'Oluja' Hrvatima razlog za veliko slavlje, Srbima sećanje na najveću muku

Sutra se obeležava četvrt veka od zločinačke akcije hrvatske vojske 'Oluja', posle koje je proterano skoro četvrt miliona Srba sa svojih vekovnih ognjišta i prosto je neverovatno koliko se to sećanje dijamteralno razlikuje na dve, nekad sukobljene strane.

Dakle, očistiti sopstveno stanovništvo, posle skoro četiri veka postojanja u nekadašnjoj Srpskoj Krajini teško da može da bude razlog za slavlje bilo kome normalnom, ali Hrvati to slave kao 'najveću pobedu u istoriji'. Na taj način, oslobodili su se još desetina hiljada 'remetilačkih faktora' i praktično ostvarili san nekadašnje ustaške države - trećinu Srba pobiti, trećinu pokrstiti, a ostale proterati. Da li se današnja Hrvatska može porediti sa onom ustaškom veliko je pitanje, ali činjenica je da je Pavelićevi clj ostvaren. I to veoma uspešno.

Tokom te 'junačke' akcije svašta se događalo, ljudi su ubijani u kolonama na traktorima, sela gotovo sva popaljena, a kako je danas rekao lider SDSS Milorad Pupovac, likvidirani su i psihijatrijski bolesnici. Tačan broj ubijenih i danas se ne zna, ali procene su da ih je bilo oko 1.700.

Hrvatski premijer  Andrej Plenković, kao  i njegovi prethodnici tvrdi da je operacija "Oluja" bila pravno legitimna, vojno neizbežna i politički nužna.

Smatra i da je "Oluja" 'najvažnija pobeda u ratu u Hrvatskoj, a možda čak uopšte u hrvatskoj istoriji'.

A što se tiče istorije, vredi je se malo podsetiti. Dakle, Srbe su u Krajini naselili Austrijanci, kako bi predstavljali poslednji bedem za sprečavanje nadiranja Turaka na Zapad. Nisu slučajno izabrani, Beč je dobro znao kakvi su ratnici bili. Dobili su zemlju i redovnu platu i što je najvažnije nisu bili kmetovi kao ostali Hrvati. Logično, i mnogo su bolje živeli. Upravo u toj činjenici leži seme početka mržnje prema Srbima - čista zavist. Hrvati su pokušavali vekovima da se izjednače s njima, ali carevina nije želela da čuje za to. S druge strane, zarad tog boljeg života, nikom od Hrvata nije padalo na pamet da već sutradan Srbi mogu i glavu da izgube u sukobu s Turcima, za koji su bili spremni svakog trenutka i na šta su se obavezali dvoru.

Tako je bilo sve do kraljevine koju je osnovao Aleksandar  Karađorđević, s ciljem da okupi sve Južne Slovene u jednoj državi i na taj način čini jednu od najvećih grešaka u srpskoj istoriji. Kao pobednik u ratu, mogao je da crta granice Srbije dokle želi, ali on je želeo 'slobodu za braću'. Na taj način, Hrvati dobijaju svoju banovinu i odmah prave planove za stvaranje svoje države i konačnu osvetu Srbima. I skoro da su uspeli u svom naumu, formiranjem NDH i  čine zločine kojih su se čak i Nemci zgražavali. Procena je da je pobijeno preko milion Srba na stratištima i u logorima širom Hrvatske.

 Posle svega, bilo je kao da se ništa nije desilo, komunistička vlast je sve gurnula pod tepih i preostali Srbi su nastavili da žive svoj život u Hrvatskoj, naizgled bezbrižno. Nažalost, i to je bila velika zabluda, Hrvati su i dalje sanjali svoju državu, i početkom devedesetih je, uz svesrdnu pomoć Zapada i dobili. Na masovno proterivanje Srba svi su zažmurili, a još su i ostali dežurni krivci za sva zla i ratove u bivšoj Jugoslaviji.

Inače, do dan danas ostalo je nejasno kako je Krajina tako lako pala i zašto tamošnja srpska vojska  ni metak nije ispalila, a bili su dobro naoružani. Praktično za dan, Hrvati su vratli čitavu teritorju nastanjenu Srbima pod svoju šahovnicu, a da žrtava nisu imali.  Mnogi smatraju da je jedino objašnjenje dogovor Miloševića i Tuđmana.

I tako oni pad Krajine i danas slave kao najveći praznik i sipaju so na jednu od najvećih srpskih rana. Kad bi to samo radili dostojanstveno i sa malo manje buke, lakše bio se podnelo. U najmanju ruku, sva ta fešta nije nimalo higijenska, ne seiri se nad tuđom mukom na taj način.

A zvaničnom Zagrebu su puna usta priča o normalizaciji i unapređenju odnosa sa svim susedima, pa i sa Srbijom...

G.J.

SKINI APLIKACIJU