Glas Javnosti

BOJAN DRAŠKOVIĆ: Kraj odeljenja društvenih nauka ili početak kraja SANU

Lični stav
Autor: Glas javnosti

Završeni su izbori u SANU.

Na izbornoj skupštini 4. novembra debakl su doživeli kandidati za dopisne članove Odeljenja društvenih nauka (od pet kandidata s dvotrećinskom podrškom Odeljenja – Ilija Marić, Bojan Jovanović, Snežana Smederevac, Mirjana Rašević i Dragoljub Đorđević – nije prošao nijedan; najviše se cilju primakao Marić koji je dobio 55 glasova od potrebnih 58), te članovi Odeljenja istorijskih nauka – od četiri člana s dvotrećinskom podrškom Odeljenja (Dragan Bogetić, Ljubomirka Krkljuš, Bojana Krsmanović i Marijana Ricl) postao je dopisni član samo jedan – Bogetić sa 71 glasom. Novo Odeljenje umetnosti (nastalo nedavno, po kratkom i umnogome spornom postupku, od Odeljenja likovne i muzičke umetnosti) brojčano je osnaženo i doživelo je procvat uz gotovo plebiscitarnu podršku novim članovima – Mrđan Bajić dobio je 66 glasova, Miodrag Tabački 68, Slobodan Šijan 74 i Dejan Mijač 79 glasova. 
Lingvistima i književnicima rampa je postavljena još u Odeljenju jezika i književnosti, tako da o njihovoj kandidaturi članovi SANU na Izbornoj skupštini nisu imali priliku ni da se izjasne. Time se proces zatiranja društvenih i humanističkih disciplina, koji je dominantno obeležio Akademijin život i rad u 21. veku, intenzivirao i u ogoljenom vidu pred ta odeljenja, akademiju, društvo i državu postavio pitanje njihovog opstanka, ali i pitanje budućnosti same Akademije. 

Katastrofalan ishod


Katastrofalan ishod glasanja Izborne skupštine SANU o kandidatima Odeljenja društvenih nauka za izbor dopisnog člana nagnao je akademika Kostu Čavoškog da ponudi (ne da podnese) ostavku, s interesantnim obrazloženjem:
„Prvi, a možda i presudni razlog tog grdnog neuspeha bila je činjenica da je naše Odeljenje u samoj Akademiji bilo izneto na zao glas. To su, nažalost, učinila dvojica naših kolega – akademici Danilo Basta i Časlav Ocić, koji su svojim bezobzirnim napadima ne samo na naše Odeljenje nego i na celu Akademiju, uključujući i njenog predsednika, naveli znatan broj članova SANU da digne ruke od našeg Odeljenja i da ga smatra nedostojnim bilo kakve pažnje i uvažavanja. Uz to su se akademici Danilo Basta i Časlav Ocić svim silama trudili da svojim napisima u javnosti osujete bilo kakav izbor novih dopisnih članova za naše Odeljenje i u tome su zaista uspeli, na čemu im čestitam. Tako je njihovo zlo bilo jače od naših dobrih namera. Konačno, oni će po nečemu zauvek biti zapamćeni u našoj Akademiji. U njenoj dugoj istoriji povremeno je bilo unutrašnjih sukoba, ali oni, koliko je meni poznato, nikada nisu iznošeni u javnost. Akademici Danilo Basta i Časlav Ocić su prvi to učinili. I u tom pogledu oni su već sada u ovoj Akademiji zaista postali nezaboravne istorijske ličnosti.“
„Drugi razlog koji je doveo do neizbora naših kandidata“ nastavlja Čavoški, „bila je nesklonost dobrog dela članova naše Akademije da uvaži stručni sud dvotrećinske većine našeg Odeljenja o kandidatima koje smo predložili. ...“ 
I „konačno“, zaključuje Čavoški, „izgleda da znatan broj članova Akademije smatra, mada to ne sme javno da kaže, da svojim glasom prilikom izbora raspolaže kao što to čini sa svojim novcem u buđelaru. Tako, doduše, rasuđuje prost narod na parlamentarnim ili lokalnim izborima, ali tako ne bi smeli da rasuđuju ljudi koji imaju najviša stručna i akademska zvanja.“
Za fatalan ishod izbora novih članova u ODN-u, po akademiku Čavoškom, krivi su članovi Akademije, svi osim njega, a dakako najkrivlji su akademici Basta i Ocić čije je „zlo bilo jače od naših dobrih namera“. A te njihove „dobre namere“ sastoje se u dogovoru o lobiranju za soroševski politički podobne kandidate, što ne treba uopšte da čudi, jer je Čavoški prvi soroševski stipendista s prostora bivše Jugoslavije. On je bio toliko siguran u uspeh „njihovog“ lobističkog poduhvata da je 21. oktobra 2021. na redovnom skupu ODN-a energični Čavoški samouvereno izjavio „da će neopozivu ostavku podneti samo u slučaju da na Izbornoj skupštini 4. novembra bude izabrano manje od troje kandidata. Ako se to desi, on čvrsto obećava da će članovi ODN-a na prvom narednom sastanku posle izbora imati pred sobom njegovu neopozivu ostavku“, a sedamnaest dana kasnije (8. novembra 2021) migoljavi Kosta Čavoški izjavljuje da je naveden da „svoj položaj sekretara stavi na raspolaganje svom Odeljenju“. On će ostavku da ponudi (imitirajući predsednika SANU posle izbora 2018. godine) a „demokratska većina“ (T. Varadi, Al. Đ. Kostić, A. Lošonc, P. D. Petrović) će da je odbije i da ga zamoli da i dalje ostane sekretar Odeljenja i brani udruženu „demokratsku većinu“ od zlih volšebnika Baste i Ocića. A da nikako ne daje ostavku, jer bi onda i drugi, odgovorni za izborni neuspeh, morali da daju ostavku.

Ko je kriv za neuspeh izbora?


Kosta Čavoški u prvom delu svog obrazloženja za neuspeh izbora direktno okrivljuje Časlava Ocića i Danila Bastu, iako je Čavoški upravo taj koji njih dvojicu od puča u ODN-u 2017. godine permanentno proganja, šikanira i diskriminiše: sprečava ih da učestvuju u izborima, onemogućava im rad u odborima oduzimanjem finansijskih sredstava za rad odbora kojima ova dvojica rukovode i preusmeravanjem tih sredstava ka odboru akademika Varadija i ka svom ličnom projektu, pokušava da ih izbriše iz članstva SANU fabrikovanjem i širenjem informacija o njihovom neradu, trguje uticajem i tsl. 
Čavoški kao najveći greh Baste i Ocića smatra to što su probleme, s kojima se Odeljenje već više godina suočava, izneli u javnost. Prema njemu, SANU bi trebalo da bude u najmanju ruku ustrojena kao tajno društvo, ili kako bi braća masoni rekli „društvo s tajnama“, što je legitimno mišljenje ukoliko bi se ta institucija finansirala iz sopstvenih prihoda. Ali, kako se ona finansira iz budžeta, tj. od novca poreskih obveznika, ona je prema pravilu dužna da tim poreskim obveznicima, odnosno društvu, polaže računa: šta radi i čemu služi? Ovako, prema logici akademika Čavoškog, Srbija bi bila jedina država na svetu koja bi novcem svojih građana finansirala tajnu organizaciju, makar i pod firmom SANU, u kojoj sve zakulisne radnje moraju ostati duboko iza zavese i daleko od očiju njenih finansijera – građana Srbije. 

Sporovi o budućnosti SANU: šta i kako dalje?


Ali, akademik Čavoški u svom obrazloženju izbegava da kaže zbog čega je izbio sukob u Odeljenju društvenih nauka, prikazujući dvojicu akademskih „disidenata“, Časlava Ocića i Danila Bastu, kao zle ljude koji ovom Odeljenju i predsedniku SANU, kao i Akademiji u celini, žele da nanesu namernu štetu. Ovakva denuncijantsko-udvorička „analiza“ situacije, na žalost, ne priliči ugledu i značaju ove institucije, jer akademik Čavoški svesno prikriva činjenicu da je sukob zvanično kulminirao kada je na nelegalan način došlo do smene Časlava Ocića s mesta sekretara Odeljenja 17. maja 2017. godine, kako bi na izborima u novembru 2018. godine došlo do ogromne navale drugosrbijanaca i autošovinista u ovu instituciju, koja je uveliko počela da se odriče Kosova i Metohije kao sastavnog dela države, o čemu je akademik Ocić obaveštavao javnost putem dokumenata skupljenih u posebnu zbirku Sporovi o budućnosti SANU: šta i kako dalje?, u dva toma (ukupno oko 1000 strana), kao i u publikaciji SANU i kosovsko pitanje. Sto dokumenat, odakle je javnost upoznata s velikom političkom i društvenom ulogom ove institucije i s aktivnošću politikom nekontaminiranih njenih članova u ključnim pitanjima srpske strategologije. Očigledno da su akademici Ocić i Basta izabrali put javnosti kao jedini legitiman način intelektualne borbe, koji treba da posluži na čast ovoj instituciji i njenim članovima a ne na sramotu, kako tvrdi akademik Čavoški. 
S druge strane, izjava akademika Čavoškog da se ovo nije dešavalo u ranijoj istoriji SANU u velikoj meri govori o njegovom nepoznavanju sâme istorije ove institucije, koja je nekoliko puta zatvarana upravo zbog toga što su se njeni članovi često sukobljavali s oficijelnim mišljenjem tadašnjih vlastodržaca, zbog čega su najureni, poput nepopravljivog liberala Vladimira Jovanovića, koji je još davne 1864. godine, održavši govor o štednji, pokušao da u tadašnje Društvo srbske slovesnosti kao inostrane članove predloži Garibaldija, Macinija, Dejaka, zbog čega je na insistiranje tadašnjeg ministra prosvete Koste Cukića došlo do trajnog raspuštanja ovog Društva. Isto tako, nekoliko decenija kasnije, zbog velikog broja liberala u SUD (Srpskom učenom društvu), kralj Milan će 1886. godine formirati SKA (Srpsku kraljevsku akademiju), gde će kao prvih 16 članova, za divno čudo, imenovati tadašnje predstavnike Napredne stranke. Dakle, ni reči o nauci, nego isključivo o politici. I akademik Vasilije Krestić je ne tako davno javno kritikovao politiku prethodnog predsednika SANU Nikole Hajdina i o tome objavio čitavu knjigu. Treba pomenuti i nekoliko kritički intoniranih knjiga bivšeg predsednika SANU akademika Dejana Medakovića, da ne pominjem kritiku Vladimira Dedijera na račun Dobrice Ćosića koji je pokušao da spreči organizovanje naučnog skupa u SANU o Jasenovcu. I, konačno, početkom ove godine, povodom nesrećne „božićne“ izjave predsednika SANU da Kosovo i Metohija nisu deo Srbije, svoj glas su javno digli akademici Predrag Piper, Milosav Tešić, Milovan Danojlić, Matija Bećković, Svetislav Božić, Svetomir Arsić Basara, Vladimir Kanjuh, Dušica Lečić Toševski ... (v. SANU i kosovsko pitanje, str. 239 do 260). Dakle, javno iznošenje stavova pojedinih akademika nije nikakva retkost u bogatoj istoriji ove institucije, te ni slučaj akademika Ocića i Baste ne predstavlja nikakav izuzetak, nego svetao primer intelektualne hrabrosti, koja je s vremena na vreme, posle 1945, proplamsavala među srpskim akademicima i intelektualcima. 
Akademija je gotovo neprekidno posle 1947. bila pod raznim pritiscima. U poslednjim decenijama, ona je na zao glas kod tadašnjih vlasti izašla naročito posle Memoranduma 1986, futurističkog dokumenta koji je, precizno analizirajući uzroke, istovremeno, bukvalno do tančina, predvideo današnje stanje u Srbiji. Tako da se intelektualna hrabrost dvojice „disidentskih“ akademika Odeljenja društvenih nauka SANU svakako upisala u svetlu istoriju ove institucije. Dok su se delovanja drugih akademika, računajući tu i dotičnog Čavoškog, trajno upisala u istoriju srpskog intelektualnog beščašća. Naročito kada je potajničkim metodama, njemu bliskih živopisnih ličnosti Renesanse, pokušao na vrlo sumnjiv način da progura autošoviniste i soroševce u SANU, u čemu je na izborima 2018. imao polovičnog uspeha – od četvoro „dogovorenih“ kandidata prošlo je samo dvoje: Alpar Lošonc i Pavle D. Petrović. Bez obzira na to, akademik Čavoški se zalaže za praksu tajnosti, intelektualnom životu potpuno neprihvatljivu, koja više odgovara arkanskim zavereničkim družinama, a ne intelektualnoj instituciji od javnog i nacionalnog značaja kakva je SANU. 
Na veliku žalost, takva praksa za koju se Čavoški zalaže u SANU (i u čemu ga podržava vrh Akademije) puki je refleks aktuelne društvene realnosti. Gotovo sve institucije od nacionalnog značaja, od SANU pa do obične seoske škole u Srbiji, odavno žive po principima tajnih društava, u kome se dobro vodi računa da kršenje zakona, mobinzi, nameštanje konkursa, nepotizmi i druge malverzacije ne ugledaju svetlost dana i da javnost, na čijim plećima živi čitava jedna klasa parazita i mediokriteta, nikada ne sazna gde se i kako njihov novac troši, i čiji se džepovi pune. U ovoj zemlji odavno je poznato da najbolje žive oni koji je istinski mrze. I to uglavnom na račun građana ove iste zemlje. Autošovinisti, koji su na radno mesto došli najčešće pomoću nepotizma, dve decenije isključivo se bave proterivanjem i progonom političkih i ideoloških neistomišljenika, negujući jalovost koja kao kancer proždire srpsku nauku i kulturu. 

Sila mediokriteta i autošovinista


Autošovinisti, ili popularno nazivani soroševci, nisu nikakva novost, oni su nasledinici ranijih komunista koji su sedamdesetih godina prošlog veka služili Josipu Brozu Titu kada je rešio da do kraja sprovede odluke Drezdenskog kongresa i uništi Jugoslaviju, pre svega kao državu srpskog naroda, srpskom krvlju zalivenom i stvorenom na kostima srpskih mučenika i srpske državne misli i nacionalne ideje, da bi kasnije za već unapred pripremljen raspad države optužio srpski narod i srpsku inteligenciju. Svi oni koji su još tada videli kuda ide tadašnja država bili su surovo kažnjavani, računajući tu i akademika Danila Bastu, koji je još 1971. godine, u zabranjenom broju časopisa Anali Pravnog fakulteta, predvideo raspad zemlje, zbog čega godinama nije mogao da predaje i da napreduje u karijeri. Upravo tih godina je uvedena Šuvarova reforma, kao i Kardeljev sistem delegatskog odlučivanja, koji je sem nekih modifikacija i danas na snazi. Tada je Partija postala tajno društvo s monopolom vlasti, a otpočela ja masovna negativna selekcija kadrova koja je devastirala srpsku društvenu elitu, stavljajući je pod nadzor svemoćne ideološke policije koja je sprovela krajnju kriminogenizaciju srpskog društva. Današnje stanje srpskih nacionalnih institucija, kao i sâme SANU, savršeno se uklapa u ovaj scenario, davno predviđen i objašnjen u njenim dokumentima. I tada i danas srpsko društvo je okupirano, a okupatorska sila, u ovom slučaju dobro organizovanih mediokriteta i autošovinista, udobno živi na račun naroda kojeg su porobili i okupirali. Zato nimalo ne iznenađuje zbog čega autošovinisti i srbomrsci već nekoliko decenija jurišaju na SANU i njene institucije. Borba za SANU je borba za istorijski narativ, borba za istorijsko pamćenje i deo je velikog socijalnog, kulturnog i geopolitičkog inženjeringa. 
Da se SANU osamdesetih godina nije oduprla srpskim komunistima, veliko je pitanje šta bi od Srbije danas ostalo. Ona se oduprla ali je trpela i velike sankcije u vreme Slobodana Miloševića, a naročito posle njega, kada je petooktobarska vlast u Srbiji vratila sat na titoističko vreme. Od tada u SANU se vodi rovovska borba za istinu i pravdu, za srpske institucije, srpske ideale i srpsku državu. Jer kad padne ova krovna institucija srpske kulture, biće to simbol pada svih srpskih institucija.

Jedan ko nijedan


Na duboke korene krize Akademije ukazuje obrazloženje ostavke Danila Baste na mesto sekretara Odeljenja 2015. (objavljeno u Pečatu) kada, kao ni 2021, nije u Odeljenje društvenih nauka primljen nijedan kandidat:
 „ ...Kada je reč o Odeljenju društvenih nauka, u poslednja četiri izborna ciklusa (2006, 2009, 2012, 2015) ono je dobilo jednog jedinog dopisnog člana (psihologa Aleksandra Kostića)! Ne kaže se uzalud: jedan ko nijedan. Ako bi se i moglo pomisliti da je za to krivo sâmo Odeljenje, jer je, možebiti, pravilo neke greške tokom izborne procedure, sada je jasno kao na dlanu da te greške, ako ih je i bilo, nisu presudne, nego da je presudan jedan prilično rasprostranjen (iako nikada i nigde fomulisan) stav u nekim brojčano jakim krugovima u SANU da društvene nauke u suštini i nisu nauke, da je njihova istraživačka metodologija problematična, da se njihovi predstavnici bave onim što vole, da od rezultatâ njihovog rada nema opipljive koristi i sl. Takav stav nipodaštavanja društvenih nauka ispoljio se na razoran način u velikom debaklu koji su na proteklim izborima u SANU pretrpela četiri odeljenja društvenih i humanističkih nauka i umetnosti (tzv. identitetskih disciplina). Jer, nije posredi samo Odeljenje društvenih nauka, u koje, kao što je rečeno, nije izabran nijedan dopisni član. Brojke su neumoljive i rečite same po sebi: Odeljenje jezika i književnosti dobilo je, od predložena tri, formalno dva, a suštinski jednog dopisnog člana (jer je književnik Milovan Danojlić već bio član SANU, pa je sada izborom za dopisnog člana – što je svojevrstan apsurd za tako uglednog autora koji ima na desetine objavljenih knjiga – samo preveden u novi status člana u radnom sastavu). Odeljenje istorijskih nauka dobilo je, od predložena četiri, dva dopisna člana. Odeljenje likovne i muzičke umetnosti dobilo je, od predloženih sedam (a dvotrećinskom većinom pet), jednog novog dopisnog člana. Prosečno, ta četiri srodna odeljenja dobila su po jednog dopisnog člana. S druge strane, odeljenja prirodnih i tehničkih nauka, kojih takođe ima četiri, dobila su ukupno devet dopisnih članova, prosečno 2,25 po odeljenju. Više nego dvostruko! Ionako brojčano premoćna, ona su sada još premoćnija za novih pet dopisnih članova. ...
Zapanjujuće je i neoprostivo što je na prethodnim izborima brutalno pogažen Statut SANU. Naime, član 30. tog Statuta glasi: Prilikom predlaganja i izbora novih članova vodiće se računa o tome da se ostvaruje ravnoteža između pojedinih oblasti nauka i umetnosti, a posebno između broja članova iz društvenih i humanističkih, s jedne, i prirodnih i tehničkih nauka, s druge strane, kao i između pojedinih odeljenja (podv. D. B.). Varaju se oni koji misle da je taj propis, jasan da jasniji ne može biti, neobavezan i da se preko njega može preći kao da i ne postoji. Unet u Statut na osnovu saznanja o neodrživoj neravnoteži i brojčanoj nadmoćnosti jednih odeljenja na račun drugih, čl. 30. normira i zahteva postupanje koje će te velike manjkavosti s vremenom otkloniti, što bi, zacelo, bilo u najboljem interesu cele Akademije, očuvanja njenog bića i njene misije u našoj zemlji...“

Stogodišnja ideološka uspavanost


Za razliku od akademika Čavoškog, koji svoju ostavku nudi Odeljenju u nameri da mu je ne usvoji, kao što su radili drug Staljin ili aktuelni predsednik SANU 2018. godine, akademik Basta, shodno svom moralu, dao je neopozivu ostavku, jer kod moralnih ljudi samo takva i postoji, i povukao se s mesta sekretara, zaključivši da niko nije izabran ni na izborima 2006, 2009, 2012, 2015, što je ovo Odeljenje bukvalno od strane čitave Akademije osudilo na smrt i odumiranje. To je bila politika Akademije u kojoj je akademik Čavoški učestvovao: promenom statuta Akademije, kojim je, navodno radi veće funkcionalnosti, smanjen sastav Predsedništva Akademije na jednog predstavnika odeljenja (umesto dva) i to sekretara odeljenja, čime je SANU u organizacionom i odlučivačkom smislu atrofirala (dišući na jedno plućno krilo umesto na dva,) te se i dodatno totalitarizovala i politizovala, odvojivši se od svoje prvobitne suštine, komercijalizujući se i istovremeno gušeći se u jalovim raspravama. 
Kriza i slom društvenih i humanističkih nauka posledica su žive totalitarne svesti, koja ne trpi nikakvu društvenu kritiku na kojima počivaju ove discipline. Totalitarni režimi po pravilu teže socijalnom inženjeringu i kod njih je čitava stvarnost projektovana do najsitnijih detalja. 
A što se tiče izbora za buduće akademike, SANU, ako želi da opstane, mora da se vrati izvornim principa na kojima bi trebalo da počiva njen rad. Samo tako, i nikako drugačije, SANU će moći da prevaziđe problem koji je muči već više od dve decenije (sistematskog odumiranja i nemogućnosti smene generacija); a s njom i srpsko društvo će izaći iz stogodišnje ideološke uspavanosti. Jer ako SANU ne postane branič srpske državnosti, ustavnosti i duhovna vertikala srpskog društva, onda su nam dani odbrojani i doživećemo neslavnu sudbinu umirućeg Odeljenja društvenih nauka. I njegovog grobara – Koste Čavoškog.

SKINI APLIKACIJU

glas javnosti android
glas javnosti IOS


KOMENTAR







AKTUELNE VESTI S MREŽA


HOROSKOP