REPUBLIKA SRPSKA SLAVI 29. ROĐENDAN: Ponos prekodrinskih Srba i večiti trn u oku Zapada. Evo kako je nastala...

Na dan Svetog velikomučenika Stefana, 9. Januara 1992. Proglašena je Republika srpskog naroda u Bosni i Hercegovini koja je ubrzo postala Republika Srpska.

Skoro tri decenije od tog dana Glas Javnosti podseća na istorijat Republike, ali i svega onoga što se dešavalo pre njenog straranja i krvavog građanskog rata kao i perioda posle potpisivanja sporazuma u Dejtonu i okončanja sukoba u Bosni i Hercegovini.

Srpski narod je do šezdesetih godina 20. veka činio relativnu većinu stanovništva istorijskih oblasti Bosne i Hercegovine. Sve do oslobođenja Bosne i Hercegovine i njenog uključenja u Kraljevinu SHS, i prvih višestranačkih izbora sa opštim pravom glasa 1920. godine, nije bilo govora o demokratskom definisanju narodne suverenosti. Da bi sačuvalo stare privilegije, uprkos reformama u Osmanskom carstvu, muslimansko feudalno plemstvo u BiH je nastojalo da stekne određenu samostalnost u odnosu na centralnu vlast u Istanbulu. Austrougarska je stvaranjem bosanske nacije pokušavala da spreči homogenizaciju naroda u BiH u borbi za demokratska, nacionalna, verska i kulturna prava. Nasuprot tome, srpski nacionalni pokret je sledeći koncept nacionalnog ujedinjenja, koji je po uzoru na zapadnoevropske zemlje prihvatila Kneževina a kasnije Kraljevina Srbija, težio stvaranju ujedinjene srpske i jugoslovenske države. Svi koncepti autonomija ili unutrašnjih samostalnosti Bosne i Hercegovine, podrazumevali su očuvanje srpskog identiteta i nacionalne ravnoteže u okviru oblasti.

Tako je Sanstefanskim mirovnim ugovorom predviđeno bilo da na čelu autonomne Bosne i Hercegovine budu dvojica pravoslavaca, jedan muhamedanac i jedan katolik. Status formalne autonomije uspostavljen tokom poslednjih godina austrougarske vladavine podrazumevao je obespravljivanje i nedemokratsko predstavljanje srpskog naroda. Kasnije, u prevratničkim vremenima, krajem 1918. i u vreme stvaranja ZAVNOBIH-a, srpski političari nalazili su se na čelu ustanova koje su definisale suverenitet BiH, po pravilu činili su većinu u njima i u oba slučaja Bosna i Hercegovina je uključena u jugoslovensku državu. Prvi put, krajem Prvog svetskog rata, protivno volji srpskog naroda, a odlukom njegove elite, Bosna i Hercegovina, za razliku od Banata, Bačke i Baranje i Kraljevine Crne Gore, nije neposredno priključena Kraljevini Srbiji. Drugi put, uprkos izvesnim težnjama, Bosna i Hercegovina nije priključena NR Srbiji kao autonomna pokrajina, već je dobila državnost, ali bez suverenog naroda i „baklje u grbu” Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Ona je tada postala unitarna verzija socijalističke Jugoslavije, sa tri konstitutivna naroda i strogim pravilima održavanja nacionalne ravnoteže.

Vremenom, zahvaljujući politici komunističkog režima koja je težila učvršćivanju i širenju državnosti republika i umanjivanju ovlašćenja jugoslovenske federacije, kao i procesu odlaska Srba i Hrvata iz Bosne i Hercegovine i neintegrisanosti srpskog naroda u Jugoslaviji, kao i negativnog stava režima prema navodnom srpskom velikodržanju izgrađenog na iskustvima matrice preuzete iz Sovjetskog Saveza i njegovog odnosa prema Rusiji, nestalo je pretežnog prisustva srpskih političara u republičkim ustanovama. Potisnute su srpske tradicije i udeo u identitetu Bosne i Hercegovine. Komunistički režim je stao iza projekta muslimanske nacije, koji je podržavan silom državne vlasti. Tako je srpski narod posle 1971. godine konačno prestao da bude najbrojniji u Bosni i Hercegovini. Ustav SR Bosne i Hercegovine se donekle razlikovao od ustava ostalih republika, jer je, pored zaštite ravnopravnosti konstitutivnih naroda, predviđao otcepljenja opština SR Bosne i Hercegovine.

RASPAD SFRJ, POČETAK GRAĐANSKOG RATA I NASTANAK RS

Posle prvih višestranačkih izbora novembra 1990. godine, došlo je do izvesnih ustavnih promena. Svesna krhkosti republike i labilnosti njenih granica, komunistička vlast je ukinula do tada važeću mogućnost otcepljenja opština i priključenja susednim republikama.

Od višestrančkih izbora i stvaranja višestranačke vlade SR BiH u januaru 1991. politički predstavnici Muslimana (SDA) i Hrvata (HDZ) u BiH započeli su proces odvajanja SR Bosne i Hercegovine od SFRJ. Od proglašenja nezavisnosti Slovenije i Hrvatske u junu 1991. godine, politički predstavnici Muslimana i Hrvata u BiH sistematski su počeli da izbegavaju Savet za ravnopravnost naroda, a preglasavali su legitimne predstavnike srpskog naroda poslanike SDS. Nakon što su preglasani 14. na 15. oktobra 1991, srpski predstavnici su se izdvojili 24. oktobra 1991. u „Skupštinu srpskog naroda u Bosni i Hercegovini”. Skupština je imala sedište u Sarajevu, da bi se zbog ratnih dejstava iz centra grada aprila 1992. godine, preselila u Srpsko Sarajevo, odnosno prigradsku opštinu Pale. Ubrzo je ova skupština pozvala srpski narod na plebiscit o ostanku srpskog naroda u dotadašnjoj jugoslovenskoj federaciji. Plebiscit je održan 9. i 10. novembra 1991. godine, a na njemu je uzelo učešće oko 1.350.000 birača, od kojih se 96,4% izjasnilo u prilog samostalne srpske države koja može da bude u sastavu jugoslovenske države ili Srbije.

„Skupština srpskog naroda” je 21. novembra 1991. proklamovala princip da sve opštine i mesne zajednice u kojima je apsolutna većina glasala za ostanak u SFR Jugoslaviji, treba da postanu deo neke od srpskih autonomnih oblasti. Tako su stvorene Autonomna Regija Krajina, Srpska autonomna oblast Semberija, Srpska autonomna oblast Romanija i Srpska autonomna oblast Hercegovina. Kada je referendum, protivno Ustavu SR Bosne i Hercegovine, uz podršku Nemačke, postao izvestan, „Skupština srpskog naroda” je 9. januara 1992. godine, proglasila Republiku Srpskog Naroda u Bosni i Hercegovini sa Sarajevom kao glavnim gradom. Srpska Republika Bosna i Hercegovina je 28. februara dobila Ustav Republike Srpske i trebala je okupi sve Srbima naseljene krajeve u SR Bosni i Hercegovini, pa i one u kojima su Srbi činili većinu pre 1941. godine. Novoproglašena srpska zemlja trebalo je da ostane u sastavu SFR Jugoslavije.

Kada su nelegitimne muslimansko-hrvatske vlasti sprovele referendum i proglasile nezavisnost, Srpska Republika Bosna i Hercegovina je takođe 7. aprila 1992. godine proglasila samostalnost, ali i ostanak u jugoslovenskoj federaciji, a gotovo svi poslanici Srbi u Skupštini SR Bosne i Hercegovine pridružili su se početkom rata Skupštini srpskog naroda. Dvadeset dana kasnije, Srbija i Crna Gora, pod pritiskom SAD i EU, proglasile su Saveznu Republiku Jugoslaviju. Srpska Republika Bosna i Hercegovina nije menjala svoj status do kraja rata, ali ipak, od otvaranja Londonske konferencije leta 1992, ona je prihvatila da njen status bude razrešen u okvirima političkog entiteta Bosne i Hercegovine.

Narodna Skupština Srpske Republike Bosne i Hercegovine na sednici 12. maja 1992. godine, proglasila je šest „strategijskih ciljeva” srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. Prvi cilj bio je uspostavljanje državne granice za srpski narod u Bosni i Hercegovini. Drugi, uspostavljanje teritorijalnog koridora između Semberije i Bosanske Krajine. Treći, uspostavljanje koridora u Podrinju i „ukidanje Drine” kao granice srpskih država. Četvrti, uspostavljanje granice države srpskog naroda u Bosni i Hercegovini na Uni (prema Srpskoj Krajini ili Republici Hrvatskoj) i Neretvi prema hrvatskom narodu u Bosni i Hercegovini. Peti cilj je preporučivao podelu Sarajeva na srpske, odnosno muslimanske delove, i uspostavu državne vlasti u njima, i šesti cilj nalagao je osiguranje pristupa srpske države Jadranskom moru. Na istoj sednici osnovana je vojska koja se u to vreme odvajala od odlazeće Jugoslovenske narodne armije. Za komandanta Drugog vojnog distrikta, kasnije načelnika Glavnog štaba Vojske Republike Srpske, skupština je imenovala generala Ratka Mladića. Narodna skupština je 12. avgusta 1992. odlučila da nova država promeni ime, iako je ostala spremnost da konačni status bude rešen u nekoj formi sa ostala dva naroda SR Bosne i Hercegovine, u Srpska Republika, da bi do kraja septembra bio zvanično uveden naziv Republika Srpska. Skupština Srpske je 17. decembra 1992. godine umesto tročlanog Predsedništva Republike, koji su činili Biljana Plavšić, Nikola Koljević i Radovan Karadžić, uspostavila funkciju inokosnog predsednika Republike Srpske. Za prvog predsednika je izabran Radovan Karadžić, a za potpredsednike Biljana Plavšić i profesor Nikola Koljević. 

Rat u Bosni i Hercegovini je počeo marta 1992. godine. Posle višemesečne krize, rata u Hrvatskoj i napetosti između susednih republika, SR Bosna i Hercegovina je išla ka propasti sigurnim korakom. U nekoliko dana nakon ubistva na Baščaršiji, započele su borbe u raznim krajevima Bosne i Hercegovine.

Države Evropske ekonomske zajednice od 6. aprila 1992. odlučile se da bezuslovno priznaju SR Bosnu i Hercegovinu kao nezavisnu državu, a već sutradan 7. aprila 1992. i SAD priznale su nezavisnost Bosne i Hercegovine.

U Sarajevu Specijalne jedinice Dragana Vikića, Zelene beretke i Patriotska liga počinju da vrše teror nad Srbima u većinskim muslimanskim i hrvatskim delovima grada. Tako su muslimanske trupe Armije BiH zauzele Pofaliće 16. maja i masakrirale srpske civile. Da Srbi nisu bili spremni za rat svedoči i činjenica da posle ubistva na Baščaršiji 2. marta 1992. godine, većina rukovodstva nije bila u Sarajevu. U vreme insceniranog dejstva snajpera na demonstrante 6. aprila, muslimanske paravojne formacije i demonstranti zamalo nisu zarobili predsednika SDS Radovana Karadžića. Srpske snage su bez pomoći tada neutralne JNA do 22. aprila uspele da odbrane Ilidžu, i tako je određeno razgraničenje u gradu. Srpsko Sarajevo kao odvojeni grad, konstituisano je 30. septembra 1992. godine.

DEJTONSKI SPORAZUM 

Uoči odlučujućih događaja u građanskom ratu koji su usledili tokom leta 1995. bilo je izvesno da su postavljene osnove za buduće ustrojstvo Bosne i Hercegovine, samo je ostalo još pitanje unutrašnjih granica. Ofanzive muslimanskih i hrvatskih trupa tokom prve polovine 1995. godine nisu imale uspeha. Međutim, teškoće u odnosima sa Srbijom i teška kriza Republike Srpske Krajine, navodili su vlasti Republike Srpske da pokušaju odvojene pregovore sa Hrvatskom i velikim silama, dok je na drugoj strani većina poltičkih elita Republike Srpske i Republike Srpske Krajine težila njihovom ujedinjenju u „Ujedinjenu Republiku Srpsku”. Početak kraja rata označio je napad hrvatske vojske na Zapadnu Slavoniju. SR Jugoslavija i Republika Srpska nisu pritekle u pomoć ovom ugroženom delu Krajine. Zatim je došlo do nove krize oko zaštićenih zona, prvo bihaćke, a potom srebreničke. Dok su jedinice VRS ratovale na Bihaću, hrvatska vojska i HVO su uspele tokom jula 1995. da osvoje strateški važno Grahovo. Glavni grad Krajine, Knin, tada se našao okružen sa tri strane hrvatskim trupama, koje su mogle bez teškoća da ga bombarduju. U julu, posle nove krize, VRS je zauzela zaštićene zone Srebrenicu i Žepu. Ugroženost Bihaća postala je jedan od povoda napada hrvatske vojske, HVO i Petog korpusa ABiH na RS Krajinu 4. avgusta 1995. godine. Knin je osvojen već sutradan, a borbe su okončane do 9. avgusta.

Tokom avgusta hrvatska vojska, HVO i muslimanske trupe su uspele da osvoje devet opština Bosanske Krajine. Posle drugog masakra na Markalama, koji je navodno 28. avgusta 1995. izvršila srpska artiljerija, NATO je započeo vojnu agresiju na Republiku Srpsku. Vazdušni napadi su trajali do 14. septembra. Dve nedelje kasnije u Njujorku su šefovi diplomatija SR Jugoslavije, Republike Hrvatske i muslimansko-hrvatske Republike Bosne i Hercegovine potpisali dokument o osnovnim principima budućeg mirovnog sporazuma. Zaključeno je privremeno primirje, a mirovni pregovori su održani u bazi Rajt Peterson u gradu Dejton u Ohaju.

Dejtonski pregovori su trajali tri nedelje. Strane su se sporazumele o složenom dokumentu koji je omogućio uspostavljanje mira, ravnotežu vojnih snaga u regionu, stvaranje Bosne i Hercegovine kao složene države dva entiteta i tri konstitutivna naroda. Sporazum je predvideo Bosnu i Hercegovinu kao državnu zajednicu minimalnih nadležnosti, sa zajedničkim predstavništvom, savetom ministara, dvodomnim parlamentom, ustavnim sudom, centralnom bankom, ovlašćenjima u spoljnim poslovima, spoljnoj trgovini i poslovima državljanstva. Veliku većinu nadležnosti zadržali su entiteti, koji ne samo da su imali punu zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast, pravo entitetskog i nacionalnog veta u centralnim ustanovama, već su prema ustavu zadržali i svoje vojske. Dejtonski sporazum sadrži Opšti okvirni sporazum i jedanaest aneksa. Aneks 4 predstavlja Ustav Bosne i Hercegovine, a prema njemu ime države je „Bosna i Hercegovina” i ona je „jedinstvena država”, ali u njoj postoje „dva entiteta”, a to su Republika Srpska i Federacija Bosne i Hercegovine. U teritorijalnom pogledu, Dejtonski sporazum je uspostavio odnose koje su želele SAD i EU. Federaciji Bosne i Hercegovine obezbijeđen je teritorijalni kontinuitet od Bihaća do Goražda, sa izuzetkom hrvatskih enklava Odžaka i Orašja koje su naslonjene na Republiku Hrvatsku. Republici Srpskoj su, kako bi dosegla 49%, vraćeni gradovi Mrkonjić i Šipovo, kao i delovi okolnih etnički čistih srpskih opština. Muslimansko-hrvatskoj federaciji pripalo je gotovo celo Sarajevo, sa izuzetkom Lukavice i Pala, takođe, prihvaćena je arbitraža oko statusa strateški važnog grada Brčkog. Arbitražom je konačno 1999. godine, u jeku NATO bombardovanja SR Jugoslavije, odlučeno da predratna opština Brčko postane distrikt, koji bi bio samostalan, ali pod formalnim kondominijumom dva entiteta.

 SRPSKA DANAS

Skoro tri decenije od svog nastanka, danas je  Republika Srpska i dalje u sastsvu Bosne i Hercegovina a njen doskorašnji predsednik Milorad Dodik je predsedavajući predsedništva BiH dok je predsednik RS Željka Cvijanović.

Zastava Republike Srpske je pravougaono polje, proporcija 1:2 sa horizontalno raspoređenim poljima podjednake visine — crveno iznad plavog iznad belog.Zastava je jednaka zastavi Republike Srbije do 2004. godine. Amblem Republike Srpske je zvanični simbol od 2007. i sastoji se od polja u bojama zastave Srpske preko koga je zlatni prepleteni inicijal Republike Srpske, polje je okruženo zlatnim plodnim hrastovim vencem u dnu uvezanim trakom u bojama zastave, iznad polja je zlatna zatvorena heraldička kruna, a ispod polja zlatna krinova kruna. 'Moja Republika' je himna Republike Srpske od 2008. godine, a prvi put je svečano izvedena na Dan Republike Srpske 2009. godine u Koncertnoj dvorani Banskog dvora u Banja Luci, koju mnogi smatraju centrom Republike Srpske,a zapravo njen glavni grad je Istočno Sarajevo.

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU