovića od 4. avgusta 1859. do 21. februara 1860.
18. Nikola Hristić
(1818. Sremska Mitrovica - 1911. Beograd, ministar unutrašnjih poslova u vladi Filipa Hristića, drugoj vladi Ilije Garašanina i u prvoj vladi Nikole Hristića od 8.novembra 1860. do 3. jula 1868.) i drugoj vladi Nikole Hristića od 3. oktobra 1883. do 19. februara 1884. opet u svojoj trećoj vladi i predsednik i ministar unutrašnjih poslova od 26. aprila 1888. do 6. marta 1889.)
19 Radivoje Milojković
(1832. Glogovac, Požarevački okrug - 1888. Beograd, ministar unutrašnjih poslova u vladi Đorđa Cenića, vladi Radivoja Milojkovića i vladi Milivoja Petrovića Blaznavca od 3. jula 1868 do 31. avgusta1872)
20. Marko Lazarević
(1830. valjevska Podgorica - 1900. Beograd, ministar unutrašnjih poslova u vladi Milivoja Petrovića Blaznavca) od 31. avgusta 1872. do 14. aprila 1873.)
21. Jakov Tucaković
(22.03. 1828. Čestin, Kragujevac - 15. 12. 1899. Beograd, ministar unutrašnjih poslova u prvoj vladi Jovana Ristića od 14. aprila 1873. do 3. novembra 1873.)
22. Aćim Čumić
(1836. Trešnjevica, Kragujevački okrug - 1901. Kusadak, Smederevski okrug, Ministar unutrašnjih poslova u vladi Jovana Marinovića i vladi Aćima Čumića od 3. novembra 1873. do 3. februara 1875.) 21. Danilo Stefanovi} ( maj 1815. Temišvar - decembra 1886. Beograd. )
23. Danilo Stefanović
(1815 - 1886. ministar u vladi Danila Stefanovića od 3. februara 1875. do 31. avgusta 1875 )
24. Ljubomir Kaljević
(1841. Užice - 1907. Beograd. Ministar unutrašnjih poslova u vladi Ljubomira Kaljevića od oktobra 1875. do 6. maja 1876.)
25. Radivoj Milojković
(1832 - 1888, ministar unutrašnjih poslova u drugoj vladi Stevče Mihailovića od 6. maja 1876. do 6. avgusta 1879.) i drugoj vladi Jovana Ristića od 17. juna 1880. do 2. novembra 1880.)
26. Jakov Tucaković
(Ministar unutrašnjih poslova u drugoj vladi Jovana Ristića od 6. avgusta 1879. do 17. juna 1880.)
27. Milutin Garašanin
(1843. Beograd - 1898. Pariz, obavljao je funkciju ministra unutrašnjih poslova u vladi Milana Piroćanca kada je Srbija proglašena kraljevinom, od 2. novembra 1880. do 3. oktobra 1883.)
28. Stojan Novaković
(1. novembar 1842. Šabac - 18. februar 1915. Niš; ministar unutrašnjih poslova u vladi Milutina Garašanina od 19. februara 1884 do 14. maja 1885.)
29. Dimitrije Marinković
(1835. Paraćin - 1911. Beograd, ministar unutrašnjih poslova u vladi Milutina Garašanina od 4. maja 1885. do 4. aprila 1886.)
30. Svetozar Milosavljević
(1845. Kragujevac - 1921. Beograd , ministar unutrašnjih poslova u prvoj vladi Save Grujića od 31. decembra 1887. do 26. aprila 1888.)
31. Jovan Beli-Marković
(1.01. 1827. Beograd - 15. 08. 1906. Vrnjačka Banja, ministar unutrašnjih poslova u vladi Koste protića od 6. marta 1889. do 7.marta 1889.)
32. Kosta S. Taušanović
(4.05. 1854. Aleksinac - 26. 01. 1902. Rijeka, ministar unutrašnjih poslova u trećoj vladi Save Grujuća od 7.marta 1889. do 13. maja 1890.) 29. Jovan Đaja (21. 03. 1846. - 18.07. 1928. Beograd)
33. Stojan Jovanović - Ribarac
(1855. Svilajnac - 1922. Beograd, ministar unutrašnjih poslova u vladi Jovana Avakumovića od 21. avgusta 1892. do 13. aprila 1893 godine.)
34. Svetomir Nikolajević
(27.09. 1844. Raduša kod Valjeva - 18.04. 1922. Beograd, ministar unutrašnjih poslova u prvoj vladi Đorđa Simića i u vladi Svetomira Nikolajevića od 24. januara 1894. do 27.oktobra 1894.) 32. Mihajlo or|evi} (1850. Kragujevac - 1901. Beograd )
35. Jevrem Andonović
(1842. - 1910. ministar unutrašnjih poslova u vladi Vladana Đorđevića od 23.oktobra 1897. do 11.avgusta 1899.)
36. Đorđe Genčić
(11. april 1861. - 19. oktobar 1938. Beograd, ministar u vladi Vladana Đorđeviće od 11. avgusta 1899. do 25.jul 1990.)
37. Lazar Popović
(Ministar unutrašnjih poslova u prvoj vladi Alekse Jovanovića od 25. jula 1900 do 18. februara 1901.)
38. Nikola Stevanović
(Ministar unutrašnjih poslova u drugoj vladi Alekse Jovanovića i prvoj i drugoj vladi Mihaila Vujića, od 18. februara 1901 do 20. oktobra 1902.)
39. Velimir M. Todorović
(Ministar unutrašnjih poslova u prvoj vladi Petra Velimirovića, i u prvoj i drugoj vladi Dimitrija Cincar - Markovića od 20.oktobra do 11.juna 1903.)
40. Stojan Protić
(16.01. 1857. Kruševac - 28. 10. 1923. Beograd, Ministar unutrašnjih poslova u drugoj i trećoj vladi Jovana Avakumovića i u petoj i šestoj vladi Save Grujića i trećoj vladi Nikole Pašića i u četvrtoj vladi Nikole Pašića od 30. aprila 1906 do12. juna 1907. i sedmoj vladi Nikole Pašića od 25. septembra do 7. jula 1911.)
41. Ljubomir Stojanović
(19.08. 1860. - 3.06. 1930. Prag, ministar u prvoj vladi Ljubomira Stojanovića od 29. maja 1905 do 12. avgusta 1905.)
42. Ivan Pavićević
(1869. Rsojevići, Danilovgradski srez - 29. 12. 1925. Beograd, ministar u vladi Ljubomira Stojanovića i sedmoj vladi Save Grujića od 12. avgusta 1905 do 30. aprila 1906.)
43. Nastas Petrović
(5.11. 1867. Čačak - 2. 11. 1933. Beograd, ministar unutrašnjih poslova u vladi Nikole Pešića od 12. juna 1907 do 12. aprila 1908.)
44. Marko Trifković
(6.09. 1864. - 26. 07. 1930. Beograd, ministar u vladi Nikole Pašića od 12. aprila 1908 do 20.jula 1908. i u dvanaestoj vladi Nikole Pašića od 16. novembra 1918. do 1. decembra 1918.)
45. Svetozar Milosavljević
(ministar unutrašnjih poslova u drugoj vladi Petra Velimirovića i drugoj vladi Stojana Novakovića, od 20. jula 1908. do 29. juna 1909.
46. Ljubomir Jovanović
(2.02. 1865. Kotor - 10.02. 1928. Beograd, ministar unutrašnjih poslova u drugoj vladi Stojana Novakovića i sedmoj vladi Nikole pašića, od 29. juna 1909. do 25. septembra 1910. )
47. Svetozar Pribićević
(26. 10. Kostajnica - 15. 09. 1936. Prag, političar, bio ministar unutrašnjih poslova i ministar prosvete Kraljevine Srva, Hrvata i Slovenaca. U početku je bio zagovornik jake centralne vlasti, potom njen žestok protivnik. )
48. Ljubomir Davidović
(24. 12. 1863. Vlaško polje, Kosmaj - 19. 02. 1940. Beograd, ministar unutrašnjih poslova u devetoj, desetoj i jedanaestoj vladi Nikole Pašića od 5. decembra 1914. do 16. novembra 1918.)
49. Milorad Drašković
(29. 03. 1873. Polom, Rudnički okrug - 21. 07. 1921. Delnice) Rođen je u rudarskom selu Polomu. Završio je Pravni fakultet u Beogradu 1894.. godine, posle čega je postao advokat. Nakon toga odlazi u Švajcarsku i Francusku gde specijalizira mlekarstvo. Godine 1899. kao član Samostalne radikalne stranke proteran je iz Srbije, ali ga 1900. država abolira i vraća se da živi u Smederevu gde otvara najsavremeniku mlekaru u Srbiji. Godine 1905.. postao je ministar narodne privrede i poslanik, a 1908. prodaje mlekaru i prelazi u Beograd gde postaje direktor Izvozne banke. Godine 1914. postao je ministar građevine i saobraćaja, a tokom povlaqčenje preko Albanije obavljao je dužnost ministra vojnog. Posle Prvog svetskog rata učestvovao je sa kraljem Aleksandrom 1920. na pregovorima u Parizu oko pitanja ratne odštete.
Kao ministar unutrašnjih poslova napisao je Obznanu, nakon čega ga je 21. jula 1921.. u gradu Delnice u Gorskom kotaru ubio Alija Alijagić. Atentat Milorada Draškovića bio je povod za donošenje Zakona o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi. Njegovo telo je iz Delnica, prebačeno u Beograd, gde je 24. jula, gde sahranjeno na Novom groblju, a troškove i grobnicu, pored Vojvode Mišića, obezbedio je grad.)
50. Vojislav Marinković
(13. 05. 1876. - 18.09. 1935. Beograd) Doktorat prava iz oblasti ekonomije stekao je u Parizu. Višestruki je ministar u vladama Srbije (1914 — 1917) i Jugoslavije, i to u resorima narodne privrede, trgovine, unutrašnjih dela i, najduže, inostranih dela. Važio je za jednog od najboljih finansijskih stručnjaka Srbije početkom XX veka. Jedan od osnivača Demokratske stranke.
Bio je oženjen Anom Lozanić (1881 — 1973), slikarkom i ćerkom hemičara Sime Lozanića. Nisu imali dece. Otac Dimitrije, pravnik, političar, majka Velika, rođ. Klajn.
Osnovnu i srednju školu završio je u Beogradu, a Pravni fakultet u Parizu. Diplomirao je 1898. i doktorirao 1901. na tezi O diskriminaciji prihoda.
Karijeru je započeo u Ministarstvu finansija, prvo kao poreznik a zatim kao sekretar (1901-1906). Potom je postao direktor Opšte privredne banke, čiji je bio i osnivač. U Beogradsku berzu je stupio 1907, član njenog Finansijskog odbora postao je 1910, a Upravnog odbora 1920. Direktor Berze bio je od 1924. do smrti. Bio je inicijator za osnivanje Opšteg osiguravajućeg društva Jugoslavija (1913)
Izabran je za narodnog poslanika Požarevačkog okruga na skupštinskim izborima 1906. Od tada do 1935. stalno je biran za narodnog poslanika: do rata kao predstavnik naprednjaka, a kasnije kao član Demokratske stranke. Poslat je u Pariz 1913. kao zamenik ministra finansija na Konferenciju za finansijska pitanja Balkanskih ratova.
Bio je ministar narodne privrede u vladi N. Pašića od 1914. do 1917. Učestvovao je tokom 1917. u pregovorima o Krfskoj i Ženevskoj deklaraciji, kao predstavnik Napredne stranke. Na Međusavezničkoj konferenciji u Parizu 1916. zastupao je Kraljevinu Srbiju. Tokom rata postao je predsednik Napredne stranke (1915). Bio je jedan od osnivača Jugoslovenske demokratske lige 1918, a kasnije i Demokratske zajednice 1919 (Demokratske stranke).
Po okončanju rata postavljen je za ministra trgovine i industrije. Ministar unutrašnjih dela bio je od 1921. do 1922, kada je podneo ostavku. U vladi Lj. Davidovića 1924. kratko je bio ministar inostranih dela. Sredinom dvadesetih godina kraljevu produženu ruku su među demokratima činili Kosta Kumanudi i Vojislav Marinković. Kralj Aleksandar je poverio mandat Velimirzu Vukićeviću želeo da obrazuje vladu radikala i demokrata. Desno, konzervativno krilo demokrata, predvođeno Marinkovićem i Kumadunijem, je svoj ulazak u vladu uslovilo raspisivanjem novih izbora i izuzeće iz vlade Božidara Maksimovića i drugih radikala koji su žestoko napadali demokrate na prethodnim izborima. I grupa radikala oko Vukićevića i grupa radikala oko Ace Stanojevića je takođe tražila nove izbore nadajući se jačanjem svoje pozicije u skuptštini. Posle dobijanja obećanja da će ovi uslovi biti ispunjeni, Maksimović je dobio pristanak Ljube Davidovića da demokrate uđu u stranku. Međutim, Uzunovićevo i Maksimovićevo krilo radikala je još uvek bilo jako u skupštini i protivilo se izborima. Kada se pridružio i ministar vera Milan Srškić, kralj Aleksandar je raspustio skupštinu i raspisao nove izbore.
Drugi put je postao ministar inostranih poslova 16. aprila 1927. i na toj dužnosti ostao je do povlačenja s vlasti 3. jula 1932. Kao ministar inostranih poslova učestvovao je na brojnim međunarodnim konferencijama. U zvaničnim posetama bio je u Francuskoj 1927, Rumuniji i Grčkoj 1930, u Poljskoj 1931. U Parizu je potpisao jugoslovensko-francuski ugovor o prijateljstvu i arbitraži. Bio je zagovornik ratifikovanja Neptunske konvencijekoju je predao Narodnoj skupštini 1928.
Zastupao je Jugoslaviju na sastancima Male Antante u Ljubljani 1924, u Joahimovu i Ženevi 1927, u Ženevi i Bukureštu 1928, u Beogradu 1929, u Štrbskom Plesu 1930, u Bukureštu, Montreu i Beogradu 1931. Bio je potpisnik Organizacionog pakta Male Antante 1930. u Štrbskom Plesu. Prisustvovao je na tri Konferencije za reparacije (u Hagu 1929. i 1930, Parizu 1930, Lozani 1932).
Učestvovao je i u radu Društva naroda. Bio je prisutan na skupštinama Društva naroda (1924, 1927, 1928, 1929, 1930, 1932), kao i u Političkoj komisiji, za čijeg je predsednika izabran 1928. Učestvovao je i na većini zasedanja Saveta Društva naroda, a u maju 1930. na 59. zasedanju izabran je za predsednika Saveta sa mandatom od tri godine. Jedan je od inicijatora i osnivača Odbora za mir 1929. u Francuskoj, Čehoslovačkoj, Rumuniji i Jugoslaviji. Učestvovao je na sastancima Brijanovog komiteta za Evropsku uniju 1930. i 1931, i na Konferenciji za razoružanje u Ženevi 1932.
Šestojanuarska diktatura i JRSDMeđu kraljevim pristalicama nije bilo jedinstvenih pogleda o diktaturi. Vojislav Marinković zalagao da se vanustavni period prevaziđe i apsolutizam zameni donošenjem ustava, dok je general Petar Živković bio za produženje diktature. Donošenjem oktroisanog Septembarskog ustava grupa radikalskih (Nikola Uzunović, Milan Srškić i Božidar Maksimović demokratskih (Marinković, Kumanudi) političara bliskih dvoru su osnovali novu političku grupaciju - Jugoslovensku radikalnu seljačku demokratiji, koja je podržavala kralja Aleksandra. Petar Živković je bio primoran da se povuče zbog brojnih demonstracija u državi, pa je kralj Aleksandar je aprila 1932. postavio Marinkovića na dužnost predsednika Ministarskog saveta. Sa vlasti se povukao jula iste godine.
Bio je kratko potpredsednik u ministarstvu Nikole Uzunovića, krajem 1934.
Odlikovan je lentom Legije časti od predsednika Francuske Republike i lentom Rumunske zvezde. Bio je počasni doktor Atinskog univerziteta.
Sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu.
Brat mu je Pavle Marinković.
51. Kosta Kumanudi
(22. 11. 1874. Beograd - 27. 11. 1962. Beograd)
52. Kosta Timotijević
(21. 05. 1870. Grošnica, Kragujevački okrug - 2. 02. 1939. Beograd )
53. Milorad Vujičić
54. Milan Srškić
(3. 03. 1880. - 12. 04. 1937. Beograd )
55. Božidar Maksimović
(01. 03. 1886. Kinić - 18. 07. 1969. Beograd)
56. Čedomir Radović
57. Anton Korošec
(20. 05. 1872. Biserjani, kod Sv. Juraj ob Ščavnici, Štajerska - 14. 12. 1940. Beograd )
58. Petar Živković
(23. 01. 1879. Negotin - 1947. Pariz )
59. Živojin Lazić (1876., Rudnik - ? )
60. Velimir Popović
(1886. Buljane, Paraćinski srez - jun 1951. Sremska Mitrovica)
61. Milan Aćimović
(31. 05. 1899. Pinosava - Beograd, 1946.)
62. Dragiša Cvetković
(15. 01. 1893. Niš - 18. 02. 1969. Pariz )
63. Stanoje Mihaldžić (1892. Jasenovac - ? )
64. Srđan Budisavljević
(08. 12. 1883. Slavonska Požega - 20. 02. 1968. Zagreb )
65. Milentije Popović
(07. 07. 1913. Crna Trava - 08. 05. 1970. Beograd)
66. Moma Marković
(16. 11. 1912. Popović, Mladenovac - 02. 02. 1992. Beograd).
67. Slobodan Penezić - Krcun
(Užice, 2. jul 1918 - Šopić, kod Lazarevca, 6. novembar 1964.) Učesnik NOR, društveno-politički radnik SFRJ i SR Srebije i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 9. juna 1962. do 6. novembra 1964.. godine obavljao je funkciju predsednika Izvršnoh veća Skupštine Socijalističke Republike Srbije. Član KPJ od februara 1039., general-pukovnik u rezervi. Supruga Grozdana Zina Belić - Penezić. Ministar unutrašnjih poslova NR Srbije od 22. novembra 1046. do 16. decembra 1953. Narodi heroja od 5. jula 1952. Grob Slobodana Penezića Krcuna u Aleji narodnih heroja na Novom groblju u Beogradu.
Rođen je u Užicu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Kao učenik, viših razreda, Užičke gimnazije, preko literarne družine „Napredak“, uključio se u rad omladinskog revolucionarnog pokreta. Posle mature, 1937. godine, otišao je u Zemun, gde je upisao Poljoprivredno - šumarski fakultet (danas Poljoprivredni fakultet). Posredovanjem Dobrivoja Radosavljevića, uključio se u rad studentskog revolucionarnog pokreta i februara 1939.. godine postao član KP Jugoslavije (KPJ). Početkom 1940. godine je postao sekretar Partijskog biroa u Zemunu i član Univerzitetskog komiteta SKOJ-a, a iste godine, i član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju.
Posleratna karijera: Posle oslobođenja Jugoslavije, obavljao je mnoge odgovorne društveno-političke funkcije u republici i Federaciji. Od novembra 1946. do decembra 1953. godine obavljao je dužnost ministra unutrašnjih poslova u prvoj i drugoj i terćoja Vladi Narodne Rešublike Srbije. Od 16. decembra 1953. bio je potpredsednik, a od 9aveznog izvršnog veća (SIV). U vreme dok je bio potpredsednik Izvršnog veća NR Srbije, nalazio se i na mestu predsednika republičkog Odbora za unutrašnju politiku.
Novembra 1944. godine je bio poslanik Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije (ASNOS), a kasnije je u više saziva, biran za narodnog poslanika Narodne skupštine NR Srbije i Savezne narodne skupštine.
Na Osnivačkom kongresu KPS, maja 1945. godine, izabran je za člana CK, a na Petom kongresu KPJ izabran je za člana CK KPJ, imao je čin general pukovnika u rezervi..
Poginuo je 6. novembra 1964. godine u saobraćajnoj nezgodi na Ibarskoj magistrali, u blizini sela Šošić kod Lazarevca. Tog dana, zajedno sa visokim republičkim funkcionerima — Svetolikom Lazarevićem Lazom i i Ljubomirom Mijatovićem, krenuo je na Sresku konferenciju Saveza komunista u Titovom Užicu.
Prema zvaničnoj istrazi, njegov novi automobil (neposredno pre udesa, dodeljen mu je nov automobil) je tokom pljuska naleteo na blato, usled čega je automobil proklizao i vozač Milorad Lomić je izgubio kontrolu nad vozilom, koje je zatim sletelo sa puta i svom silinom pri brzini od 130 km/h udarilo u drvo.. Zajedno sa Krcunom tada je poginuo Svetolik Lazarević Laza. U automobilu je bila i Olga Živković.
Odmah posle pogibije, tela Slobodana Penezića Krcuna i Svetolika Lazarevića Laze, su bila preneta u Beograd i izložena u auli zgrade Savezne skupštine, gde su im brojne društveno-političke, boračke i vojne delegacije, kao i građani u mimohodu odali počast. Sahranjeni su 8. novembra, jedan pored drugog, u Aleji narodnih heroja na Novom groblju u Beogradu..
Kontroverze: Pošto nije bio miljenik Josipa Broza Tita, jer je znao da mu kaže šta misli o njemu, često je Krcunova smrt (o čemu je Glas javnosti pisao ranije) i njegova pogibija dovođena u vezu s - političkim atentatom, ali...
68. Vojin Lukić
(04. 12. 1919. selo Subotica, Koceljeva - 25. 10. 1995.)
69. Vladan Bojanić
(26. 06. 1919. Beograd)
70. Milisav Lukić
(1922. Gornja Gorevnica, Kraljevo )
72. Životije Savić
(1921. Čitluk, Kruševac - 1972.)
72. Slavko Zečević
(23. 10. 1921. Lipovac, Topola - 23. 03. 1998. Beograd)
73. Viobran Stanovević
(1929. Štrpci kod Knjaževca)
74. Svetomir Lalović
(1934. Bukovik, Aranđelovac - 1992. Aranđelovac)
75. Radmilo Bogdanović
(07. 10. 1934. Končarevo, Jagodina - Beograd, 25.oktobar 2014.) Poznavao sam, lično, Radmila, i u doba dok je bio učitelj, pa prvi čovek Svetozareva (Jagodina), a normalno i dok je bio ministar policije Srbije. Pravio sam s njim brojne intervjuje, razgovarli i o kriminalu, borbi protiv kriminala...I, mogu da Vam kažem da je Radmilo bio u policiju imao neku skrivenu varijantu - da su "njegovi lokalni kriminalci-Pomoravci, a bilo ih je - u širokom luku zaobilazili Pomoravlje!)
76. Zoran Sokolović
(1938. Lepen, Knjaževac - 06. 02. 2001. Zaječar)
77 Vlajko Stoiljković
(12. 03 -1937. Mala Krsna, Smederevo, - Beograd 13.04. 2002.)
78. Božidar Prelević (28. 08. 1959. Beograd)
79. Stevan Nikčević (05. 09. 1961. Beograd)
80. Slobodan Tomović (04. 04. 1946. Kragujevac)
81. Dušan Mihajlović (27. 09. 1948. Valjevo)
View this post on Instagram
82. Dragan Jočić (03. 2014. - 07. 07 2008.)
83. Ivica Dačić (07. 07. 2008 - 27.04. 2014.)
View this post on Instagram
84. Nebojša Stefanović ( 27.4 - 28. - 10. 2020)
View this post on Instagram
85. Aleksandar Vulin (28. 10. 2020 - ?)
View this post on Instagram
Mnogim ministrima policije ta vruća fotelja bila je odskočna daska u karijeri, a nekima baš i - ne. Da se vratimo u skorašnju istoriju: Dušan Mihajlović će, između ostalog, u istoriju Ministarstva ostati ubeležen kao prvi čovek policije kojem je - u mandatu - ubijen predsednik Vlade Srbije?!
Aktuelnom ministru Aleksandru Vulinu zapalo je da se sučeljava sa kriminalnom grupom okupljenoj oko Velimira Belivuka - Vele Nevolje, a od raspleta zavisi i njegova dalja politička sudbina, ali i kredibilitet Vlade Srbije...Takođe, čini se da je politčka sudbina Vulinovog prethodnika, aktuelnog ministra vojnog, dr Nebojše Szefanovića poprilično nejasna...Ili, samo tako izgleda...
Glas javnosti - Vladan Dinić
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
