Nepoverenje poverenika – ko pita gubi vreme!

Divnog li zanimanja biti predstavnik javnog mnjenja. Istražujete sve što tišti građane, od vaše radoznalosti zavisi koliko, koga I šta ćete pitati da biste informisali najšire narodne mase.

Ali šta se dešava kada na vaša pitanja ne odgovara niko. Kada nailazite non stop na zid ćutnje I ignorisanja. Nije problem kada obični ljudi odbiju da odgovore na pitanje – to je njihovo legitimno pravo. Ali šta se dešava kada odgovor ne dobijete, na primer od državnog službenika kog zakon obavezuje da vam informaciju da, a da ne govorimo o tome da ga još plus vi za to I plaćate. Pošto je Srbija moderna Evropska zemlja naš zakon o slobodnom pristupu informacijama jedan je od najboljih u toj sferi. Pa šta nas onda žulja? Naravno njegova primena – nizak nivo svesti upravo ljudi zaposlenih u javnim I državnim ustanovama da su oni tu upravo zbog nas I za nas. A nadamo se uskoro da će se I ovoj bahatosti stati na put. Kako? Tako što će postojati lična odgovornost I svoje ćutanje će morati da plate novčano – iz svog džepa. Na to bi trebalo da ih natera novi predlog zakona.  

Milan Marinović, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti ističe da od svih žalbi koje njima prispeju, 85 % žalbi bude osnovano.

-Oko 60 % svih žalbi se odnosilo na ćutanje organa uprave, na nepostupanje po zakonu, na potpuno ignorisanjetražilaca. Ima više razloga zbog kojih ću ja tražiti da aktivno učestvujem u izmenama I dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Čim se oformi Vlada, tražiću da sa tim ministrom održim sastanak na temu izmena I dopuna Zakona ili donošenja novog. Ali jedan od ključnih naših predloga će biti da se to ćutanje, ignorisanje tražilaca, građana, medija se propiše prekršajni nalog u fiksnom iznosu, tako da onoj ko ćuti mora vrlo brzo da bude kažnjen, mora da plati kaznu za to što ne poštuje ne samo propise naše zemlje, nego ne poštuje građane I druge tražioce informacija – otkriva Marinković.

Ćutnja može da nas razbesni. Do te mere da počnemo da razmišljamo I o opravdanosti postojanja određenih institucija. Na primer, u organima javne vlasti sede ljudi koji su završili neke fakultete: profesor na fakultetu te uči jedno, ti kao stručnjak napraviš elaborat totalno suprotan naučenom, ali onda te taj isti profesor, kada mu se postavi pitanje za datu temu, neće prozvati zbog greške. Korist ili strah, pitanje je…I takav zid ćutanja postaje sve besmisleniji, a posledice svega toga naravno plaćamo mi- građani. Ima li tom “vrzinom kolu” kraja? 

Slavoljupka Pavlović, pomoćnica generalnog sekretara Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti kaže da mi imamo problem primene tog zakona.

- Ono na čemu mora da se radi jeste podizanje svesti i podizanje odgovornosti. Ljudi koji rade u institucijama koje su plaćene javnim novcem duguju javnosti informacije i duguju objašnjenja šta, zašto i kako rade – kaže Pavlović.

Postoji li i u ovom momentu određena kaznena mera za ćutanje ljudi iz javne uprave ili ćemo morati sve nade da polažemo u dopunu postojećeg zakona koji bi trebalo da propiše novčano kažnjavanje?

-Za nepostupanje po obavezama propisanih zakonom, propisana je prekršajna odgovornost. Ta odgovornost može biti i prekršajna, krivična, politička da ode sa funkcije ili da sam da ostavku kao nekakv moralni čin – zaključuje Pavlović.

Želje su jedno, realnost - nešto sasvim drugo. Naše pravo da znamo ostaje naša želja, a da li će biti ispunjena videćemo. U međuvremenu, podsećamo da imamo pravo da tražimo informacije i od Doma zdravlja, i od škole, i od fakulteta i od Centra za socijalni rad! A ćutanje javnih vlasti se može izjednačiti sa nečim što se smatra nekulturom ili bolje rečeno institucionalnim nasiljem. Pa što je mnogo – mnogo je!

D. Đ

SKINI APLIKACIJU