SLUČAJ "ĐOKOVIĆ": Gde počinje POLITIKA, tu prestaje PRAVOSUĐE, a nastupa CIRKUSKA PREDSTAVA
Autor: Glas javnosti
Poslednja vest, dok pišem ovaj tekst, glasi da je u toku hapšenje Novaka Đokovića u Melburnu, i to nakon odluke suda koja u meritumu "načelno" slovi u korist srpskog tenisera.
Sagledavajući čitavu ovu, najblaže rečeno "australijsku epizodu" (mediji bi je nazvali "golgotom", Srđan Đoković bi verovatno bio još precizniji, rekao bi "raspeće"), ujdurma oko Novaka Đokovića još uvek traje, a potezi australijskog pravosuđa, smenjuju se u opštem bunilu tamošnjih vlasti i prebacivanju odgovornosti sa suda na političare i obrnuto.
Ove, ne male, "muke po Novaku", počele su bombastično, isto onako kako se i odvijao čitav ovaj (ne volim da koristim tu reč, ali ovde je više nego primerena) cirkus, oko dozvole srpskom teniseru da uz izuzeće (dakle nevakcinisan) nastupi na predstojećem otvorenom prvenstvu Australije.
Taj, ispostaviće se, globalni događaj, upotpunili su nastupi praktično svih vodećih srpskih nosilaca vlasti, od predsednika, premijerke, predsednika skupštine, koji su videli zgodan trenutak da uberu još koji politički poen, dok je svoj nacionalistički krešendo doživeo Novakov otac Srđan, koji je na konferenciji za novinare, citirjući svoju babu, pominjao i neke guzice, da ne idem dalje...
Međutim, ovde nije reč o samom ovom slučaju, iako postoji vrlo precizna dokumentacija o njemu, a koja Novaku, uz sva izuzeća, ide na ruku, da ne kažem, ispravna je, pravda je na njegovoj strani.
Ovde je reč o jednom potpunom posrnuću čitvog sistema pravosuđa u međunarodnim okvirima (ne i posrnuća Međunarodnog javnog i privatnog prava kao instituta, mada zašto ne i njih), koji sve češće postaje žrtva političkih procesa u jednoj zemlji i pogrešnih odluka domaćih vlasti, a koje sudovi i sudije snagom svoje nezavisnosti, moraju da pravdaju kako znaju i umeju.
Naime, dok je budna Srbija, okovana ovim januarskim snegom, jutros rano pratila prenos donošenja odluke u "slučaju Novak", na drugom kraju planete, grupa pravosudnih "eksperata" u suncem okupanoj Australiji, pokušala je da ispravno odluči o oslobađanju srpskog tenisera i njegovoj dozvoli da uđe na australijsko tlo, iako je malo ko od njih tačno znao o čemu se zapravo tu radi, i kako smo za ime sveta došli do svega ovoga.
Ne možemo se, poštujući sve razlike, oteti utisku, da je uz sudijske tunike, perike i tročlano veće, te engleski jezik kao službeni jezik postupka, ovo uključenje nekima zaličilo na ono iz sudnice Haškog tribunala.
Znajući da ovdašnja javnost ima vrlo osetljivo iskustvo sa institucijama Međunarodnog krivičnog prava, to je ovaj prenos, nesumnjivo dobio na težini, uz primedbu da je u toku još jedan proces protiv Srba i srpskog naroda, i to sa njegovim najvećim sportskim sinom na čelu, Novakom Đokovićem.
Paralela, ma koliko nekima suludo zvučala, stoji, ako ni zbog čega drugog, ono zbog prirode zasnivanja samog postupka, odnosno osnivanja suda, kako Haškog tako i ovog australijskog.
Nastao usvajanjem Rezolucije 827 Saveta bezbednosti UN 1993. Haški tribunal od osnivanja je , po nekima, bio sredstvo političkog pritiska na države bivše Jugoslavije, čiji su pripadnici oružanih snaga tokom ratova činili monstruozne zločine, uglavnom prema civilnom stanovništu, kako to najčešće biva u građanskim sukobima.
Od skromnih početaka, klimavih predmeta i još nepouzdanijih dokaza, taj sud prerastao je vremenom u glomazan aparat UN koji zapošljava na hiljade službenika (tokom dugogodišnjeg rada), uglavnom sakupljenih sa konca i konopca, od kojih mnogi nisu znali kako su se obreli u instituciji koja sudi optuženima za zločine u ratu o kojem ne znaju praktično ništa.
Milioni evra slivali su se tako godinama u džepove kojekakvih sudija, pravnika, službenika, nepregledne administracije, policijskih redara, itd, kako bi procesuirali ono o čemu je malo ko dotad znao da se u opšte i dogodilo.
Sud svoj vrhunac i "popularizaciju" doživljava sa izručenjem Slobodana Miloševića, predajom Vojsilava Šešelja, te filmskim hapšenjem Radovana Karadžića i naposletku Ratka Mladića.
Odluka da se pred sudom brane sami, otvorila je vrata jednog dotad neviđenog rijalitija, koji je, uz svu krivicu ili nevinost onih na optuženičkoj klupi, otkrio svetu toplu vodu: da sud vode potpune neznalice i ignoranti.
Zaista je teško u moru nesrećnih epizoda ovog suda izdvojiti onu koja bi adekvatno oslikala stanje tužilaštva u ovoj instituciji.
Ako se do nekog trenutka i verovalo da bi pravda u njoj mogla biti zadovoljena, sve je palo u vodu onog trenutka kada su izrečene sramne presude u slučajevima Orić i Haradinaj, svi znamo kako one glase, podsećanje nije potrebno.
Ključni događaj u radu tribunala ipak predstavlja presuda hrvatskom generalu Anti Gotovini, koji je pravosnažno oslobođen za zločine počinjene tokom operacije "Oluja", uz obilje izvedenih dokaza.
Tada je, čak i onim ignorantima postalo jasno da su "džaba krečili" sve vreme postojanja Haškog tribunala, te da sud, takav kakav je, nema nikakve veze sa pravdom i pravosuđem.
No, da li to znači da je sve bilo uzalud?
Nije, jer neki zločinci, neki dokazi i neke žrtve, zaista su dobili svoju pravdu, ma koliko ona naknadna, i u nekim slučajevima, neprimerena bila.
Pa opet, ako je već takva pravda i izrečena, njena vrednost na polju međunarodnog prava poništena je onog trenutka kada su donesene odluke u slučajevima poput Gotovine, Orića i Haradinaja, a koje ne samo da su daleko od pravde, već na najgrublji način pravdu izvrću ruglu i stavljaju joj epitet "političke odluke".
Iako se mnogima čini da ova dva procesa, haški i Novakov, i nemaju mnogo veze jedan sa drugim, ona su, osim što se u glavnoj ulozi, odnosno na optuženičkoj klupi, nalaze Srbi, dosta slična u jednoj suštniskoj stvari, a to je da se na ekletantan način pokazuje i dokazuje, da je institucija nezavisnog sudstva, praktično na svim meridijanima, samo pusti san postdemokratskih društava.
Zašto bi, postavlja se opravdano pitanje, nakon ovih slučajeva, i ne samo njih, više iko verovao da odluke koje sudovi donose nisu političke?
Ako se već moć i uticaj pravosuđa ma koje zemlje, temelje u svojoj nezavisnosti od drugih grana vlasti, čime će to australijski ili bilo čiji sud, bilo koga od nas, nakon svega ovoga, ubediti da i neka buduća suđenja neće biti politički motivisana?
Međutim, jedna druga stvar je ovde, za nas, važnija.
U svetlu, ili tami, kako hoćete, ovog događaja, Novak Đoković, osim što sam po sebi predstavlja sportski presedan kao verovatno već sada najbolji teniser svih vremena, okrenuo je naglavačke, bio on toga svestan ili ne, još jednu pretpostavku nad kojom se Srbi već vekovima zaklinju, pravdajući tako svoje istorijske poraze: da pravdu pišu pobednici.
Uz 20 osvojenih grend slemova, rekord po broju nedelja provedenih na prvom mestu ATP, te devet (najviše u istoriji) osvojienih prvenstava Australije, Novak Đoković može se smatrati istinskim pobednikom i u ovom meču.
Jer pravdu su ovoga puta, za razliku od mnogih prethodnih "mečeva", ispisali istinski gubitnici.
Ako se čitav ovaj proces u opšte može smatrati pravdom...
SKINI APLIKACIJU
