INTERVJU OGNJEN DRENJANIN : Postoje mesta koja pružaju šansu mladima i da igraju svoje pozorišne ideje
Autor: Glas javnosti
Razgovarali smo sa mladim glumcem Obrenovačkog pozorišta koji nam je otkrio svoje početke glumačke karijere ali i kako on vidi svet umetnosti u koji ulaze mladi glumce.
Razgovarali smo sa mladim glumcem Obrenovačkog pozorišta koji nam je otkrio svoje početke glumačke karijere ali i kako on vidi svet umetnosti u koji ulaze mladi glumce.
Kako se oni bore za svoj posao, opstanak i kako je njegov početak ulaska u ovaj svet izgledao i kao mlad i talentovani glumac, kako se bori sa sistemom u kojem svaki projekat znači i važi jedan stepenik ka vrhu.
Ognjen Drenjanin diplomirao je na klasi profesorke Vide Ognjenović i asistenta Ivana Bosiljčića. Primarno se bavi sinhronizacijom crtanih filmova, a za ulogu Zekana Bakija u istoimenom serijalu nedavno je osvoji nagradu portala “Sinhroljupci” za “Najboljeg glumca u glavnoj ulozi u sinhronizaciji”. Sa prijateljima je osnovao dramsko udurženje mladih glumaca, a njihova prva predstava “Miš” Branislava Nušića premijerno je izvedena u Krsmancu ovog juna.
Ognjen je bio vrlo srdačan i iskren u razgovoru stoga, pročitajte njegov pogled na pozorišni život danas u Srbiji.
Kako tvoj glumački život teče od kada si završio Akademiju?
Paralelno sa mojim završetkom Akademije, u Obrenovcu se rađala ideja o osnivanju “Obrenovačkog pozorišta” i naravno u tu priču bili su uključeni svi obrenovački glumci. Prva profesionalna predstava rađena u Obrenovcu bila je “Maza i Lunja”, a pozorište je otvoreno u martu 2019. godine predstavom “Bez pogovora” u režiji moje profesorke Vide Ognjenović i od tada izbacujemo nekoliko predstava godišnje. Drago mi je što je mom gradu pokrenuta jedna ovakva priča.
Da li možeš da kažeš da si zadovoljan postignutim ili da si na početku puta, koji ti se iz ove perspektive ne čini lakim, kako se ti boriš sa nepravdama, kada nema projekata, da li radiš neke dodatne poslove pored glume ili si se predao glumačkom poslu u potpunosti?
(Sinhronizacija crtaća)
Celog života san mi je bio da se bavim sinhronizacijom. Nedugo nakon diplomiranja, koleginica i prijateljica Nataša Balog me je pozvala na kasting za ulogu u jednom crtaću. Dobio sam ulogu i krenuo da radim u studiju Nikole Bulatovića, gde me je moj mentor i jedan od najboljih prijatelja Ivan Perović naučio „zanat“ sinhronizacije. Nakon toga dobio sam ulogu i u serijalu u studiju Nikole Nemeševića i tako je sve počelo. Od tada su crtaći sastavni deo mog života i primarni kada je posao u pitanju. Moram da iskoristim priliku da se zahvalim mojim, sada već prijateljima, Peroviću, Nikoli i Nemešu što su imali želju da jednom klincu bez iskustva daju šansu da započne prve profesionalne korake i naravno Nataši bez koje se ništa ne bi dogodilo.
Kako rade Obrenovačko i Krsmanac, kako dolazite do projekata i ko vas finansira? I kada su probe u pitanju ali i kada je tu i nalaženje teksta, odabir scenografije, kostimi i rediteljski deo koji je najteži, kako se dovijate za novac?
Kako ti se čini glumačka scena za mlade danas u pozorištu, ali i na filmu?
Projekti “Obrenovačkog pozorište” podržani su od strane “Sekretarijata za kulturu” i “Ministarstva kulture”. Cela priča je bila malo usporena zbog situacije sa pandemijom, ali ove godine smo imali veliku premijeru predstave “Dečaci Pavlove ulice”. Početkom nove sezone planiramo da premijerno izvedemo “Sumnjivo Lice” Branislava Nušića, koje je režirao, na žalost pokojni, čika Lale Andrić. Predstavu smo završili pred sam početak pandemije i eto, želimo da je konačno izvedemo njemu u čast. Sa prijateljima Stefanom Milivojevićem, Nemanjom Cerovcem i Lukom Pavlovićem sam osnovao dramsko udruženje, sa željom da se bavimo projektima koji okupljaju mlade glumice i glumce. Naš prvi projekat, predstavu “Miš” Branislava Nušića, podržala je gradska opština Obrenovac, a komad smo premijerno izveli u Krsmancu. Krsmanac je mesto koje je uvek otovreno za projekte mladih i Milan Cerović se trudi da se tamo svi osećamo kao kod kuće. Repertoar Krsmanca je pun odličnih predstava nedavno diplomiranih glumaca što je zaista sjajna stvar.
Koliko ima prostora za mlade glumce da se nakon Akademije zaposle i da dobiju možda angažman za stalno? I da li to deluje nerealno danas?
Postoje mesta poput Krsmanca i KPGT-a ( u kom mnogi moji prijatelji igraju ) čiji su nosioci repertoara upravo mladi glumci. Takođe, “Obrenovačko pozorište” svakog novembra organizuje “Festival studentskog teatra” na kom se izvode najbolje studentske predstave svih srpskih akademija. Ovaj festival nije samo šansa da studenti odigraju svoje ispitne predstave, već i oni koji se najbolje pokažu na festivalu dobijaju poziv da igraju u novim predstavama “Obrenovačkog pozorišta”.
Ko je odgovaran što mladi teško dolaze do kastinga jer su zatvorenog tipa ili se kriju?
Polje televizije i filma je polje na kom bih voleo da ostvarim prve veće korake i nadam se da će se to uskoro desiti. Jako je teško saznati sa održavanje kastinga uopšte. Pretpostavljam da bi najlakše bilo da su kastinzi otvorenog tipa i da tu svako dobije šansu da se pokaže, ali na žalost to nije tako. Ja ne mogu da se žalim jer sam se pronašao na polju sinhronizacije i pozorišta, ali naravno da bih voleo da imam više prilike da se pokažem i na filmu i TVu.
Kako inače mladi glumci u Srbiji da se izbore za prava i više rade, ali i da budu plaćeni?
Znam da mnogi klonu duhom nakon akademijer, jer se nakon diplomiranja nameće ono pitanje šta ću sad. Na sreću postoje mesta koja pružaju šansu mladima i da igraju i da iznose svoje pozorišne ideje, ali naravno, što se tiče samog davanja šanse na većim mestima, moglo di sve da bude transparantnije i otvorenije. Mi smo formirali udruženje jer smo želeli da preuzmemo stvari u svoje ruke. Naravno, tu sad imamo mnogo posla, ali i mnogo da naučimo. Samo je bitno ne odustajati.
Da li bi eto ti kao mladi glumac imao poruku za Ministarstvo kulture i generalno za vlast šta je to što mogu da urade da mladi ljudi nakon završene Akademije zaista dobiju svoj prvi posao u nekom od pozorišta širom Srbije?
Mislim da bi fokus trebalo da se preorjentiše na projekte tek diplomiranih glumaca, jer bi se na ovaj način dao podstrek mladim udruženjima i trupama da dalje stvaraju, a svakako postoji mnogo mladih i glumaca i reditelja i producenata koji i tekako imaju šta da kažu, ali još uvek se nisu izborili za šansu. - piše Aleksandra Anđelković
SKINI APLIKACIJU
.png)
.png)
.png)
.png)
