Iza kulisa špijunaže u Srbiji tokom XIX veka

Unapred znati namere protivnika, to u suštini znači delovati kao Bog!“ -rekao je svojevremeno kineski pisac i mislilac Sun Cu

Od kad postoji reč špijunaža, a možda i ranije, postoje ljudi koji se time bave. 

Neophodnost da se doznaju tajne drugih država svakim danom je sve nužnija. Nastanak tih aktivnosti neposredno je uslovljena pojavom tajne kao društvene kategorije i sukoba koji su rezultat različitih interesa. Odatle sasvim prirodno proističe druga neophodnost osigurati svim merama čuvanje svojih državnih tajni kao i čuvanje najviših državnih predstavnika koji su upoznati sa tim tajnama.

Obaveštajne službe prate važne događaje i procese u zemlji i inostranstvu, analiziraju prošle i aktuelne događaje i procenjuju budući razvoj sličnih procesa kako bi se preventivno reagovalo i smanjio rizik po vitalne interese.
Zbog svojevrsnog sui generis položaja, aure tajanstvenosti koja pokriva špijunske aktivnosti, specifične misije, metoda i sredstava koje koriste, obaveštajnih uspeha, grešaka i promašaja, mitova i legendi, obaveštajne službe su oduvek privlačile pažnju, izazivale sumnje, pohvale i kritike šire javnosti.

Prikupljanje podataka o ljudima, državama, događajima i aktivnostima je osnovna funkcija obaveštajnih službi. Bez prikupljanja informacija rad obaveštajnih službi bi se malo razlikovao od nagađanja. Sam proces prikupljanja obaveštajnih podataka od ljudskih izvora je veoma komplikovan i svakako jedan od „najprljavijih segmenata obaveštajnog procesa. U stvarnosti, suštinski  element klasične špijunaže predstavlja regrutovanje (vrbovanje) agenata, špijuna kao izvora važnih informacija, što se suštinski razlikuje od prikupljanja podataka tehničkim sredstvima.

U vezi s tim istoriografi i obaveštajni teoretičari dokumentovano potvrđuju da je špijunaža jedna od najstarijih profesija.

Kako se odvijala špijunska delatnost na prostorima Srbije početkom devetnaestog veka?
Još u vreme srednjovekovne, feudalne srpske države, zatim tokom vekovnog robovanja pod Turcima, na tlu današnje Srbije sprovođene su svestrane špijunske aktivnosti.

Da li postoje pisani tragovi iz tog vremena?

Prema onome što se može naći u očuvanim dokumentima, može se reći da je špijunska aktivnost u Srbiji početkom devetnaestog veka a naročito kasnije, bila široko razvijena i može se kazati da je postojala raznovrsnost sistema obaveštavanja.

Špijunska delatnost, kako na planu spoljnih odnosa tako i na planu unutrašnjih političkih previranja i grupisanja, vršila je svoj uticaj i imala je znatnog udela u pogledu ishoda stvari za koje se interesovala. Srpska obaveštajna služba je u to vreme pokazivala mnogo gipkosti, invencije, snalažljivosti i hrabrosti u suzbijanju tih pojava, pogotovo u vreme kneževe vlasti koji je uslovljavao jedinstveno rukovođenje obaveštajnom službom, zatim dobar izbor pogodnih, hrabrih i spretnih ljudi. Velika novčana sredstva koja su mu stajala na raspolaganju, kao i umešnost u razrađivanju načina i postupaka za svrhe ove službe, bili su glavni, iako ne i jedini činioci uspeha srpske špijunaže i kontrašpijunaže u to vreme.

Srbija je u to vreme sigurno bila interesantna stranim špijunima?

Važnost Srbije ogledala se u vojnostrategijskom ali i u moralno-političkom pogledu zbog uticaja na ostale balkanske hrišćane. Rad inostranih obaveštajnih službi u Srbiji tog vremena zahvatio je šire područje i ostavljao je veće političke posledice kako na vojnu bezbednost Srbije tako i u pogledu unutrašnje političke konsolidacije. Tu su bile turska, ruska i austrijska obaveštajna služba, a izuzetno retko javljale su se i francuska i engleska, odnosno njihovi agenti, kuriri ili specijalni emisari. Kratko vreme početkom devetnestog veka za situaciju u Srbiji interesuje se i služba vlaškog i moldavskog kneza, ali u sklopu ruske, odnosno turske obaveštajne službe, to jest po njihovim zadacima.

U ustaničkoj Srbiji već prvih dana borbe sa Turcima, a u interesu održavanja i prikrivanja ustanka, u korenu je suzbijana svaka pojava laviranja, kompromisa i saradnje, i naročito strogo kažnjavala izdaja, defetizam i dostavljanje podataka. Špijunaža se naročito progonila i najstrože kažnjavala. Ona se već od prvih dana ustanka smatrala za vrlo teško krivično delo. U jednom izveštaju iz Zemuna 9. marta 1804. godine piše:

„Između društva Servijanaca našao se edan koi e svu tajnu meždu sobnu Turkom otkrivao, tako ovog nevjernika dade Crni Đorđe kolom potreti, i umoriti.“
Ovo krivično delo kasnije je predviđeno i u članu 24. Karađorđevog Zakonika koji je glasio: „Koji bi se Srbin ufatio i osvedočio da taino vodi razgovor s Turcima i prijateljstvo, to est špiunluk, da Turcima dokazuje i rod svoi izdae, tai da se kaštigue da mu se prebiju obe noge na dva mesta i obe ruke, i tako živ da se digne na kolo i da se ne skine dok kost trae.“

Treba spomenuti da je sudska praksa sve do 1813. godine vrlo strogo kažnjavala ovo delo. I Turci su imali svoje špijune  koji su prikupljali podatke o kretanjima i brojnosti ustaničke vojske. Katkada su, baš zahvaljujući tim obaveštenjima, bili kadri da ostvare prednost. Tako je u martu 1804. godine... „dokaže im špiun da se pod Avalom u jednom selu nalazi jedna ustanička četa od 30 momaka... Turci ih iznenada napadnu i osmoricu ubiju. Kučuk Aliju i Gušanca Aliju je u kraju Avale predvodio jedan „kalauz“ Srbin, koji je poginuo u bici na Leštanima. Za istog Kučuk Aliju su dva srpska trgovca odnela iz opsednutog Rudnika Sali Agino pismo „za dobar bakšiš“.

Kao turski špijun koji je, svojom službom Turcima, mnogo naškodio Srbima pominje se neki Cincarin Paun, rodom iz Turske, koji se pretvarao  da je srpski prijatelj a sve turcima prenosio. Njega je tek knez Miloš otkrio i pogubio.

Koji je bio delokrug rada ruske obaveštajne službe u Srbiji?

Delokrug rada ruske obaveštajne službe bio je u sklopu diplomatske aktivnosti ruskih poslanika u Carigradu i Beču i ruskih konzula u Bukureštu i Jašu. Sem toga, političkoobaveštajnim i propagadnim zadacima bili su opremljeni i posebni opunomoćeni emisari ruske vlade, a posle izbijanja rusko-turskog rata, krajem 1806. 
Rodofinikin je bio statski savetnik, koji je do tog vremena bio načelnik tajne ekspedicije koja je bila ustrojena poradi rasprostranjavanja naše veze u turskim oblastima...da se doznaje stanje i snaga neprijateljske vojske , isto tako i francuskih uhoda, kojih je bilo mnogo kod turske vojske itd.

Ruska političkoobaveštajna služba imala je, sem političkih, i vojne zadatke, a za to se koristila svojim specijalnim emisarima. Jedan od takvih bio je pukovnik markiz Paoluči, koji je ranije bio u francuskoj službi, koga je carska vlada poslala Karađorđu a koji je imao specijalni zadatak da se upozna s opštim i posebnim prilikama u Srbiji.

Puno obaveštajnih podataka o Srbiji tog vremena doneo je i vojno inžinjerski major Gramberg, koga je feldmaršal Prozorovski bio poslao u Srbiju sa specijalnim obaveštajnim zadatkom vojne prirode. Gramberg je svoj posao radio javno, ali su njegovi opisi bili velika službena tajna, naročito dragocena za procenjivanje opštih prilika u Srbiji. O svojim nalazima u Srbiji, Gramberg je sastavio jedan memoar koji je bio pisan dokumentovano i pregledno. Taj memoar bio je, zatim, dostavljen i samom caru Aleksandru I.

Spomenuli ste i  delovanje austrijske obaveštajne službe?

Austrijska obaveštajna služba u Srbiji imala je, zbog pogodnih geografskih uslova i jakih ekonomskih veza, široko polje rada razume se tajno i prikriveno. Njen glavni zadatak je bio  da stvara austrofilska raspoloženja u Srbiji i da, na svaki način, suzbija ruski politički, vojni i moralni uticaj. Austrija je taj zadatak sprovodila na posredni i neposredni način. U prvom slučaju preko trgovaca, austrijskih agenata i preko svojih oficira koji su se služili službenim prelascima. U drugom slučaju preko svojih podanika koji su zauzimali mahom činovničke položaje u provincijskim ustanovama čak i u samom Sovjetu. Primer sekretara Sovjeta, zatim i popečitelja prosvete i profesora velike škole u Beogradu do 1812. godine, Ivana Savića Jugovića, rođenog u Somboru 1775. godine, umrlog u Velikom Bečkereku 1813. godine. Ovaj austrijski građanin izdavao je službene tajne služeći se ranije pripremljenom šifrom, a inače je važio kao predstavnik austrofilskog pravca i proaustrijske politike u Srbiji. Cenjen kod austrijske obaveštajne službe kao dobar konfident, on je jedva uspeo da se opravda od sumnjičenja kod srpskih vlasti pa je morao pobeći tajno iz Srbije 1812. godine. Savić je zbog svojih usluga Austriji, uživao specijalno staranje graničarskog generala barona Simbšena. 

Kako su ustanici dolazili do obaveštajnih podataka?

U vreme kneza Miloša obaveštenja neophodna za rukovođenje ustankom, prikupljanje podataka i obaveštenja vršilo se u početku primitivnim sredstvima: usmenim kazivanjem očevidaca i plaćenika, zatim pismenim dostavama. Poverljiva pisma obično su pisana „na limun“, limunovim sokom koji se na hartiji osuši, izbledi i prividno nestane. Kad se pismo stavi iznad vatre, tada se pojavi ono što je tajno pisano limunovim sokom. 

Kao nosioci obaveštenja služili su: službeno kneževi tatari; tajni kuriri; tobožnji trgovci; sluge. Ponekad su se u te svrhe služili i carigradski građani posebno plaćeni za određenu uslugu. Takođe su upotrebljavani i ruski agenti i kuriri, a ne retko i provereni i dobro nagrađeni Turci iz prestonice. Sem toga, knez Miloš je više puta primenjivao i način neposrednog ili posrednog potkupljivanja, počev od običnih turskih službenika do visokih činovnika na Porti.

Da li ima zabeleženih primera tih angažovanja?

Primeri su mnogobrojni navešću samo neke. Marašlijin ćurčibaša Jordan H. Đorđević, rodom iz Kajsarije, male Azije, mnogo je zadužio Srbe još 1815. godine izveštavajući kneza Miloša. Jedan od Miloševih prijatelja i tajnih agenata na vezirovom dvoru u Beogradu bio je i neki Halid bej, rodom iz Kruševca, bivši alajbeg Smederevskog sandžaka, za koga turski memoarist Rašid bej Beograđanin piše da je bio „Milošev partizan, ...da je pomoću njega Miloš približio i Marašli Ali paši koji mu poveri kupljenje poreza od naroda. Isto tako pomoću njega, njemu sve državne tajne behu poznate“.

Pomoću Halid beja, knez Miloš je saznao i za spremani atentat na njega 1819. godine, pa je zahvaljujući tome obaveštenju odustao od polaska iz Kragujevca u Beograd kada je bio pozvan od vezira Rašid beja.
Velikim delom za uspehe svoje obaveštajne i agentske službe, knez Miloš je imao zahvaljujući novčanim sredstvima koja je trošio radi postizanja svojih planova. Koliko je sa novčanim sredstvima mogao da tajno uradi i na visokim položajima u ruskoj diplomatiji i turskoj političkoj službi, vidi se najbolje po tome „što su Miloševi izaslanici u Carigradu Laza Teodorović i Dimitrije Davidović uspeli da 1830. godine, za učinjene protivusluge, pridobiju i ruskog poslanika sa oko 5000 groša, a Đešaf efendiju, sultanovog izvanrednog komesara, sa 5000 groša“.

Spomenuću i nekoliko primera ovih veza i cenu koštanja kurirskih i agentskih usluga: Bazrđan baši beogradskog vezira na dar 500 groša, Belki iz Ritopeka koji dođe ovamo s Mustakovljenim bratom na trošak 1000 groša,  Mihailu Đermanu u Peterburg, črez Hristu Mustakoljevog brata na trošak 7500 groša, bratu njegovom koji dođe ovamo s paketom 1000 groša“... Akao što se vidi iz jednog dokumenta, Pavle berberin iz Pančeva išao je Mustakovu u  Sibinj, jer je dobio 300 groša „na trošak što će odneti paket u Sibinj“. I da je još 1818. godine bilo zapisano da je izdato „pančevačkom berberu“ 2500 groša.

Koliko je u to vreme knez Miloš držao do dobre špijunske službe može se videti iz jednog njegovog pisma Vulu Gligorijeviću gde „gospodar blagodari na novine, i da ne žali vrednome špijunu dobro platiti, da se postara naći jednoga ili dva Vlaha, koji bi mogao pokraj Palanke ili nemačkom stranom proći u Vlašku tajno... da se dobro izveste o čislu vojske i njihovom položeniju, da ispita jeli ruska vojska tu“

Prema prilikama, oni su kombinovali izveštaje  s raznih izvora, ali su u naročito važnim situacijama, slali u obližnje turske gradove specijalno poverljive i obučene ljude, bilo po direktnom obaveštajnom zadatku, bilo pod raznim izgovorima, najčešće pod vidom trgovine.

Po prirodi stvari, od svakog od njih mogla su se dobiti izvesna obaveštenja a naročito od lica hrišćanske veroispovesti, kao i od muslimana koji su, kao što je to bio slučaj sa onim bosancima koji su morali iz političkih razloga napustiti svoj zavičaj i da se stave pod privremenu zaštitu kneza Miloša. Iako sva obaveštenja dobijena ovim putem nisu morala biti tačna ni potpuna, ipak su ona sadržala i takve elemente obaveštajnog karaktera koji su mogli poslužiti kao osnova za stvaranje potrebnog zaključka.

Marta meseca 1862. godine, donošenjem „Ustrojenija centralne državne uprave“, stvoreni su preduslovi za dalji razvoj bezbednosno-obaveštajnih aktivnosti u Srbiji. U nadležnost Ministarstva unutrašnjih dela, Odeljenja za poverljive policijske poslove, spadala je „briga o poretku, miru, sigurnosti lica i imanja u zemlji, nadzor nad javnim mestima, štampom, žurnalistikom i nad rđavim ljudima i društvima“, sa zadatkom „da se stara za održavanje unutrašnjeg državnog poretka i opšte zemaljske bezbednosti“.

Nezavisna država Srbija, postala je 1878. godine nakon Berlinskog kongresa. Po sticanju nezavisnosti, knez Milan je 1882. godine sproveo reforme koje su se odnosile na vojsku i organe javne bezbednosti. Treba istaći da je Vojna obaveštajna služba sa neoficijelnim nazivom „Izveštajni odsek“ formirana u vreme konačnog oslobođenja od Turaka. Uredbom iz 1876. godine ustanovljena je najpre kao odsek u operativnom Odeljenju glavno komandujućih vojske Kneževine Srbije, i u radu te službe bili su prisutni obaveštajni i bezbednosni sadržaji.

Uredbom iz 1884. godine formiran je unutrašnji i spoljni odsek Operatvnog Odeljenja čime je konačno obrazovana srpska obaveštajna služba čiji su predmet interesovanja bili tipični za strategijsku ofanzivnu vojnoobaveštajnu službu. Spoljni Odsek sve do 1917. godine organizuje i rukovodi obaveštajnom i kontraobaveštajnom delatnošću u vojsci, kada se preimenuje u Obaveštajno Odeljenje Vrhovne komande Srpske vojske.

Bilo bi interesantno navesti neke istorijske špijunske primere drugih evropskih zemalja pre par vekova?

Mnogobrojni su istorijski primeri špijunskih akcija, spomenuću samo najkarakterističnije činjenice špijunske delatnosti francuskih špijuna a pre svega špijunki koje će nadam se biti interesantne javnosti.

Francuski državnik, kardinal Arman Žan di Plesi Rišelje (1585.-1642.), ministar spoljnih poslova i rata, koji je za vreme Luja XIII, svim silama nastojao da Francusku učini prvom silom u Evropi od špijunaže je stvorio jedno od najjačih oruđa vlasti. Interesantno je da je više voleo da na špijunaži rade žene. Njegova saradnica nije bila samo poznata madam Vinjo, za njega su radile i Marion Delorm, ljubimica bukingemskog dvora, gospođica Klemero i niz drugih. Upravo Rišelje je osnovao u Francuskoj prvi centralni biro obaveštajne službe na čije je čelo postavljen skromni pisar Antoan Rosinjol koji je to postao posle svog uspeha dešifrovanja pisma nađenog kod jednog zarobljenika prilikom opsade grada Realmona 1626. godine. Dešifrovanje tog pisma je stvorilo preduslove za predaju branioca grada Realmona koji se tada nalazio u vlasti Hugenota kraljevskoj vojsci Ludvika XIII.

Istakao bih da je tadašnji „Glavni obaveštajni centar“ u vreme monarhije nosio naziv „Biro tajne špijunaže“ a za vreme prvog carstva „Tajni kabinet“, posle rata 1870. godine tačnije 08 juna, dobio je prozaičan naziv „Drugi biro“.

Ono što je posebno interesantno, da su i u vreme kralja Francuske iz dinastije Burbona, Luja XIV, (1643.-1715.) žene takođe bile često angažovane u špijunskim aktivnostima. Spomenuo bih čuvenu Lujzu de Kerual, dvojnog agenta, koja je za usluge od Luja XIV dobila kao nagradu zvanje hereoginje d Obinji. Engleska vlada, za čiju službu je takođe radila, da ne bi zaostala za francuskom, dodelila joj je sa svoje strane zvanje hereoginje Portsmutske. Očigledno je bio potreban neobičan talent da bi se istovremeno zadovoljile obe strane i njihovi interesi koji su se uzajamno sukobljavali. Da li su i agenti muškarci ostavili špijunski „trag“ u to vreme?

U vreme Napoleona, među tajnim agentima prvo mesto je pripadalo, Karlu Šulmajsteru zvanom „riđi Karlo“, rođen 5 avgusta 1770. u Novom Fraštatu blizu Strazbura,  koji se kao dvojni agent u više tajnih akcija posebno istakao. Zbog svojih zasluga u oslobađanju Ulma i Taboriskog mosta, Napoleon ga je novembra meseca 1805. godine imenovao za generalnog komesara policije.

Ako bi govorili o nastajanju Francuske obaveštajne službe, trebalo bi istaći da je dolaskom generala Bulanža na mesto ministra vojske Francuske, januara meseca 1886. godine postavljen temelj snažnoj obaveštajnoj organizaciji koja je trebala da uživa punu nezavisnost, sopstveni kod i politički imunitet. Bulanž je naročito težio tome da obaveštajna služba ne bude zavisna od promenjive sudbine ministarskih kabineta. Na mesto šefa obaveštajne službe postavio je mladog Adalberta Anri Fuko de Mondiona, sina predavača u jezuitskoj školi, koga niko nije poznavao ni u vojnim ni u činovničkim krugovima. Svoj obaveštajni put Fuko je izgradio sticajem okolnosti, službovajući na dvoru kralja Leopolda II, i kao vaspitač sina belgijskog ministra inostranih poslova gde je slučajno došao do političke tajne, koja je za Francusku imala neprocenjiv značaj a radilo se o tajnom ugovoru, parafiranog od strane Bizmarka i Hercoga Urtela, predstavnika Belgije. Svoje angažovanje za obaveštajnu službu Francuske, Fuko je počelo  povezavši se sa pukovnikom Vinsentom, šefom „Drugog biroa“.

Očigledno je da su agenti dvojnici bili ti koji su ostavili poseban trag u špijunaži?

Da, spomenuo bih i Martu Riše rođenu Betenfeld sportiskinju, pilota, poznaovaca  nekoliko stranih jezika...darovitog agenta koja je u znak zahvalnosti za učinjene usluge 1933. godine francuska vlada nagradila ordenom Legije časti. Marta je bila udovica Anri Rišea koji je poginuo na frontu maja meseca 1916. godine, ona je angažovana u „Drugom birou“ juna meseca iste godine.

Koje su bile njene zasluge?

Da bi raskrinkali Nemce, „Drugi biro“ je darovitu Martu Riše poslao u Španiju, San Sebastijan, sa posebnim sugestijama šefa biroa Ladua „da posećuje kasino kockarnice, sva mesta gde se veseli publika i da se trudi da prodre u društvo nemaca. Da posmatra, sluša i šalje izveštaje o svemu što joj se učini zanimljivim“. Podsetimo se da su nemački špijuni u Španiji u to vreme delovali u tri obaveštajna biroa. Prvi u Madridu, u kući broj 17 na Pradu pod firmom „Offisia de enformasion“ (agencija za štampu) na čijem čelu je bio kapetan fon Kron. Drugi, u Barseloni kojim je rukovodio fon Roland i Treći, koji je radio pod imenom  „Štab petorice“  u San Sebastijanu kojim je rukovodio general fon Šulc. 

Marta je vrlo brzo po dolasku u Španiju uspela da upozna jednog od šefova tada moćnog nemačkog obaveštajnog aparata, kapetana Nemačkog carskog pomorskog generalštaba i atašea Nemačkog poslanstva u Španiji, barona Hans fon Krona, nećaka generala fon Ludendorfa, načelnika štaba nemačke vojske koji ju je angažovao i pri tom se zaljubio u nju. Te okolnosti su kasnije dosta pomogle Marti u njenom uspešnom dvojnom radu.

Da li je bilo slučajeva da neke špijunske akcije nisu uspele?

Nisu sve špijunske akcije završile slavno, primer je rumunka Marija Destrel. Kao skromna pozorišna glumica, ona je istupala kao zvezda na porodičnim plažama i letovalištima. U Švajcarskoj je često pravila neobično uspešne artističke turneje i svakim danom bila sve popularnija što je privuklo pažnju kontraobaveštajca, pukovnika Guržana u Anemasu, koji je naredio da je prate. Osetivši opasnost, Marija je ponudila svoje usluge francuskoj špijunaži i time ušla u klopku koja je bila spremnjena za nju. U jednom ormanu namerno je ostavljena poluizvučena fioka u kojoj je bio spisak francuskih agenata u oblastima okupiranim od strane nemaca. Mariji je pružena mogućnost da neprimetno napravi kopiju spiska. U pomenutom spisku sva imena osim jednog su bila izmišljena. Pravo je bilo samo ime jednog agenta, u koga je francuska špijunaža već odavno sumnjala za prevare i htela da ga što pre likvidira. Marija je požurila da podmetnuti joj spisak proda Nemcima. Nisu prošle ni tri nedelje, a dvojni agent, naveden u spisku, bio je uhapšen i streljan. To je bio dovoljan dokaz da je Marija Destrel i dalje radila u korist Nemaca. Nekoliko dana posle toga, u švajcarskim listovima pojavila se vest „Pariska glumica Marija Destrel, koja je uživala simpatije publike, nađena je sinoć mrtva u Ženevi, u sobi hotela gde je bila odsela. Misli se da je uzrok smrti bila veća doza Veronala koji je glumica ispila.“

Šta se u stvari desilo?
Desilo se ono što se u praksi često dešava kada su interesi službe da agent „nestane“, Francuska služba obavestila je nemačke obaveštajce da joj je glumica ponudila svoju saradnju. Nemci su je odmah osudili na smrt i izvršili presudu bez izlišnih formalnosti.
 
Kako su to izveli?
Marija je bila pozvana na ručak u odabrano društvo koje se skupilo u hotelu gde je ona bila odsela. Pred kraj ručka Marijin sused za stolom stade da se žali na slabost i zatraži dozvolu da se popne u njenu sobu da bi se odmorio i mirno popio kafu sa likerom. Marija odvede svog novog poznanika u svoju sobu. Njemu, naravno, nije bilo teško da u njenu kafenu šolju spusti komad šećera sopstvene proizvdnje. Čim je glumica prinela šolju ustima, odmah je pala mrtva. 

Može se zaključiti, regrutovani izvori obaveštajnih podataka (agenti-špijuni) su u suštini sredstva u rukama obaveštajnih praktičara, sa stepenom kontrole koji je u direktnom odnosu sa sumnjom u njihovu lojalnost. 

Proces regrutovanja, vrbovanja agenata kao izvora važnih informacija, posle izrade psihološkog profila i ocene njegovih sposobnosti, problema i stremljenja, neretko obuhvata složene i nemoralne radnje manipulacije osobama koje su direktan izvor obaveštajnih saznanja ili lica koja na određeni način mogu doći do brižljivo čuvanih podataka, informacija, dokumenata ili stvari, koje u najvećem broju slučajeva ne bi dobrovoljno ustupili pod normalnim okolnostima, 

Svi metodi koji se primenjuju za vrbovanje, regrutovanje agenata kreću se od: potkupljivanja,ubeđivanja, kompromitacije, psiholoških lukavstava, rasplamsavanja emocija, prevara, prinuda, ucena pa čak i zombiranja (psihoprogramiranje) itd. Uprkos mogućnostima da agent, špijun bude nepouzdan, nelojalan, neodgovoran, podmetnut, itd., a agenturni podaci netačni, nepotpuni, neprovereni ili namerno modifikovani da prevare ili obmanu, ovaj najstariji metod prikupljanja podataka je jedan od najefikasnijih i nezaobilaznih načina prikupljanja saznanja o nosiocima savremenih rizika i pretnji. Istakao bih na kraju da jedan dobar obaveštajac može naneti veću štetu ili gubitke protivniku nego čitave tenkovske divizije ili desetine špijunskih satelita.

pukovnik policije u penziji Milan Belić MA
 specijalista za oblast terorizma i organizovanog kriminala

SKINI APLIKACIJU