Klasika na uvce: Mala noćna ćirilica

Sve češće vam se dešava da dok šetate Knez Mihailovom ulicom u centru Beograda, do vas dopiru melodije Štrausa, Mocarta, Šostakoviča. Zastanete I poslušate taj kvartet ili trio ili ponekad I solistu na violini.

Čini vam se kao da ste u koncertnoj dvorani. A zapravo ste na ulici I počinjete da bivate svesni da klasika koja je bila “rezervisana za krem društvo” zapravo sve više počinje da se spušta među “obične ljude” I postaje nam svima dostupna. Mladi umetnici - muzičari koji imaju već neke svoje profesionalne angažmane u Filharmoniji, Simfonijskom orkestru RTS-a I drugo, sve češće svoj repertoar izvode I na ulici. Da li je u pitanju nagon za preživljavanjem I dodatni prihod ili potreba da umetnost bude dostupna svima tako što će se na ulici pokazati da apsolutno svi treba I mogu biti njeni konzumenti. Sa stanovišta samih umetnika, postoji li razlika u nastupu u muzičkoj dvorani I sviranju na ulici? 

Ljubomir Trujanović, violinista smatra da nema neke suštinske razlike.

- Može se možda samo reći da smo na ulici slobodniji. Drugačije vrste sloboda su u pitanju na sceni i na ulici. Vi na sceni imate čak i neke vrste ograničenja i one nisu nužno negativne, dok na ulici mnoge stvari mogu biti spontanije i ljudi dosta dobro reaguju na to. Dobro reaguju na klasiku, čak je nekima omiljeni Mocart verovali ili ne: „Mala noćna muzika“, dođu pa to naručuju, „O sole mio“. To je partitura koju su možda mogli da čuju i na tv-u i na reklamama, ali dosta se vezuju za takve stvari – objašnjava Trujanović.

Kako bi ih što bolje prihvatili, mladi muzičari su I svoj repertoar na ulici prilagodili da bude što komercijalniji.

-Mi smo program koncipirali tako da to bude klasika koja je negde mogla da se čuje i imali smo ideju da onda sve više širimo tu klasiku i da na taj način upoznamo ljude i sa nečim što nisu imali prilike da čuju. Ali, verujte ma koliko da nisu imali priliku da tu muziku čuju dosta dobro su reagovali na to. Kako bi se publika vratila u dvorane u sve većoj meri, mislim da ne bi bilo loše klasiku dovoditi tim ljudima jer oni su je željni. I rado će je slušati ako im to poslužite. I naravno, lepo predstavite. Za Čajkovskog su oni itekako spremni i rade volje će ga slušati – kaže Trujanović dodajući da rado odsvira i neku „ćirilicu“.

- Radili smo to. Tipa „Jovano, Jovanke“, „Ajde Jano“, i ljudi su potpuno oduševljeni. Nekada ih to privuče, pa ostanu da čuju i ostalo, pa im se i nešto drugo svidi, i onda ne bi ni otišli odatle ponekad mi se čini. A nama je to i najdraže – zaključuje Trujanović.

Sve češće umetnici iz različitih oblasti pokušavaju da spoje različite vrste umetnosti I da ih tako udruženi predstave na ulici. Pre nekoliko dana naša modna dizajnerka Dragana Ognjenović organizovala je concert mlade harfistkinje koja je nastupala u njenim kreacijama ispred njene radnje. Zadivljujuće veliki broj prolaznika se zaustavio I odslušao concert do kraja.

Irina Pejoska, harfiskinja, ističe da Dragana Ognjenovićnjoj uvek bila podrška.

- Pravila mi je haljine za bilo koju priliku kada mi je bilo potrebno. Odlučile smo da napravimo koncert ispred njene radnje pogotovo posle ovogodišnjeg pandemijskog stanja gde smo par meseci bili zatvoreni i falilo je i meni i njoj, kao i svim ljudima neka promena. Rekla bih da je sve bilo spontano i neočekivano, baš kao i sama umetnost.

A kako izgleda kada stavite umetnost na umetnost: obučeni ste u nečiju umetničku kreaciju dok kroz vaš instrument muzikom dopirete do drugih ljudi

- Dragana je uvek poštovala moje zahteve zbog samog instrumenta, jer kad je harfa u pitanju moraju da se prate određeni protokoli u smislu da li dugi ili kratki rukavi, koje dužine je haljina, ali uvek je izabrala pravi način da prikažem sebe u najboljem svetlu, a da se osećam prijatno u toj njenoj odeći, jer taj njen sofisticirani, elegantni stil je doprinosio mom izgledu na sceni. Smatram da je divno što je ona podržala mene kao mladu umetnicu, a ona je već uspešan umetnik u svojoj profesiji, a naše spajanje dve umetnosti jeste nešto što je kompletno. Sviranje u dizajnerskoj odeći je mnogo prijatnije jer se osećam još bolje i imam još veću potrebu da iskažem emocije, jer ujedno prenosim i emociju dizajnerke čiju odeću nosim kao i svoju. To je još veći umetnički koncept – ističe Pejoska.

Raduje činjenica da sve više ljudi sa ulice odlaze na koncerte klasične muzike u dvorane. Ako je zaista tako, znači da je misija ovih mladih umetnika entuzijasta uspela. Još samo kada bi umetnost bila jeftinija i pristupačnija, kada ne bi morali čitavo malo bogatstvo da odvojimo za odlazak u pozorište ili na koncert u Filharmoniju – gde bi nam bio kraj. A ko zna....Možda se i u gradskom prevozu  začuje Mocart.

(Glas javnosti/D. Đ)

SKINI APLIKACIJU