’GLAS’ U NAJVEĆEM NASELJU VOJNIH BESKUĆNIKA: UMIREMO OD KANCERA, PREGAŽENI OD ROĐENE DRŽAVE (VIDEO)

U Sportsko-rekreativnom centru „Surčin“ trenutno živi oko sto porodica vojnih lica koje su početkom devedesetih godina došle iz bivših jugoslovenskih republika. To je bilo privremeno stambeno rešenje jer je, pošto su se odrekli stanova koje su imali na teritoriji bivših republika, trebalo da dobiju prioritet pri dodeli novih.

Ali, ova odluka države ostala je mrtvo slovo na papiru, kažu stanari.

U ovom, najvećem naselju vojnih beskućnika, članovi porodica vojnih lica gotovo tri decenije žive u stanovima od azbesta, napušteni od države, bolesni, u već poodmaklim godinama, i bore se sa brojnim nepravdama, pričaju za „Glas javnosti“ Drago Soldo, potpukovnik avijacije u penziji i predsednik udruženja građana Sportsko-rekreativni centar „Surčin“ i Vlado Đukić, pilot potpukovnik u penziji, predsednik Udruženja vojnih beskućnika Srbije.

Nekadašnji pravilnik o dodeli stanova po kojem su sva vojna lica koja su dislocirana sa svojim jedinicama imala prioritet za dobijanje stana, menjan je, kažu, do sada mnogo puta i prilagođavan, kako ističu, raznim interesnim grupama, tako da su oni ostali skrajnuti.

Da stvar bude gora, u međuvremenu su im u ovom kompleksu nametnuti nerealno visoki troškovi stanovanja koji su bili veći i od penzije podoficira. Naime, u objekte kompleksa nelegalno su se usellile porodice civila koje niko ne iseljava. Te porodice ne plaćaju nikakve račune, već se ukupni troškovi za struju, vodu, grejanje i ostale komunalije dele na broj porodica vojnih lica koje tu legalno žive što je, kako ističu naši sagovornici, van svake realnosti.

U vezi sa rešavanjem stambenog pitanja, kao i u vezi sa previsokim iznosima računa i ostalim komunalnim problemima žalili su se, kažu, svim instancama, bez ikakvog rezultata. Potom su se odlučili za građansku neposlušnost i prestali sa plaćanjem računa, ali su onda stigle tužbe za naplatu dugova i iseljenje.

Pravda je na našoj strani, ističu sagovornici „Glasa“. Ustavni sud je, kažu, 2001. godine presudio da se njihovo stambeno pitanje mora rešavati po započetom aktu, koji im daje prioritet. Takođe, dodaju, Vrhovni kasacioni sud je potvrdio da se ne može raskinuti ugovor sa porodicama vojnih lica stanarima kompleksa, da im se ne može ništa naplatiti osim stanarine, i naložio da se sve presude ujednače. Međutim, nema primene tih odluka u praksi.

Svakodnevni stres i život među zidovima od azbesta, materijala koji je u Evropi zabranjen još 1975. godine, ozbiljno je, kažu, narušio zdravlje stanara kompleksa.

-Na potezu je država. Država zna za naše probleme, zna sve o nama. Nismo ni za kakvu politizaciju, već za naše pravo da kroz institucije rešimo ova pitanja. A dovedeni smo u veoma tešku situaciju do te mere da smo mi u suštini svi izgubljeni. Ovde su bolesni ljudi, nema zdravog čoveka, mnogi su umrli ili boluju od raka. Moja supruga je umrla od kancera pluća. Ja sam ovde najmlađi, a imam 65 godina. Ima i generala koji su vojni beskućnici – kaže Vlado Đukić, nosilac Zlatnog letačkog znaka. 

I sam Sportsko – rekreativni centar „Surčin“, kojim upravlja Ministarstvo odbrane, nekako deli sudbinu stanara. Nekada reprezentativni kompleks u koji se, kako navode naši sagovornici, moglo ući samo uz posebnu dozvolu, sa elitnim restoranom, recepcijom, prodavnicom, bungalovima, natkrivenim letnjikovcima sa roštiljem, jezerima punim ribe – godinama propada, ruiniran, prepušten zubu vremena i lopovima koji odnose sve što stignu. 

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU