ISPOD KALIŠA SE PIKALA NAJJAČA FUCA! Ko izgubi 12:0 menja ime kluba! (FOTO)
Autor: Glas javnosti
Mnogi od onih kojima fudbal baš i nije najvažnija sporedna stvar na svetu lako su povezali gledajući sjajni film i još obuhvatniju seriju "Montevideo, bog te video", da je to bio početak slatkih muka i prvih radosti loptanja u srpskoj prestonici, ali to zaista nije tako
U stvari počelo je to i više od tri decenije ranije od odlaska u Montevideo 1930. godine, tačnije kada je 19. maja 1896. godine odigrana prva fudbalska utakmica u Beogradu na jednoj livadi u blizini Kule Nebojša, ispod Kalemegdana.
Par meseci nego je iz Nemačke beogradski student jevrejskog porekla Hugo Buli, pionir našeg fudbala doneneo kožnu loptu u srpsku prestoniciu, odigrana je ta prva utakmici gde čak ni ti prvi "loptaši" ili "fuzbaleri", nisu ni znali sva pravila igre. Počeli pa igaju, a u toku utakmice pravilima ih praktično podučavaju jedina dvojica na terenu kojih ih zaista i znaju, Hugo Buli i njegov sportski saborac Gustav Fejfar.
View this post on Instagram
Naravno, umesto golova i mreža, stative su “glumili” delovi odeće, cigle i poveće kamenice, tek da se zna okvir gola. Tek na sledećoj utakmici, na livadi kod Knez Mihailove ulice, Hugo Buli je lično koracima premeravao teren, dok bi za njim veselo trčkarao jedan dečak koji je na dvadeset koraka pobijao kočiće, pa se tako stvarao privid obeleženog terena.Opet za sledeći put, dogovoreno je da jedan tim igra u belim majicama a drugi “nekim tamnim”, dok je za obuće i dalje važilo - šta ko ima! Beleži se da je jednom prilikom kasnije Hugo Buli nosio nešto nalik na kostobrane, u stvari oko cevanica je kaišem povezao daščice, pa tako pokazivao kako se u Nemačkoj štite noge igrača.
Taj okrugli naduvani balon
Baš pod uticajem naših studenta iz Beča i Berlina preovladao je izraz “fuzbal”, mada je bilo i onih koji su tvrdili da to treba po engleski - futbol. Ne zaboravimo i roditelje prvih igrača kojima igra koja cepa cipele i pantalone nije nikako mogla da bude simpatična. Takođe, ne malo puta se dešavalo da lopta odleti među prolaznike na ulici, a realno najveći broj njih do tada nisu ni videli taj okrugli naduvani balon, pa onda nije bilo neobično da je neko taj suvenir zgrabi - pa u beg! E, onda bi krenula opšta jurnjava fuzbalista za kradljivcem lopte.
Na sreću mladi razuzdani fudbaleri su vremenom dobijali i naklonost štampe, koje je tada znala i da napiše kako je nova igra jedna pozitivna stvar jer je ona „jedan korak ka odvikavanju od kafane, gde se pored zagušljivog duvanskog dima nemilice troše alkoholni fabrikati“.
View this post on Instagram
Opasnost da improvizacija dugoročno pobedi organizaciju ozbiljno se nadvila nad sve popularnijom igrom, jer problema nije bilo malo: Prvo, broj igrača u jednom timu je do tada usmeno dogovoran između kapitena timova, prema situaciji, tek da količinski budu ranopravni. Drugo, utakmice dugo nisu bile vremenski ograničene, pa su mogle da traju i po nekoliko časova, dok većina “ne lipsa od umora”, kako su pisali izveštači. U drugoj varijanti, sve češće primenjivanoj, igralo se dok jedna ekipa ne postigne tuce golova, znači 12 pogodaka. Treće, pravila su se dogovorala uoči utakmice između kapitena, pa je često važilo pravilo da tri kornera donose penal, koji bi se izvodio “otprilike sa desetak koraka”. Četvrto, ako nema jasnih pravila i sudija kako onda odredili da je jedan igrač načinio prekršaj, sem ako se tako džentlmenski ne saglase kapiteni ekipa. Peto, šesto i sve do spornih situacija, ako se kapiteni zainate, delovale su nerešivo, pa se igra prekidala uz velike svađe igrača. Na žalost, mnoge ove svađe prerastale su i u tuče.
Puče bruka, rasturi se klub!
Sve brojniji ljubitelji nove igre doživeli su, ipak, veliko olakšanje kada se neko konačno zauzeo da uvede red, da spasi fudbal na našim prostorima. Na scenu stupa čovek koji je pre toga u sebi spojio obrazivni autoritet da to zaista i može, istovremeno i učitelj i advokat. Dobro, bio je učitelj gimnastike, svakako nekakav pedagog, ali i advokat koji je imao iskustvo sa deljenjem prava i pravde. Taj spasilac se zvao Anastas St. Hristodulo, entuzijasta koji je 1905. godine preveo sa nemačkog i objavio knjižicu "Loptanje nogom". Ovo je bio veliki događaj za odlučujući pomak našeg fudbala jer je knjiga “Loptanje nogom”, tvrde tadašnji izvori, prosto razgrabljena među ljubiteljama nove igre, a i prodavala se po pristojnoj ceni od pola dinara.
Ipak, mnogi su nastavili da igraju utakmicu i po nekoliko sati ili dok recimo neki tim ne da „tuce golova“, famoznih 12 komada. Išlo se i u nove krajnosti, pa se beleže slučajevi, da je ustanovljeno pravilo da ako neko izgubi sa 12:0, mora od tada da promeni ime kluba! To je tek bila velika bruka , jer zamislite kad se tim ponosno zove po Milošu Obiliću ili Kraljeviću Marku, a od sutra to više ne može! Puče bruka, rasturi se klub! Takođe, faula je bilo retko, možda tek ako se usaglase kapiteni timova. Nekada se improvizovani sudija birao u liku najstarijeg gledaoca, ali i to je najčešće, što je i logično, bio nečiji navijač, pa je tek tada izbijala gužva koja je ozbiljno štetila ugledu sve popularnije fudbalske igre.
Ipak, fudbal ne bi bio i ostao najzanimljivija igra u istoriji čovečanstva da sve nedaće niije pobedio i na beogradskoj kaldrmi, naravno ne samo kao sport, već i kao stanje duha jednog prostora i naroda u njemu.
( Nastaviće se…)
Glas javnosti
SKINI APLIKACIJU
.png)
