Karađorđevići: Ustaški atentat na kralja Aleksandra u Zagrebu(66.deo)

Od samog početka ustaški pokret bio je u službi spoljne politike Italije prema Jugoslaviji. Zavisno od odnosa dve države menjao se i odnos Italije prema usta{ama i njihovoj aktivnosti protiv Jugoslavije, (italijanska vlada služila se ustaškim akcijama kao instrumentom pritiska na Jugoslaviju u onim razdobljima kada je to odgovaralo njenim ciljevima.

Posle Musolinijevog odbijanja da se postigne sporazum i velikih nevolja koje je Aleksandar početkom tridesetih imao u svojoj zemlji, usledio je neuspeli atentat na Aleksandra u Zagrebu.

Kralj je u okviru svojih dužnosti planirao put u Zagreb. Tamo je došao vozom 16. decembra 1933. godine. Za ovaj put znale su i ustaše.

Pavelić je za atentatora koji je trebalo da ubije kralja već bio odredio nagradu od 500 hiljada lira. Ovaj novac je dobio, kako se kasnije saznalo na suđenju od Musolinijeve tajne službe. Stupio je u kontakt sa Perčecom i on je trebalo da organizuje atentat u Zagrebu, na kraljev rođendan.

Perčec je formirao dva tima odabranih terorista. Ove grupe predvodile su dvojica mlađih ustaša. Prvu je predvodio Petar Oreb iz italijanskog logora, a drugu Ivan Herenčić iz Janka Puste.

Dva dana pre kraljevog dolaska, atentatorske grupe su došle u Zagreb.

Akcija je predviđena da bude izvedena na dan kraljevog rođendana, 17. decembra. Utvrđeno je nekoliko stvari: mesto gde će se izvršiti atentat, način kako će se izvesti bekstvo i povlačenje i treće, maršuta kojom će se bežati od Zagreba do granice.

Oreb i još dva člana tima nosili su skijaška odela kao deo plana koji je bio krajnje jednostavan: u trenutku kada bi kralj naišao, dvojica terorista bi potrčali napred i bacili bi skije prema kraljevom automobilu. Oreb bi tada bacio bombu i dokrajčio posao pištoljem, ako bi to bilo potrebno. Kada je povorka automobila krenula ulicama, na njima je bilo puno sveta. Kralj je išao u otvorenom automobilu i bio je na putu do dvorca. Oreb je čekao, u džepu je držao bombu. Sve je naizgled bilo lako. Nije bilo ni telohranitelja, vozilo se sporo kretalo i nije postojala nikakva zaštita. Ipak, Oreb se u momentu premišljao i kraljev automobil je prošao tik pored njega.

Oreb je omanuo. Kasnije u svojoj bazi, u Zagrebu, grupe su se dogovorile da opet pokušaju atentat sutradan kada kralj bude posećivao katedralu.

Međutim, policija je imala informacije da se u Zagrebu nalazi atentatorska grupa i u toku noći ih je pronašla. Upali su u njihovu bazu i uhapsili su Petra Oreba i njegovu grupu.

Druga grupa na čelu sa Herenčićem je posle sukoba sa policijom i gubljenja kontakata sa Orebom zaključila da je došlo do izdaje i da ih je neko prijavio. Prelaze u Mađarsku, a zatim i kod Pavelića gde mu je sve bilo referisano.

Oreb je bio uhvaćen i ispitivan. Priznao je da je planirao atentat. Ovog događaja u Zagrebu sećao se i Ivan Meštrović. Njemu je kralj govorio da je bio prisutan kada su ispitivali Oreba, ali da je bio sakriven iza zavese da bi Oreb slobodnije govorio. Aleksandar mu je, kako se seća Meštrović, govorio:

"Stas mu je bio srednji, ali krupan izgled i fizionomija dalmatinskog ribara. Glas mu je energičan i bez trunke straha... Atentatora je Mussolini mogao naći i u Skoplju, Nišu, pa čak i u Beogradu. Po njemu je trebalo da atentator bude Hrvat i to baš iz Dalmacije. Ja ću narediti, da proces bude javan, i to baš u Zagrebu, a na njega će se pripustiti sve strane novinare, pa će se pred cijelim svijetom utvrditi tko šalje atentatore".

Ako je verovati Meštroviću, kralj je bio uveren da je Musolini bio umešan i da je znao za ovo spremanje atentata.

Ali da li je umešanost u ovaj atentat način da se Musolini poveže i sa atentatom u Marselju?

Ono što je izvesno jeste da su za ustaške pripreme znale i tolerisale, kako i koliko u tome pomagali,  teško je utvrditi.

Ovaj atentat je bio neuspešan.

Petar Oreb je na ispitivanju rekao da je on iz Italije došao u Zagreb i da je sam želeo da ubije jugoslovenskog kralja jer je smatrao da on stoji na putu "hrvatskom oslobođenju" kojem su ga učili u logorima. Kaže da to nije uradio i da je pobegao jer su mnogi ljudi vikali "živio kralj", a pošto on nije dugo bio u domovini, mislio je da se stanje i promenilo i da je krenulo na bolje i da je na kraju krajeva možda ubistvo kralja greška.

Osim toga, na ulicama je bilo puno sveta, pa bi puno njih i stradalo da je bacio bombu. Od njega je policija dosta saznala o logorima, njihovim planovima i ustaškoj organizaciji uopšte i to su im za budući rad bile dragocene informacije. Orebu je suđeno, dobio je kaznu na smrt i bio je ubijen 12. maja 1934. godine.

Pavelić je bio strašno pogođen i razočaran ovakvim neuspehom. Za glavnog krivca je smatrao Perčeca i poverenje u njega je bilo strašno uzdrmano. Njegove sumnje su se potvrdile kada je Jelka Pogorelec, koja je bila jugoslovenski špijun, osećajući opasnost pobegla iz Mađarske u Jugoslaviju i u štampi objavljivala tekstove o ustašama u emigraciji. Ovo je još više potkopalo nepoverenje Pavelića u Perčeca, iako je Perčec tvrdio da nije ništa znao o aktivnostima svoje devojke.

Perčecu je bila zapečaćena sudbina i bio je ubijen!

Pavelić se tada zarekao da kada se budu pripremali sledeći atentati, nikada neće uzimati atentatore iz ustaških redova. Od Mihajlova je tražio da mu dodeli nekog oprobanog i iskusnog egzekutora koji iza sebe ima neki uspeh.

Mihajlov mu je tada dodelio Kerina.

Ovakvi neuspesi su takođe bili pokazatelji vladama koje su ih finansirale da je svaka dalja saradnja rizična i neefikasna. To je bilo isto jedan od razloga što su Italija, a naročito Mađarska, postale oprezne i rezervisanije u saradnji sa ustaškim pokretom.

Ostaje pitanje da li su Italija i Ma|arska daljim pomaganjem i zaštitom ustaša, kao i njihovim tolerisanjem mogle da se kompromituju pred Evropom još jednim atentatom.

Tim pre, što je jugoslovenska javnost bila ogorčena što se u susednim zemljama, Mađarskoj i Italiji, nalaze jezgra ustaških terorista i što su ona tolerisana.

Nameravani atentat u Zagrebu nije bio osveta nekog zanesenjaka, čak ni delo nekakvih progonjenih zaverenika, već pokušaj ubistva kojim smišljeno upravlja dobro organizovana zločinačka grupa, podsticana u svakom slučaju od nekih velikih sila koje su je štitile i nesumnjivo i novčano pomagale.

Aleksandar je bio pogođen otkrićem da organizacija ima ogranke u brojnim državama, da ima štampu, agente, regrute i logore u Italiji i Mađarskoj. Zbog narušavanja mira u Evropi i zbog zategnutosti odnosa izme|u Jugoslavije i ovih zemalja, ovaj problem bio je i međunarodni. O tome se raspravljalo u Ligi naroda 1934. godine, štampa i javno mnjenje su bili prepuni pričama iz logora i bila je nanošena moralna šteta i Mađarskoj i Italiji. To ih je, čini se, navelo da budu obazriviji prema ustašama.

Logor Janka Pusta je bio raspušten u aprilu mesecu 1934. godine, a u isto vreme bio je raspušten i logor u Bogotaru u Italiji, kao i logor u Zadru. Svemu ovome treba dodati nove političke momente koji su došli do izražaja tokom proleća i leta 1934. godine, a to je zbliženje Italije i Francuske.

Dalje podržavanje ustaša postalo je mač sa dve oštrice. Svemu ovome ide u prilog i to da ustaše nisu uspele da opravdaju poverenje i nadu koju su u njih polagali, naročito Musolini.

Oni, očito, nisu biii pouzdano sredstvo da se izazove haos u Jugoslaviji i zemija dovede u položaj neminovnog raspada, ustaška organizacija je bila neuspešna, a u to su se svi uverili posle neuspešnog atentata na kralja Aleksandra koji su pripremili u Zagrebu.... 

(Glas javnosti - Vladan Dinić)

SKINI APLIKACIJU