Veliki strahovi svake majke: Evo i kako da ih prevaziđu
Autor: Glas javnosti
Majčinski strahovi se razlikuju od uobičajenih strahova
Pre mnogo godina, u jednom od prošlih života, pre ere dece, da me je neko pitao čega se najviše plašim, sigurno bih odgovorila nešto trivijalno i uobičajeno: možda neke bube, neke vremenske nepogode, možda bih nabrojala gubitak roditelja ili neki svakodnevni strah koji me je tada mučio, a koji sad ne bih mogla čak ni da prizovem. Ali to je bilo, kao što rekoh, jedan od prošlih života - u eri pre dece.
Pre deset godina u jednoj od onih prvih postporođajnih večeri, kada smo bili još mladi roditelji koji su upravo katapultirani na drugu planetu sa zamotuljkom kojeg pokušavaju da dešifruju i dekodiraju, u onim retkim trenucima tišine i mira, dotakli smo se teme "čega se najviše plašimo". Kako sam bila iscrpljena i prezauzeta, do tog momenta nisam ni stigla da mislim na bilo koju temu i svakako nisam bila spremna na svoju reakciju kada me je moj prvi i najveći strah lupio posred čela.
Noge su mi se odsekle od pomisli da možda, nekada, zbog nečega neću moći da (ja lično) brinem o svom detetu. Taj strah, tako jasan, tako precizan, koji se definisao tako kristalno u tom trenutku nije ni na trenutak uminuo od tada, a svakako ga dolazak ni drugog deteta nije otklonio.
Ne mogu da kažem čak ni da je taj strah realan, pa ni opravdan, on je jednostavno tu, lebdi iznad glave, kao deo nepredvidljivosti života. I nije u pitanju samo strah da li ću uvek imati dovoljno novca ili krov nad glavom, da li će deca uvek biti bezbedno, tu, uz moje skute, već se pojavila i jasna briga o meni, da li ću ja biti prisutna uz njih, živa i zdrava, stabilna i normalna, da brinem o njima onda kada im trebam.
Majčinski strahovi se razlikuju od uobičajenih strahova
Oni gađaju pravo u srce, klecaju kolena ili zavežu stomak u čvor, znaju da te odvedu u bujicu intenzivne brige. Ali jedno je sigurno, priznali ili ne, ti strahovi jašu i vuku uzde naše mašte, jer ne kaže se džaba "ono čega ti se majka boji ne želi ti ni najveći neprijatelj".
I to je samo broj jedan. Ili bar u prvih pet velikih. Strah od toga da nešto može da im se desi je ulica na koju nikako ne smem ni da zađem, mislim da svaka majka lupi sama sebi šamar da odagna takvu misao ako joj prođe kroz glavu. Bezbednost je na prvom mestu, da ne budu povređeni, da im neko ne naudi, da vidim sve što je potrebno da se vidi pravoremeno, kako bih mogla da reagujem. Da li sam uvek dovoljno na oprezu, ali i da ih ne ugušim prevelikom brigom, iako opreza nikad nije dovoljno?
Međutim, kako je svaka žena i njena porodica jedinstvena, postoji mnogo različitih stvari o kojima mame još brinu, ali, rekla bih iz razgovora sa prijateljicama i drugim mamama - ima nekoliko onih koje su nam svima zajedničke. Ipak, ograđujem se i pričam u prvom licu, iako sam sigurna da će se mnoge pronaći.
Bojimo se da smo loše majke
Neke mame se plaše da će emocionalno upropastiti svoju decu, dok se neke plaše da svoju decu neće dovoljno dobro pripremiti za stvarni svet. Ali osnovni strah ovde je da su "loše mame".
Možete da se borite protiv ovog straha tako što ćete svojoj deci da pokažete ljubav i doslednost kako bi mogli da odrastu u kvalitetne ljude. Osnažujući ih, dajući im odgovornosti i postavljajući realna očekivanja, naučiće ih osnovnim stvarima koje su im potrebne da budu pozitivna promena u svom društvu.
Naš posao kao majki je da svoju decu opremimo alatima koji su im potrebni i kladim se da svaka od nas čini najbolje što možete da to postigne.
Plašimo se da ćemo izgubiti sebe
Ovo je jedan od strahova koji često pogađa nove mame. To je onaj period kada se osećate da ste samo mašina za hranjenje i menjanje pelena. U tom vrtlogu koji je u mom slučaju trajao nekoliko godina, neko vreme sam se iskreno osećala kao da sam izgubila sebe. Oba puta, pred svaku trudnoću sam napustila posao da bih po dve godine brinula o svakoj bebi, jer sam shvatila da oni delovi mene koji bi ostajali nakon rada i brige o deci, na kraju dana, jednostavno nisu bili dovoljni ni za jedno ni za drugo.
Čim su stasala i osamostalila se, preduzela sam svoj život ponovo u ruke i počela da se vraćam među ljude i kolege, provodim vreme na način koji je i mene ispunjavao, a da sam sigurna da nikome ne treba ništa od mene u tom trenutku. Takođe sam počela i da idem na vežbe, jer su to trenuci koji su samo moji i mogu na miru da razmišljam, ili ne mislim uopšte. To mi je pružilo razum nazad, pokrenulo kreativne sokove u meni i pomoglo mi da uvidim da imam veću svrhu. Mnogi mi kažu da sam sad druga žena, ali ih uvek ispravim: "Ne! Prva žena! Druga je bila privremeno tu."
Bojimo se da će naša deca doneti loše odluke
Svi želimo da se naša deca venčaju sa pravom osobom, da se obrazuju, da ispune svoju svrhu, da donose dobre odluke i da žive punim srećnim životom. To je težak zadatak i za nas, a ne za decu. Čak i sa ovako malim vragovima, vidim da postoje periodi kada malo i možemo da uradimo nešto u vezi sa izborima koje naša deca donose, ali iz dana u dan to postaje sve teže.
Mnoge mame ne spavaju noćima brinući se da će njihova deca doneti izbor koji će njihov život promeniti na gore. Taj strah odagvam time što sam svesna, da umesto da se plašiim budućnosti i njihovih izbora, svaki dan iznova, na svakom primeru, navodim svoje malene da donose najbolje moguće odluke i da će se, kada budu starija, sećati stvari koje sam ih sa toliko upornosti učila.
Bojimo se da će napustiti svoje vrednosti
Ponekad nam se svima čini čini da vrednosti koje pokušavamo da usadimo u našu decu, bilo da su vera, pravda ili jednostavna ljudska dobrota, nekada jednostavno prolazi kroz njih kao da nas ne čuju. Često se zapitamo zašto im je teško da nas poslušaju, zašto odlažu neki zadatak koji mora odmah da se uradi ili zbog čega su reagovali na način koji nas je iznenadio, da pomisao na to da će jednog dana da se osamostale i donesu iste takve izbore za sebe mogu da nas isteraju iz kože od brige da će otići u drugom pravcu, daleko od onoga čemu smo ih naučili.
Nažalost, sve što mama može da uradi je da nastavi da živi sopstvene "vrednosti" na relevantan, autentičan način i da se nada da kada dođe to vreme da će naša deca da sprovedu ove stvari u praksu. Moram da se uzdam u to da su čvrsti temelji postavljeni i da će se moja deca jednog dana oslanjati na njih.
Bojimo se da našoj deci više nećemo biti potrebni
Koliko sam samo puta zakukala kada ćete više na fakultet da vam vidim leđa. Ali to zaista ne mislim. Jer, dovoljno je samo da se setim oboje kada su stajali u redu za ulazak prvačića po prvi put u školu. Oni mašu, smeju se, marširaju i ulaze sa svojim novim drugarima, a ja ridam i krijem suze, kao da mi ga neko kida, dok mi se suprug smeje i teši sa "šta ti je, pa ne ide u rat".
Svako odvajanje i njihov naredni veliki korak je, svesna sam, prilično iracionalan i nepotreban strah, i možda čak i nepravedan prema našoj deci. I koliko god bolno zvučalo, cilj svakog roditelja je da izvedemo našu decu na put do tačke u kojoj im više nismo potrebni. Najiskrenije želimo da sami rešavaju svoje probleme, da samostalno razmišljaju i da budu samodovoljni.
Ali isto tako, samo zato što mogu da rade sve te stvari to ne znači da i dalje neće zvati kući. U stvari, kada se setim odnosa sa svojim roditeljima, sa sigurnošću mogu da kažem da, u jednom trenutku naša deca prestaju da budu samo naša deca i postaju naši prijatelji.
Ako danas radimo na tome da imamo čvrst odnos sa njima, naša deca će (čvrsto držim palčeve) nastaviti da se javljaju i traže mamu i tatu – ne zato što im je to potrebno, već zato što to žele.
Glas javnosti/T02S
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
.png)
.png)
