ŽENSKI MOŠA! CELA KNEZ MIHAILOVA SE OKRETALA ZA NJOM! Brutalno je proturala muškarcima loptu KROZ NOGE i zbog toga završila karijeru

U onoj najstarijoj Jugoslaviji, između dva svetska rata, najpopularnija ženska sportska igra bila je hazena. Najbliža jeste bila rukometu, ali se igrala fudbalskim loptom. Ime potiče od češke reči hazeti, što znači bacati. A sada i najvažnije - Jugoslavija je tih godina bila svetska sila u hazeni!     

Da dobro ste pročitali, naše devojke su bile strah i trepet u toj hazeni, pa smo 1934. godine postali i svetski šampioni na Četvrtom ženskom sportskom prvenstvu u Londonu. A naša prva zvezda bila je gospođica Emilija Jovanović, za kojom se okretao ceo Beograd kada je šetala sa drugaricama Knez Mihailovom. Bila je toliko popularna da su je, što je do tada bilo  nepojmljivo, zvali - Ženski Moša, po ugledu na tadašnju fudbalsku mega zvezdu Blagoja Mošu Marjanovića. 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

A post shared by PlanPlus (@planplus_digitalna_mapa)

Ali ispostaviće se da taj prestižni nadimak nije dobila samo kao najbolja hazenašica u poređenju  sa najboljim golgeterom, već što je i ona na baratala bubamarom na fudbalskom igralištu bolje od mnogih muškaraca. Urbana legenda priča kako Emilija Jovanović više nije imala motiva da se dokazuje kako najbolja hazenašica, već se drznula da pokaže kako i na fudbalskom terenu može da bolja i od nekih najboljih.

Lep k'o devojka

Sticajem dobrih okolnosti njen rođeni brat je bio tada poznati fudbaler Dragan Jovanović Žena, koji je taj neobičan nadimak navodno nosio jer su pripadnice nežnijeg pola govorile da je "lep ko devojka". Uz brata odličnog fudbalera i Emilija je zavolela taj sport i ubrzo pokazala neverovatan talenat, pa je sve češće tu umeće pokazivala i u igri sa muškarcima, jer devojke toga vremena, zbog velikih predrasuda, nisu se usuđivale da krenu njenim stopama. 

Tek preseljenjem njene porodice iz rodne Ivanjice, gde je već bila kapiten školskog tima iako jedina devojčica, u prestoni Beograd,  Emilija je dobijala sve više prilika da bar trenira u ozbiljnom fudbalskom klubu. Vremenom je sve više odustajala od hazene i odlazila na fudbalske treninge gde su je svi hvalili, ali još nikome nije palo na pamet da joj dozvole da igra prave utakmice. A to je, što su svi znali, bila njena najveća životna želja. 

Ipak autoritetom njenog brata Dragana, poznatog igrača i reprezenatativca Jugoslavije, desio joj se i taj dan snova kada joj je dozvoljeno da odigra jedan, bar, prijateljski meč. Tom događaju iz 1936. godine, kad je Emilijin san postao java, prisutvovao i jedan od najboljih beogradskih sportskih novinara ikada, Ljubomir Ljuba Vukadinović, koji će to kasnije spomenuti u jednom tekstu u dnevnoj novini Politika. 

Elem, prjateljski meč šampiona BSK-a  i tada takođe popularnog Grafičara. Među bskovcima fudbalerčine Moša Marjanović, Najdanović, Ivica Bek, Brana Dimitrijević i ostale veličine toga vremena, dok sa njima stupa na teren i Emilija Jovanović! Igra desnog veznog igrača, trči, dodaje, pa i sve više šutira ka golu Grafičara. Iz jednog prodora ulazi u gol šansu, ali lopta odlazi tek malo pored stative. Ali zanesena igrom i željom da pokaže šta sve zna i ume,  uz podršku i  svog idola Moše Marjanovića, Emilija dribla igrače Grafičara, pa čak nekome od njih i  “probacije loptu kroz noge”, što je izazvalo i aplauze od saigrača…

Lažno objašnjenje za nemoć i fudbalske lekcije

Završeno je prvo poluvreme, a onda se u pauzi desilo nešto neočekivano, mada se zbog onog “proturanje kroz noge”, to možda i moglo očekivati.  Fudbaleri Grafičara su većali u svlačionici i doneli nedžentlmensku odluku da ne izlaze na drugo poluvreme, ako u ekipi BSK-a i dalje bude igrala Emilija Jovanović. Pravdali su tu odluku da meč nije ravnopravan "jer ne mogu muški da ulaze u duele ako je na drugoj strani devojka"!?! Svima je bilo jasno da je to samo lažno objašnjenje za nemoć da im jedna talentovana devojka deli fudbalske lekcije, pa si postupili tako malograđanski, kukavički i svakako nesportski, ali oni su to izgleda videli kao jedini spas od još veće bruke. Takva vremena, šta reći. Igračima BSK-a je bilo teško da Emiliji prenesu poruku igrača Graičara, ali ih je ona još jednom prijatno iznenadila, jer se umesto očekivanih suza samo radosno osmehnula i rekla im da se ne  ljuti, jer je ona svoj san ostvarila u prvom poluvremenu i zahvalila im se na tome. 

Koliko se zna, Emilija Jovanović više nije igrala javne fudbalske utakmice, već je povremeno samo sa bratom Draganom "pikala fucu" da je mine želja. 

Tek četiri skoro decenije kasnije u Beogradu će se osnovati klubovi i prvo prvenstvo u ženskom fudbalu, u kojima se do dana današnjeg pojavilo još puno Emilija Jovanović. Ali red je da se zna i pamti ko je bila Emilija Jovanović, najbolja hazenašica i prva fudbalerka na beogradskoj kaldrmi ikada.  

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU