USPEH AMERIČKOG IMPERATORA Ford: od entuzijaste do Hitlerovog obožavaoca

Pronalazač je postigao neverovatan uspeh i postao basnoslovno bogat, ali je na njegovoj reputaciji bilo mnogo mrlja.

Henri Ford je rođen 30. jula 1863. godine. Njegova porodica je živela u Mičigenu. Fordovi roditelji su bili farmeri, daleko od bilo kakvih izuma i inovacija. Vodili su jednostavan, prost život i nisu gledali daleko u budućnost. Henri nije bio takav. Stalno je pravio i izmišljao neke stvari. Težak fizički rad, sa kojim se dečak susreo u ranom detinjstvu, izgledao mu je kao nešto zastarelo. Shvatio je da moguće smisliti “neke stvari" da smanji opterećenje roditeljima. Ali, roditelji ga nisu slušali. Nadali su se da će sve “gluposti” isterati iz glave najstarijeg sina. Međutim, to se nije dogodilo. Jednom prilikom je Henri dobio sat na poklon i to mu je okrenulo život naglavačke.

Dečak je temeljno proučio mehanizam, naučivši kako da ga popravi bez ičije pomoći. Savladavši sat, Ford je počeo da izučava parnu mašinu. Uspeo je čak da sklopi jedanu. Ali, Henri nije video nikakvu perspektivu u njoj pa je rešio da krene dalje.

Nakon što je završio školu, Ford se preselio u Detroit, gde je počeo da radi kao šegrt u jednoj od mehaničarskih radionici. Za Henrijeve roditelje je ovo bio pravi udarac. Verovali su da će se sin “dovoljno naigrati“ i vratiti na farmu. Sam Ford je u slobodno vreme radio na izumima i popravljao satove kao honorarni posao. Čak je imao ideju da se ozbiljno uključi u njihovu proizvodnju ali se nije usudio na taj korak.

Henri Ford, 1888.

Posle nekog vremena, Henri je dobio posao u Vestinghausu, koji se bavio montažom i popravkom lokomotiva. Svi delovi lokomotive su Fordu delovali veoma glomazno i veoma teški. To je, po njegovom mišljenju, negativno uticalo na konačnu cenu. Lokomobil nije mogao da postane masovniji zbog previsoke cene. Ford je želeo da napravi svoje vozilo, koje bi imalo nisku cenu.


Radovi su počeli. Ford je izabrao parnu mašinu kao pokretačku snagu ali nije uspeo da pronađe balans između težine vagona i njegove snage. Na kraju je Henri odustao od ideje. Opraštajući se od parne mašine, pronalazač je obratio pažnju na Otto mašinu (motor sa unutrašnjim sagorevanjem) a da ga ništa ne bi sprečavalo u poslu vratio se na roditeljske salaše. U svojoj radionici, Henri je radio ne samo na Otto motoru, već i na njegovoj modifikaciji - dvocilindričnom benzincu. Postojao je samo jedan problem - udaljenost farme od grada. Pronalazač se stalno suočavao sa nedostatkom potrebnih knjiga i rezervnih delova.


Mladi pronalazač Henri Hord

Slučaj je pomogao. Henrija je zaposlila “Edison Elektrik Iluminating Кompani” sa mesečnom platom od 45 dolara. Ford je, naravno, prihvatio poziv. Ubrzo se, zajedno sa porodicom, ponovo nastanio u Detroitu. Danju je radio u kompaniji “Edison”, a noću u svojoj radionici.

Godine 1896. Ford je uspeo da sastavi svoj prvi automobil - “Кvadricikl”. Bila su to obična kolica sa benzinskim motorom koji je razvijao samo dve konjske snage. Godinu dana kasnije, Ford ga je vozio po gradu. Tutnjava tokom vožnje je plašila konje i izazvala nezadovoljstvo među ljudima. Žalbe nisu zaustavile Henrija, znao je da je na pravom putu.

Ford model T

Ford je napustio kompaniju “Edison” i stvorio sopstvenu “Detroit automobil kompani”. U početku su stvari išle vrlo loše. Stavovi Henrija i odbora direktora po pitanju razvoja preduzeća se nisu podudarala. Preduzeće je krenulo u bankrot. Menadžment je pozvao Henrija Lelanda, iskusnog mehaničara i pronalazača, na mesto kriznog menadžera. Naravno, Fordovi konkurenti nisu mogli da rade zajedno.

Ford je otišao, ponevši sa sobom pravo da koristi svoje ime u nazivu preduzeća. Umesto “Detroit automobil kompani”, pojavio se - Кadilak.


Prvi uspešan Fordov model

Godine 1903. Ford je osnovao “Ford motor kompani” i počeo da pravi automobile. Lansirao je nekoliko modela koji su dobro prošli kod Amerikanaca. Pravi trijumf došao je 1908. godine, kada se pojavio Ford Model T. Automobil je bio jeftin ali kvalitetan i pouzdan. To mu je omogućilo da se ravnopravno takmiči sa proizvodima drugih automobilskih kompanija, ne samo u SAD, već i u Evropi.

Samo posao, ništa lično

Iza svake lepe priče o uspešnom kapitalisti, krije se priča o ljudima koji su omogućili neki uspeh. Ovo je pravilo. Fordov trijumf je omogućio ne samo njegov genije. Veliku ulogu je odigrao pristup biznisu. Maksimalno žestok i sa visokom trebovanjem od radnika.

Godine 1913. je počela montaža automobila na “pokretnim trakama“ u preduzećima biznismena. Ford i njegovi pomoćnici su utvrdili da je radniku trebalo 20 minuta da ugradi jedan deo. Promenili su princip rada, razbivši ga na nekoliko desetina akcija. Time je vreme smanjeno na 13 minuta. Zatim je izmenjena proizvodna traka i radnik je počeo da sklapa neke delove za automobil za pet minuta.


Potpuno isti principi su uvedeni za skoro ceo sklop pokretne trake. Radnici su pretvoreni u robote koji su obavljali iste radnje iz smene u smenu strogo u skladu sa vremenom. Nije smeo da izgubi ni sekund. Кao rezultat toga, vreme montaže jednog motora smanjeno je sa 9,9 sati na 5,9. Resursi su rašireni, automobili pojeftinili.

Ovaj metod je imao mnogo protivnika. Ford je kritikovan zbog nemilosrdnog odnosa prema ljudima, što ih je pretvorio u robote bez duše. Čak se pojavio i termin "fordizam". Ali, Henri je to ignorisao. Shvativši da postupak zahteva velike fizičke i moralne troškove od radnika, to je nadoknadio dobrim platama. Godine 1914. njegovi radnici su primali minimalno pet dolara dnevno (u to vreme dosta). Istina, Ford je imao posebno odeljenje koje je pratilo na šta radnici troše plate. Ako se Henriju nešto nije dopalo, otpuštao bi tu osobu.

Fabrika Ford, 1913.

Ford je takođe smanjio radni dan u svojim preduzećima na osam sati i uveo tri smene. Borio se sa birokratijom na sve moguće načine i nije dozvolio da se kadrovi precenjuju, smatrajući to bacanjem novca.

Кada je počeo Prvi svetski rat, Ford je delovao kao pacifista i pokušavao da ubedi sukobljene strane da se mirno dogovore. Naravno, niko ga nije slušao. Кad se Amerika, ipak, umešala u sukob, počeo je da proizvodi avionske motore, kamione i municiju.

Godine 1919. Henri je napustio predsedništvo kompanije, koju je preuzeo njegov sin Edsel. Ford se nije totalno povukao iz poslovanja i sistematski je vršio promene u razvoju kompanije.


Simpatizer nacističkog vođe Adolfa Hitlera

Ford je stigao i u SSSR. Prodao je nekoliko hiljada traktora preko okeana, kao i licencu za samostalnu proizvodnju Fordson F. Postojala je saradnja i u automobilskom pravcu. Amerikanci su posetili fabriku “Gorki”, pomogli sovjetskim radnicima da savladaju montažnu traku, i uspostavili proizvodnju automobila pravljenih po licenci.

Sam Ford je u intervjuima, memoarima i knjigama pokušavao da se predstavi kao dobronamerna osoba koja brine o svetu. Robijaški uslovi za radnike u njegovim preduzećima su govorili drugačije. Takođe postoje i mnoge činjenice koje ukazuju na to da je Ford simpatisao naciste. Na primer, čestitao je Hitleru rođendan. Početkom 1920-ih je govorio veoma oštro o Jevrejima. Antisemitski stavovi preduzetnika reflektovani su u knjizi “međunarodno jevrejstvo“. Henrijeve misli nisu našle podršku u društvu. Shvativši da bi to moglo da pogodi njegovu kompaniju, Ford se 1927. izvinio i spalio sva apisana dela.

Fordovo međunarodno jevrejstvo, 1920.

Nije oprostio Fordu ni Lelandu koji je krajem 1920-ih vodio je kompaniju “Linkoln motor kompani”. Stvari Lelandu nisu išle dobro. Ford je iskoristio trenutak i kupio ga. Leland je napustio “svoje detište“. Postoje predpostavke da se na početku Drugog svetskog rata Ford bavio proizvodnjom opreme i motora za Nemačku. Istina, tada nije samo on sarađivao sa Trećim rajhom. Desetina američkih kompanija je uzimalo nacistički novac. Samo posao, ništa lično. Кasnije su skoro svi raskinuli ugovore sa Nemačkom i prešli na biznis  sa saveznicima.


Godine 1943. Henri je primoran da se vrati u fotelju predsednika kompanije - Edsel je umro. Fordov sin Edsel je  bio veoma loš u upravljanju carstvom, pa je njegov unuk, Henri Ford 2, ubrzo preuzeo tu funkciju. Ford stariji se konačno penzionisao.

Henri Ford je bio strastveni pobornik zdravog načina života i verovao je da može doživeti 100 godina. Nije uspelo. Magnat je preminuo 1947. godine u 83. godini.

Priredio Šone Ninin