FENOMEN MIKA ALEKSIĆ: Pedagoški totalitarizam

Odavno sam se pitao, zašto glumci piju?

Zašto se drogiraju?

Zašto oni koji nas zabavljaju i uveseljavaju žive istinski nesrećnim životom, cigana i cirkusanata, i umiru često ostavljeni i zaboravljeni.

Poslednji slučaj seksualnog predatora Miroslava Mike Aleksića u velikoj meri daje mi odgovore na ova, ali ne samo na ova nego i na mnoga druga pitanja.

Ko je Mika Aleksić, dojučerašnji ljubitelj beogradske čaršije. Čovek kog su obožavali beogradski snobovi poput: Tanje Peternek, Marine Rajević Savić i Aleksandra Gajšeka, a koji se danas od obožavanog genija srpskog glumišta, odjednom pretvorio u odvratno čudovište.

 Slab glumac, još slabiji reditelj, a o njegovom pedagoškom radu najbolje je da govore psihijatri i sudski tumači.

Naslednik čuvenog Bate Miladinovića, koji je pre nekoliko decenija vodio glumačku sekciju Radio Beograda, kroz koju je prošla elita beogradskog glumišta. Mnogi od njih su danas veliki i aktivni glumci, a mnogi od njih više nisu među živima, nestali su paklu droge, poroka poput nadaleko čuvene talentovane Sonje Savić, Igora Pervića i drugih.

U suštini Mika Aleksić je niko, ali njegov rad i nije toliko ništavan koliko je opasan.

Miroslav Mika Aleksić je tipičan produkt Službe državne bezbednosti i jedna od poluga kako je čuvena „služba“ preko ovih mefistofelovskih ličnosti vladala decenijima kulturnom scenom Srbije i Jugoslavije. Kroz njegovu školu je prošlo nekoliko hiljada mališana koji su danas na raznim pozicijama u društvu i koji tvore ako ne elitu srpskog glumišta onda svakako dosta širok društveni krug Beograda.

Ono što je protiv njega izrekla glumica Milena Radulović, savršeno se uklapa u psihološki profil ovog čoveka koji je tako dugo opstajao na društvenoj sceni samo zato što nije bio usamljen, nego deo velike i široke bezbednosne strukture koja je imala monopol nad našom kulturnom scenom i koja je faktički izvršila kulturcid nad našim narodom.

Pitamo se zašto više nema humorističkih serija, kako i gde je nestao kvalitet srpskog glumišta, zašto niko od mladih glumaca ne može da odigra Gigu Moravca ili neku ličnost srednjih godina. Ako pažljivo posmatramo TV program, shvatićemo prostu činjenicu, da je većina današnjih glumaca blago rečeno infantilna, da ljudi od pedeset godina još uvek igraju tinejdžere i ne mogu na sceni da odigraju ljude svoje životne dobi.

A to se suštinski upravo poklapa s radom glumačke škole Mike Aleksića, koja nije bila nikakav rasadnik glumišta, koliko jezuitsko središte čiji polaznici su prolazili kroz raznorazne vrste psihološke torture. Čovek je jednostavno, vaspitavao, formirao decu, u najkonzervativnijem duhu koji se zasnivao na čistom pokoravanju autoritetu, najpre njegovom ličnom a onda i drugih sličnih „manijaka“. Takva deca koja dožive tu vrstu psihičke torture teško da se ikada mogu razviti u zdrave i normalne ličnosti.

Njima je jednostavno „polomljena kičma“ a uspeh u društvu duguju „boljima od sebe“.

Manipulacija koju je prošla Milena Radulović, žrtva pedagoškog nasilja, tipična je za metode koje koriste sekte, poput sekte Džejmsa Džonsa koji je silovao svoje štićenike. Taj isti metod bio je primenjivan i u pedagoškoj metodi Mike Aleksića. Silovanje mladih devojaka, je samo prirodan i normalan proces takvog pedagoškog pristupa. A kada se ono desi, na osnovu manipulacije i pokoravanja, kod žrtve se stvara trajna trauma i dubok osećaj krivice koji se odražava na njen kasniji seksualni život i psihički razvoj. Jer, kad učitelj siluje učenicu, učinak je vrlo sličan kao da je devojčicu silovao otac.

Problem je upravo u tome što manijak prati njen razvoj u periodu predpuberteta i puberteta i vremenu kada se devojčice i dečaci duhovno formiraju putem čitavog sistema psihološke identifikacije koju dobijaju kroz takav sistem vaspitanja i odrastanja. Odvajaju se od roditelja i porodice i priklanjaju se MANIJACIMA I NjIHOVIM ORGANIZACIJAMA koji se s njima ponašaju poput stvari; mogu da viču na njih, da ih ne uvažavaju, a sve u ime slobode koju im navodno daju. Devojke u takvom sistemu vaspitanja i odrastanja postaju seksualni objekti i pretvaraju u roblje s kojima autoriteti mogu da rade šta im je volja. Žrtve nasilja kasnije imaju problem da se udaju, ostvare stabilnu emotivnu vezu, postanu majke. Rečju, stvaraju se duhovno i emocionalno obogaljena bića. Sličan je slučaj i kod muškaraca, dečaka, koji prolaze kroz ovakav vid pedagoške dresure. Oni teško odrastaju, ostaju infatili, podložni svemoćnoj volji autoriteta. U nemogućnosti da se nose sa đavolom u sebi ta deca se povlače u sebe, nalaze se u nekom unutrašnjem lavirintu, često odlaze u pakao alkohola i droge i samodestrukcije. A kada se to desi, onda njihova priča prestaje da ima bilo kakvu važnost. Žrtvi se ne veruje, ona je pojedena i propuštena kroz kloaku društvenog sistema odakle je izbačena u vidu običnog društvenog taloga, otpada, ili da ne kažem neku grublju ali slikovitiju reč.

Mikin sistem, u suštini nije njegov. To je sistem državne beznednosti, kakav je stvoren još na Golom Otoku. I on je vrlo vešto primenjivan prilikom konstrukcije društvene stvarnosti. U tom smislu, dotični učitelj glume – manijak, bio je samo jedan u nizu socijalnih inženjera koji su po svojoj meri oblikovali duh dece koju su „vaspitavali“.

Roditelji želeći sve najbolje svojoj deci, rado su ih prepuštali ovom Mefistofelu, koji ih je, za novce, njegovom „metodom“ pripremao za životni pakao što ih je u životu očekivao. Pratio ih je, dresirao, lomio kičmu, i upućivao na „prave vrednosti“ koje porodica nije mogla da im pruži.

Lično sam imao susret s njim kada mi je bilo deset godina. Kao mnogobrojna deca u tom uzrastu želeo sam da postanem dete glumac. Srećom u moju osnovnu školu u to vreme išao je Nemanja Pavlović moj vršnjak koji je bio u grupi Mike Aleksića i koji je već u to vreme važio za proslavljenu dečju glumačku zvezdu. On me je odveo u grupu u koju sam ušao kao uljez, „slepi putnik“. Srećom po mene, grupu u to vreme nije vodio Mika nego neki drugi tip kog su zvali Šilja, visok i dugačak, suvonjav čovek s ogromnim neurednim brkovima. Rekli su mi da mogu da dolazim dok Mika nije tu, jer se on navodno nalazio u Nagorno Karabahu (!?). Kao i svako naivno dete mislio sam da je gluma jedna velika igraonica, ali odjednom sam shvatio da stvari nisu onakve kako izgledaju. Deca su bila ozbiljna, a s njima je taj Šilja razgovarao kao sa sebi ravnima. Davao im je zadatke, pitao za školu, do tančina ih je poznavao, a oni su pred njim odgovarali kao pred nekom rimokatoličkom inkvizicijom. I umesto igraonice i dobre zabave odjednom sam shvatio da se nalazim u nekom rimokatoličkom semeništu, ili kazamatu. Čitav „sistem“ u supštini najviše je nalikovao na onakvu torturu kakvu sam kasnije naišao u romanima Hermana Hesea ili u filmovima Ingmara Bergmana. U ime discipline nad decom se sprovodilo temeljno psihološko nasilje. Tak kasnije će mi postati jasno da je svako psihološko nasilje preduslov za stvaranje seksualnog nasilja, koje je samo prirodna posledica već usvojenog modela nasilja. To nasilje mora ostaviti traume na one koji žive i odrastaju u atmosferi permanetnog pritiska.

Ta moja glumačka avantura, na moju veliku radost i sreću završila se kada se Mika navodno vratio sa puta. Pogledao me je i zapitao veoma grubo: „Ko je ovaj gospodin ovde“. Ja sam rekao da me je u grupu doveo Nemanja Pavlović i da mi je Šilja dozvolio da dolazim. Na šta mi je ovaj odgovorio:

„Nisi prošao prijemni, ostani još jedan čas i nemoj više da dolaziš. Mi ovde uljeze ne primamo.“ Naravno, da sam se kući vratio razočaran i ljut, ali ono što sam video i zatekao u toj školi na mene je ostavilo dubok utisak.

Kasnije sam shvatio da je iza svega stajala „Služba“ koja je preko dece vešto pratila njihove roditelje, a od onoga ko ih je vodio savršeno je do tančina znala njihove psihološke profile, njemu su se deca poveravala, iznosila svoje probleme, čime je ostvarivana izuzetno snažna emotivna veza. Mika Aleksić je postao neka vrsta njihovog duhovnog oca ili gurua.

Čitav sistem se zasnivao, na ambiciji i autoritetu, kao osećaju krivice i emocionalnoj vezanosti, tipičnoj za sekte i religijske pokrete, a dotična škola bila je uvod u predvorje pakla, posle nje dolazili su drugi mnogo veći i mnogo opasniji krugovi.

Iz te duhovne manipulacije, nastale još davno na Golom otoku, stvaran je današnji balzakovski svet, suštinski inferiornih, neslobodnih ljudi, u kojem vladaju korumpirani, perverzni tipovi uz pomoć „negativne selekcije“, gde je sve kontrolisano i gde se moraš pokoravati „sistemu“ da bi opstao i preživeo. Moraš se pokoravati Miki, posle Mike nekom važnom političaru, primera radi Žiki, a onda Đoki, Lazi, Jovi i tako u krug. Moraš se pokoravati „Partiji“, postaješ drug Pokorni Lole Đukića.

Čovek bez lica. Neko ko je srećan jer je deo društva, ko sluša, diže ruku, ne buni se, i shvata, vrlo rano, da mora da skine gaće kada „drugovi“ ili „drugarice“ to od nje ili njega očekuju. On ili ona je ništica, koja je postala to što jeste ne zahvaljujući svom talentu nego zahvaljujući volji moćnika kojima se podala. Sistem vrednosti u kom Kaligula i Neron mogu da pozavide.

Čist produkt pedagoškog totalitarizma. Savršeno semenište za stvaranje novih kadrova službe Državne bezbednosti koje možeš staviti na bilo koje mesto u društvu. Uz pomoć njih savršeno lako je kontrolisati čitavu državnu i društvenu aparaturu, a stvarnost se pretvara u savršeni orvelovsko-kafkijanski svet.

Moja je sreća što sam video i doživeo ali nisam Božjim proviđenjem prošao kroz mentalnu i psihološku torturu kroz koju su prošli brojni štićenici ovog elitističkog „semeništa“, kome su žudile pripadnici „otmenih“ i „uspešnih“ beogradskih porodica.

Mika Aleksić je samo vrh ledenog brega. On nije bio usamljen slučaj i to dobro znaju oni koji su morali dodatno da se ponižavaju da bi dobili „glavne uloge“ i da bi svoje mesto u javnom životu zaradili nepotrebnim ličnim poniženjem, zbog čega su mnogi talenti završili na margini života, kao žrtve temeljne i sistematske sociopatije koja je bila i ostala brana nacionalnoj i duhovnoj zdravini.

(Glas javnost - Istoričar, Bojan Drašković)

SKINI APLIKACIJU