BORBA PROTIV KRIMINALA:  Atentat na dr Zorana Đinđića, predsednika Vlade Srbije: Kad čovek, jednostavno, zanemi... (29.deo)

Mogli smo s pojedinim idejama Đikija da se ne slažemo, ali to što je radio, svako od nas je cenio, ili morao, bar podsvesno, da uvažava...

Mislio sam, sviknut na sve, da više ništa ne može da me iznenadi!

Prevario sam se.

Sledio!

I, užasnuo!

Tragičnu smrt predsednika Vlade Srbije, dr Zorana Đinđića, zdrava pamet, jednostavno, ne može ni da zamisli, još manje da prihvati.

Dr Zoran Đinđić, za većinu žitelja Srbije, Điki, jednostavno, verovao sam, onako večno u pokretu, nezamislive energije, da je neuništiv.

I jeste!

Posle tragične smrti ujedinio je svet, a očekivao sam, učinilo mi se, da ćemo se i mi Srbi ujediniti, i da u taj svet, u kojem smo nekad bili, kojem je dr Zoran Đinđić hitao, odemo opet...

Milion ljudi ispratilo je na poslednju šetnju ulicama Beograda, hteo to neko da prizna, ili ne, vođu u bolji, moderniji, perpektivniji život...

Mogli smo s pojedinim idejama Đikija da se ne slažemo, ali to što je radio, svako od nas je cenio, ili morao, bar podsvesno, da uvažava.

Ogromnom energijom, večno u pokretu, Điki je na tren uspeo da i učmalu, obezvoljenu i raspamećenu Srbiju - pokrene.

Uspeo je da i kod najvećih skeptika pokrene nadu u bolje sutra.

Taj, "Đinđićev put", za mnoge, svikle na "lako ćemo" i "nas niko ne može toliko malo da plati, koliko mi možemo malo da radimo", ili na "leba bez motike", nije bio lak, ali je, čini se, bio jedini put izlaska iz mraka i tunela u sutrašnjicu...

Većina nas, navikla je da neko drugi za nas misli, neko drugi za nas radi, neko drugi...

Ali, Điki je uspeo, ma kako nekima to šokantno bilo, da nas potrese iz temelja, natera da učimo, natera da radimo, natera da mislimo šta ćemo sami sa sobom, šta ćemo mi sami za sebe, pa onda i za Srbiju, da uradimo...

Normalno je da je bilo teško, dramatično. Još normalnije je da je svaki izlaz iz kome težak i naporan...

Ali, gledajući ga uživo, razgovarajući s njim više puta, direktno, praveći intervju, ili ćaskajući, shvatio sam da pred sobom imam čoveka s kojim mogu da se ne složim, ali i čoveka koji iskreno veruje u to što priča i u ono što - radi, i u to što predviđa.

Sećam se poslednjeg razgovora, intervjua koji je "SVEDOK" objavio u  tri nastavka, da smo ga započeli posle ponoći, a završili pred svitanje.

Telefonom!

Dogovorili smo se dan ranije, da razgovaramo u podne, a razgovor za novine otpočeli smo posle ponoći u 0,45 sati...

Mojom greškom! Zoran mi je dao "svoj tajni broj", koji sam vrteo ceo dan, ali... Negde pred ponoć, kad je u redakciji nastala frka, planirane stranice za intervju su bile prazne, okrenuo sam Zorana Živkovića, bliskog saradnika Zorana Đinđića, i tada, valjda, šefa Savezne policije...

-Žiks (nadimak Živkovića) jel si još policajac?

-Kaži, šta hoćeš...

-Pronađi Đikija, kako znaš i umeš, da mi se javi...

I, kroz pet minuta javio mi se Điki koji je u tom času bio sa suprugom Ružicom u kafani...

-Dinjo, zovi me u 15 do 1, evo ti broj i odmah ga zaboravi...

I, u 0,45 sati Điki se odazvao na poziv...

Završili smo oko "trojke", ili može biti oko pola četiri.

I dok je sav normalan svet spavao, predsednik Vlade Srbije, dr Zoran Đinđić Điki je, eto, davao intervju!

I, kad smo završili, obalio me s nogu:

"Majstore, ako imaš još neko pitanje, postavljaj. Imam vremena, ne obaziri se na mene i na vreme. Teraj dalje, da objasnimo sve što možemo."

O Đikiju, i sad, kad ga nema, teško je govoriti u prošlom vremenu, mnogo lepše bih govorio i pisao o budućem. Jednostavno, neki od nas su bili prošlost, neki sadašnjost, a Điki čovek iz nekog budućeg vremena...

Bar za nas, učmale Srbe.

Zbog tog intervjua u tri nsatavka imao sam, odmah po objavljivanju prvog dela, raspravu sa Vladimirom Bebom Popovićem, tada, kako neki tvrde "glavnim urednikom svih medija u Srbiji", što na primeru "Svedoka" ne mogu da tvrdim. Čovek se nikada nije mešao u to šta će "Svedok" da objavi, ili šta bi trebalo da objavi. Sa mnogim potezima Bebe Popovića se ni tada, ni sada, nisam slagao, ali pošteno - nikad nije pritiskao ni mene, ni "Svedok" kakav bi sadržaj trebalo da bude.

Toliko mu dugujem, iz vremena kad je bio šef Biroa za informacije u Vladi Srbije... Istina, imali smo i sudski spor, nagodili smo se, ja sam objavio ispravku, on povukao tužbu... Posle "Sablje", kad je 3. juna zabranjen broj 358 "Svedoka" zbog objavljenog intervjua sa Miloradom Ulemekom Legijom, druga je priča, ali na drugom mestu, u knjizi...

...Sedeo sam u "Srpskoj kafani". S prijateljima, bio je tu pored mene i nekadašnji načelnikg GŠVJ general pukovnik Nebojša Pavković, moj stari drugar, kad mi je javljeno mobilnim:

Atentat na Đinđića!!!

"Zašto blediš, upitao me Nebojša."

- Atentat!

"Na koga?"

- Na Đikija!

"Nije moguće, to nije moguće... Odoh u Hag?!, prozborio je Nebojša Pavković, lični prijatelj Zorana Đinđića i - skamenio se.

Zašto atentat? Zašto pucanj?

Zašto?

Danas je Nebojša Pavković zaista u Hagu, u zatvoru u Finskoj... Nikad ga nisam pitao, šta mu je značilo ono: "Odoh u Hag", ali ispostavilo se da je - tako bilo!

Dakle, sa Đinđićem si mogao do mile volje da se nadmudruješ, objašnjavaš, slažeš se ili ne, ali uvek, ili skoro uvek, morao si da prihvatiš to što je dr Zoran Đinđić ubedljivo objašnjavao...

Mnogima od nas, i meni, pokatkad, nije bilo jasno, što to Đinđić hoće. Ne zato što on nije uspeo da to objasni, već, pre svega, što je, uvek, mislio unapred. A mi - ili o tom trenutku, ili bi se vraćali u prošlost...

Znao je naš premijer da se mi, Srbi, lagodnije osećamo u prošlosti, da kad god nemamo rešenje za sutra, pominjemo juče.

Za njega, ubeđen sam, reč juče bila je van upotrebe. Sutra, prekosutra, da, juče, prekjuče - ne...

Ipak, rekoh, teško je o Đikiju govoriti u prošlom vremenu...

Jednostavno, to je nemoguće. Sa svojim, pokatkad, dečačkim osmehom, ulazio je u svaku kuću, u svaki dom.

Jednostavno, bio je tu.

Govorio je u Skupštini, vodio sednice Vlade, stranke, gostovao na TV... Sećam se kad mi je bio gost u emisiji "Svedočenje", na TV "Belle amie". Upozorio sam ga da je dosta "gusto", da nam prete, da je moguće da ga uhapse, ali ništa... Došao je u Niš, rekao je sve šta je imao i otišao...

Pretnje, ni tad, kao ni do 12. marta 2003. godine nije shvatao ozbiljno.

Nisu ga se doticale...

Điki je, kao velemajstor slaloma, kao Toni Zajler ili Bojan Križaj, izbegavao zamke i prepreke, kapije i led, oštro ulazio u krivinu, ali se još veštije izvlačio...

Ta emisija, sećam je se kao da je bila juče, trebalo je da traje 90, a potrajala je bogme, tri puna sta.

Uživo.

Dok je gazda TV, Đikijev i moj drugar Vitko Radomirović, "Berluskoni iz Niš", mahao rukom da smo probili termin, Zoran bi se samo nasmejao i na kraju je Vitko čupao kosu, dok je Điki odgovarao da brojna, po njega, neprijatna pitanja gledalaca. I na ona koja su mu specijalnost, a i na ona druga, za koja sam bio ubeđen da će biti zatečen.

Možda bi ti odgovori, danas, kad bi se analizirali polako i natenane, u nekom kabinetu, mogli i ponegde i da se ospore, ali veliki mag objašnjenja, hiperbola i reči, Điki, uspevao bi uvek da se izvuče i provuče...

Ni danas, poslednjih dana decembra 2004. godine, a od fatalne srede 12. marta 2003. proteklo je mnogo dana i noći, i mnoga čudesa su se izdešavala, razum jednostavno ne može da shvati (ili da prihvati?!) zašto je, zapravo, dr Zoran Đinđić - ubijen?

Šta je to što je zločince nagnalo da iz zasede, snajperom, kukavički gađaju Đikija u srce?

Kakvi su to zapravo ljudi, koji iz zasede, kroz snajperski nišan čoveku presude?

Da čoveku, uzornom ocu dvoje dece, Luke i ćerke Jovane, ne daju šansu da poživi onoliko koliko to Bog dozvoli?

Zar u Srbiji nije bilo dosta krvi i krvoprolića? Zar Srbiji nisu potrebni moderni političari, a ne uštogljeni, sivi, prosečni?

Zar Srbiji nije bio potreban čovek koji gleda napred, a ne u retrovizor?

Znao je predsednik Vlade Srbije u kakav je osinjak zašao, kad je pre više godina, baš u "SVEDOKU", najavio borbu protiv mafije i kriminala.

I Srbija je dobro znala u šta se upustio Đinđić.

Zar milion ljudi na poslednjoj šetnji predsednika Vlade Srbije ulicama Beograda nije reklo šta misli o svom - Đikiju?

Srbija je u dugoj i dramatičnoj istoriji, izrezbarenoj mukama, ratovima i krvoprolićem imala mnogo premijera, više od 50. Samo neke pamti: Garašanina u 19, Pašića u 20. i, evo, Đinđića u 21. veku!

Slava mu!

 

(Glas javnosti/Vladan Dinić (Ovaj tekst je pisan 17. marta 2003. godine))