OZRAČIO SAM MLADIĆA OSIROMAŠENIM URANIJUMOM i svedočio kako su muslimanski zločinci žrtvovali svoj narod u Srebrenici

Kroz objektiv kamere Slobodana Stančevića, kamermana ratnog komandanta Vojske Republike Srpske Ratka Mladića, snimljeno je stotine sati materijala sa prve linije fronta. Bio je spreman da na poziv odbrane, ili tužilaštva, svejedno, izađe pred Haški sud i svedoči o onome što je snimio i video, ali, poziv ovakve vrste nikada mu nije upućen.

Pilot, penzionisani pukovnik, nekada profesor na vojnoj akademiji u Rajlovcu kod Sarajeva, Stančević je u intevrjuu za Glas javnosti ispričao brojne, nepoznate detalje iz perioda građanskog rata u Bosni, ali i o svom odnosu sa generalom Mladićem, koji danas u Hagu čeka pravsnažnost presude kojom je zbog ratnih zločina osuđen na višedecenijsku kaznu zatvora.

Između ostalog, Stančević je ispričao kako je u glavni stab Vojske RS doneo projektil sa osiromašenim uranijumom i tutnuo ga Mladiću direktno u ruke.

Najbolnija tema rata u Bosni je Srebrenica, a Stanćević je snimao i događaje koji su predhodili krvoproliću.

-  Snimao sam razgovore sa predstavnicima muslimana i komandom holanskog bataljona. Od muslimana je tada traženo vrlo malo, da isporuče negde oko 30 do 40 ljudi sa spiska koji su provereni ratni zločinci. Ostali su mogli da ostanu u Srebrenici, ako žele, ili da bezbedno odu ako ne žele više tu da žive – objašnjava Stančević.

Međutim, ti sa spiska su bili muslimanski rukovodioci, kaže, koji su, da bi sebe sačuvali, žrtvovali svoj narod.

-  Svi koji su došli u Potočare na takozvani žuti most, bezbedno su prevezeni. Pratio sa kamerom odlazak tih konvoja do Tuzle. Ali, oni koji su krenuli da se izvlače kroz šume, da se probijaju kroz liniju odbrane srpske vojske, postradali su. Neki su postradali od samih musliamana jer su hteli da se predaju, zašto da ginu. Na jednom mestu, prema Konjević polju, naišao sam predveče. Zaustaviše me naši, kažu, nešto će da se desi, uz naredbu da ne smem ništa da snimam. Iz obližnje šume počeše da istrčavaju stotine, hiljade muslimana uzvikujući “Alah uekber”. Jurišali na na našu liniju odbrane, koja se nije mogla probiti. I na njihovu, i na našu žalost, jer mnogo je ljudi stradalo – opisuje Mladićev kamerman borbu oko Srebrenice.

Put je, seća se, bio pun mrtvih tela. Na stotine, na hiljade leševa.

-   Bio sam sklonjen iza točka izbušenog automobila, krv se slivala pored mene, potok krvi. Sutradan, sklanjanju tela sa puta da vozila mogu da prođu. Stotine, hiljade leševa. Kažu da je oko 1.400 muslimana stradalo u tom proboju, Pitam - zašto to nismo snmimili, šta ćete sa tim telima, to treba snimiti, objaviti – ali, rekoše mi, da ja to ne razumem. Odgovorim da će biti problem. Međutim, naši trpaju tela u jame, kasnije snimljene iz satelita, i tu počinje priča, koja se završava optužbama da smo genocidan narod. A ja bio tu – dodaje Slobodan.

Tokom NATO bombarovanja srpskih položaja u Bosni, gađan je i Remontni zavod, između ostalog, i potkalibarnim granatama sa aviona A10.

-  Taj deo, veličine kao prst, prođe kroz zid debljine 20-30 santimetara. Ja sam uzeo jedan takav projektil i stavio ga u džep. Napravio sam previd, a predavao sam to kao profesor na Akademiji. Ponesem projektil u Han pjesak, u glavni štab da pokažem generalu Mladiću, da to izmere naši vojni instrumenti. Dam mu projektil, on gleda, vrti, kaže mi da to odnesem u Rudi Čajavec, u Banja Luku, jer oni imaju bolju opremu, pa će to oni tačno izmeriti. Projektil je umotao u papir, stavio u kovertu, a ja tutnuo u džep i pravac Banja Luka. Međutim,  još 15 dana nosio to sa sobom, jer sam se na putu zadržao na Majevici, gde su tih dana muslimani prekršili primirje i krenuli u kontranapad. Sve sam snimio. Dolazim u Rudi Čajavec, svi se sa mnom rukuju, zdrave, nude jelo, piće…I izmere da je zračenje iz projektila osiromašenim uranijumom 900 puta veće od normalnog zračenja prisutnog u atmosferi. Kad su to izmerili, niko se više ne rukuje sa mnom , klone me se,prećutno mi kažu, “Slobo idi ti za svojom sudbinom i nosi ovo od nas.”

Stančević je snimao i sahranu Mladićeve ćerke Ane 1994. godine, koja je stradala pod nikad razjašnjenim okolnostima u sobi stana na Banovom brdu, u Beogradu. Mladić ga je zamolio da snimi i deo kovčega od stakla ispod koga se videlo Anino lice…,

Ceo intervju pogledajte na videu ispod.

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU