UZ ČOLU I DŽAJU NAJPOZNATIJA FACA U DRŽAVI! Sudija se krstio kada je Stekić BUNOVAN umalo srušio svetski rekord! (VIDEO)

Danas je u 71. godini preminuo Nenad Stekić, srpska sportska gromada. Ovo je bio on, ovako je govorio veliki šampion za života...

 Bi­o­gra­fi­je be­le­že da je atle­ti­kom po­čeo da se ba­vi u 12. go­di­ni, ali ne­ka­da­šnji evrop­ski pr­vak u sko­ku udalj ot­kri­va da ni­je baš ta­ko:

– Po­čeo sam u Mo­skvi u ško­li 136 na Ku­tu­zov­skom pro­spek­tu u dru­gom osnov­ne. Otac Ži­vo­jin je bio do­pi­snik Ra­dio Be­o­gra­da iz glav­nog gra­da Ru­si­je pa smo se ta­ko maj­ka Dra­gi­ca i ja ta­ko­đe ob­re­li ta­mo. Ko­men­ta­ri­sa­li su već ta­da: „Sr­bin mno­go do­bro ska­če“ i po­čeo sam da se ba­vim vi­som, ali po­ma­lo, ni­šta ozbilj­no.

Po­vra­tak ku­ći usle­dio je po­sle dve go­di­ne. Opet je bio u sta­rom dru­štvu ško­le „Jo­sif Pan­čić“ na Ba­no­vom Br­du.

– U Ru­si­ji sam sa­znao ko je bio Va­le­rij Bru­mel i da je svet­ski re­kord dr­žao sa 2,29 me­ta­ra. Odu­še­vio sam se ka­da sam mo­gao da ga gle­dam na Pr­ven­stvu Evro­pe na sta­di­o­nu JNA u Be­o­gra­du 1962. go­di­ne. Od­mah sam kod ku­će u Lje­škoj uli­ci ra­za­peo ka­nap iz­me­đu dva šta­pa i do­ska­kao u pe­sak po­zajm­ljen sa obli­žnjeg gra­di­li­šta. Po 20 do 30 cen­ti­me­ta­ra le­teo sam vi­še od osta­lih.

NO­SIO TOR­BE PE­RI I PA­JI

Ne­na­dov ta­le­nat za­pa­zi­li su bli­zan­ci iz kom­ši­lu­ka.

– Bi­li su to Pe­ra i Pa­ja Pe­tro­vić. Re­klu su mi: „Ma­li, ako ho­ćeš, mo­žeš s na­ma na tre­ning u Zve­zdu, ali pod jed­nim uslo­vom – da nam no­siš tor­be“. Pri­stao bih na sve. Oni su već ima­li ne­ke me­da­lje, ta­len­to­va­ni mom­ci. Šte­ta što su bi­li u du­hu – kad do­đe le­to ju­riš na Sa­vu…

Bra­ća su tre­ni­ra­la kod sa­da po­koj­nog, le­gen­dar­nog Alek­san­dra Ma­rin­ko­vi­ća, pa su i svog mla­đeg dru­ga­ra ta­mo po­ve­li.

NE PROPUSTITE

ZBOGOM, NENADE! Srpski sport napustila je LEGENDA! Ostaće upamćen po NEVEROVATNOM REKORDU, a po ovome ga NIKO NIJE NADMAŠIO!

– Aca mi je dao da ska­čem uvis. Iz pr­ve sam nad­ma­šio 150, imao sam 11 go­di­na. „Od­lič­no, ni­si loš. Do­đi u po­ne­de­ljak na tre­ning“. Ta­ko je po­če­lo.

 BRU­ME­LO­VIM KO­RA­CI­MA

Kre­nuo je Bru­me­lo­vim ko­ra­ci­ma i po­sta­vio naj­pre 1966. pi­o­nir­ske re­kor­de Sr­bi­je: 1,81, za­tim 1,84 i 1,85 me­ta­ra, da bi 1967. mla­đe­ju­ni­or­ski re­kord Ju­go­sla­vi­je po­bolj­šao na 1,94, a 1968. na 1,95 me­ta­ra. U dru­gom sred­nje po­vre­dio je ko­le­no.

– Imao sam eks­plo­zi­van od­raz i pra­vio sam ga pod ne­kim čud­nim uglom. Dok­tor Bi­ša sa Or­to­pe­di­je na Ba­nji­ci, Lju­bi­ša Jan­ko­vić, re­kao mi je da ne smem šest me­se­ci da tre­ni­ram.

Pro­bao je Ne­nad u ško­li „Jo­sif Pan­čić“ da ska­če udalj.

– Na­sta­va je po­či­nja­la u osam, a ja sam u se­dam uju­tru do­la­zio i ska­kao. Mo­gao sam da pre­sko­čim ja­mu du­gu pet me­ta­ra. Re­kao sam to Aci, kao i da me ko­le­no ni­je za­bo­le­lo. „Pro­baj na škol­skom, na­pra­vi je­dan skok da ne ri­zi­ku­ješ“ po­sa­ve­to­vao me je. Bi­la je to gim­na­zi­ja­da, tak­mi­čio sam se za „Tri­na­e­stu“. Na pr­vom tak­mi­če­nju sam sko­čio ne­kih 6,26, a na na­red­nom ni­vou 6,70 u pr­vom po­ku­ša­ju i sve ih „odrao“ dva me­tra. Ko­le­na me ni­su bo­le­la. Ubr­zo sam za­be­le­žio 7,04 me­tra, što je bi­lo naj­bo­lje u Ju­gi za mla­đe ju­ni­o­re. Pre­ba­cio sam se na dalj.

Bi­lo je to 1968. go­di­ne. U tom tre­nut­ku naj­bo­lji re­zul­tat jed­nog mla­đeg ju­ni­o­ra u Ju­go­sla­vi­ji bio je 6,90. Nad­ma­šio ga je sa go­re po­me­nu­tih 7,04, pa 7,16 me­ta­ra (u Va­ra­ždi­nu), za­tim 7,25 (u Be­o­gra­du), pa 7,34 (u Ce­lju). Tih 7,34 je bio i re­kord Ju­go­sla­vi­je za sta­ri­je ju­ni­o­re.

Idu­će 1969. go­di­ne, ska­kao je: 7,34. pa 7,45 i 7,60, da bi na Pr­ven­stvu Evro­pe 19. sep­tem­bra u Ati­ni sko­čio 7,73 či­me je iz­jed­na­čio se­ni­or­ski re­kord Ju­go­sla­vi­je Mi­ljen­ka Ra­ka. U glav­nom gra­du Grč­ke sko­čio je i 7,78 (kao 10.), ali skok ni­je bio re­kor­dan, jer je ve­tar bio pre­jak.

PRE­LE­TEO BRA­ZIL­SKU MA­RA­KA­NU

Na­red­ne 1974, opet je usle­dio ne­ve­ro­va­tan re­zul­tat.

– Za­vr­šio sam se­zo­nu i le­to­vao u Iga­lu, ku­pao se opu­stio pot­pu­no. Aca mi je re­kao: „Do­bi­li smo po­ziv za otva­ra­nje atlet­ske Ma­ra­ka­ne. Da ide­mo?“ Od­go­vo­rio sam: „Aj­mo, ni­smo bi­li“. Sko­čio sam 8,24, što u to vre­me ni­je us­peo ni­ko ni­ka­da iz Ju­žne Ame­ri­ke. Nji­ho­ve no­vi­ne su pi­sa­le: „Ste­kić pre­le­teo Ma­ra­ka­nu“.

SKOK U TI­GRO­VOJ OBU­ĆI

Do­šla je ču­ve­na 1975. go­di­na i Pre­do­lim­pij­ski mi­ting na istom sta­di­o­nu na ko­me su go­di­nu da­na ka­sni­je odr­ža­ne Igre.

– Sti­gli smo dan ra­ni­je. Is­pred sta­di­o­na su pro­da­va­li sprin­te­ri­ce i ugle­dao sam sjaj­ne „Oni­cu­ka taj­ger“, da­na­šnje „Asiks“. Hteo sam da ih ku­pim, a re­kli su mi: „Sa­mo upi­ši­te ime“. Uzmem sprin­te­ri­ce i pa­ti­ke od istog pro­iz­vo­đa­ča. Sprin­te­ri­ce kao sa­li­ve­ne, pro­sto le­tim u nji­ma, a či­ste sprin­ter­ske. Bi­lo je šest sa­ti po­pod­ne. Is­pro­ba­vam za­let i do­sko­či­šte mi krat­ko, ja­ma od osam me­ta­ra, a da­ska na me­tar od pe­ska, ni­je dva kao kod nas. Di­rek­tor tak­mi­če­nja me pi­ta ka­ko mi se či­ni, iskre­no mu ka­žem: „Pre­sko­či­ću je, is­pa­šću“, a on se sme­je.

Su­tra­dan sa­mo što se to ni­je do­go­di­lo, bi­lo je isto kao mno­go go­di­na ra­ni­je u ško­li „Jo­sif Pan­čić“ ka­da mu je bi­la krat­ka ja­ma od 5 me­ta­ra.

– Sve što sam od 1962. ra­dio u atle­ti­ci sli­lo se u taj pr­vi skok: ide­al­no uhva­će­na da­ska, le­tim, vi­dim da se ne­što de­ša­va, du­že sam u va­zdu­hu ne­go ina­če i pa­dam na kraj ja­me. Di­rek­tor sta­di­o­na uhva­tio se za gla­vu. Mi­slio sam da je skok si­gur­no na 8,30, o ne­čem bo­ljem ni­sam smeo da mi­slim.

Ni­je od­mah po­čeo da se ra­du­je, jer je re­zul­tat ob­ja­vljen u fi­ti­ma.

– Bi­lo je 28 i ne­što. Čak i ka­da se po­ja­vi­lo 8,45 me­ta­ra ni­sam smeo da vri­snem od sre­će, jer sam bo­jao da su se pre­ra­ču­na­li. On­da sam če­kao br­zi­nu ve­tra i tek ka­da sam vi­deo da je do­zvo­lje­nih 2,0 u le­đa, po­če­la je erup­ci­ja odu­še­vlje­nja. Aca je pre­sko­čio ogra­du sa se­di­šta na ko­me je se­deo do ta­da uz za­ne­me­log Igo­ra Te­ro­ve­ne­si­ja­na, So­vje­ta ko­me sam upra­vo bio sru­šio evrop­ski re­kord od 8,35. Gr­lje­nje, če­sti­ta­nje.

Si­li­na odu­še­vlje­nja je bi­la to­li­ka da je emo­tiv­no is­pra­žnjen po­tom na­či­nio pre­stup, pa 7,97 i 7,99 me­ta­ra i – od­u­stao.

Odr­žan je na golf te­re­ni­ma sa­sta­nak IAAF na ko­ji ih je od­veo Ar­tur Ta­kač. Bio je ta­mo ta­da­šnji pred­sed­nik or­ga­ni­za­ci­je Adri­jan Pa­u­len.

– Eufo­ri­ja kod ku­će – do­ček na aero­dro­mu, me­re se po me­di­ji­ma auto­bu­si či­ju du­ži­nu pre­ska­čem od­jed­nom, pa ši­ri­ne uli­ca… Bio mi je to naj­ve­ći uspeh…

PRI­ČA O MON­TRE­A­LU 1976.

Eufo­ri­ja se ni­je sti­ša­va­la ni 1976. go­di­ne. Že­le­li su Alek­san­dar Ma­rin­ko­vić i Ne­nad Ste­kić da u tre­na­žnom de­lu pre­ko­pi­ra­ju 1975. i uzmu olim­pij­sku me­da­lju. Svi su u SFR Ju­go­sla­vi­ji od njih to oče­ki­va­li.

– Stvo­re­na je at­mos­fe­ra da će­mo uze­ti zla­to sa­mo ako se po­ja­vi­mo. Po­če­li smo s tak­mi­če­nji­ma 1. ju­na 1975. i na­me­ra­va­li da to po­no­vi­mo i u olim­pij­skoj se­zo­ni. Me­đu­tim, iz ASJ su tra­ži­li od nas da se tak­mi­čim za re­pre­zen­ta­ci­ju već 1. ma­ja u Spli­tu, na tro­me­ču Ju­go­sla­vi­ja – Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja – Is­toč­na Ne­mač­ka, pa po­no­vo 7. ma­ja. Kroz tak­mi­če­nja, zna se, ula­ziš u for­mu, a to ni­smo že­le­li u ovom pe­ri­o­du. Ra­no sam ostva­rio špic, u To­ri­nu na Uni­ver­zi­ja­di do­šao sam na naj­vi­ši ni­vo te se­zo­ne sa 8,39 me­ta­ra, što je me­sec da­na ka­sni­je na Olim­pij­skim igra­ma do­no­si­lo zlat­nu me­da­lju. For­ma ni­je mo­gla da se po­no­vi. Na Igra­ma ni­sam pre­sko­čio osam me­ta­ra. Bio sam še­sti sa 7,89.

NE PROPUSTITE

LEGENDARNI NENAD STEKIĆ POSLEDNJI INTERVJU U ŽIVOTU DAO NOVINARU 'GLASA JAVNOSTI': Moja naslednica je Ivana Španović!

 
NAJ­DU­ŽI LET U KA­RI­JE­RI

Ame­ri­kan­ci su iz­ra­ču­na­li da je 8,45 me­ta­ra ta­da to bio naj­bo­lji skok svih vre­me­na u nor­mal­nim uslo­vi­ma. Bob Bi­mon svo­jih le­gen­dar­nih 8,90 u Mek­si­ku 1968. ostva­rio na vi­še od 1.000 me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne.

Uma­lo ga Ne­nad Ste­kić ni­je nad­ma­šio 1979. na Uni­ver­zi­ja­di baš u Mek­si­ko Si­ti­ju.

Kva­li­fi­ka­ci­o­na nor­ma iz­no­si­la je tač­no 8 me­ta­ra.

– U osam sa­ti uju­tru sko­čio sam 8,21 me­tar. Ne­ra­sa­njen ni­sam ni do­šao do da­ske.Su­di­ja je iz­me­rio da sam se od­ra­zio 64 cen­ti­me­ta­ra ra­ni­je. Bio je za­pa­njen , pa mi je iz­me­rio da­lji­nu od me­sta od­ra­za –8,84 me­tra! Moj  naj­du­ži let u ka­ri­je­ri.

Svi su u fi­na­lu s raz­lo­gom oče­ki­va­li na­pad na svet­ski re­kord, po­red ja­me  na de­se­ti­ne ka­mer­ma­na i fo­to­re­por­te­ra.

– Po­čeo je plju­sak pre tak­mi­če­nja. De­mo­ti­vi­san hteo sam da od­u­sta­nem. Kao mlad tak­mi­čar okli­znuo sam se na da­sci po ki­ši i po­sle sam imao stal­ni strah. Dva pu­ta sam sko­čio i to ne­kih 7,97, bio pe­ti…

NAJ­VA­ŽNI­JE JE PO­VE­RE­NjE U TRE­NE­RA

Ne­nad Ste­kić pro­ce­nju­je da je naj­ne­op­hod­ni­je za uspeh, po­ve­re­nje spor­ti­ste u tre­ne­ra:

– Ta­ko mo­že da se ostva­ri mak­si­mum za ko­ji si spre­man. Ka­da atle­ti­čar poč­ne da po­sta­vlja pi­ta­nja, tu pre­sta­je sve. Ja sam Aci ap­so­lut­no ve­ro­vao. Isti­na, on se ce­log ži­vo­ta usa­vr­ša­vao, dok je sam do­ži­veo da ne­ki mla­di tre­ne­ri skla­nja­ju pu­le­ne od nje­ga ka­da ih ne­što po­sa­ve­tu­je. Za­to što ne­ma te že­lje za sa­zna­njem kao ne­ka­da, ne stva­ra­mo po­no­vo tak­mi­ča­re pre­ko osam me­ta­ra. Ne mo­ra to da bu­de no­vi Ste­kić, ali pre­ko osam me­ta­ra – za­što da ne?

NAJPOZNATIJI JUGOSLOVEN UZ DŽAJU I ČOLU

Novije generacije teško da se sećaju, ali evo da ih podsetimo da je Stekić uz Dragana Džajića i Zdravka Čolića bio u jednom trenutku najpoznatiji Jugosloven.

- Bilo je prijatno osećanje da vas cela zemlja zna i voli a opet sa druge strane bilo je to i veliko opterećenje. Nikada se nisam ponašao kao zvezda, uvek sam bio što se kaže običan čovek iz naroda. Kad god bi mi neko tražio autogram ili zamolio da se slikamo izlazio sam u susret – rekao je u  poslednjem intervjuu datom novinaru Glasa javnosti.

NAJ­DRA­ŽI USPEH

Mno­gi bi oče­ki­va­li da je naj­dra­ži uspeh Ne­na­da Ste­ki­ća onaj ko­ji mu je obe­le­žio ka­ri­je­ru, od 8,45 me­ta­ra, ali ni­je.

– Ni­ka­da ni­sam bio to­li­ko odu­še­vljen kao 1973. go­di­ne ka­da sam na Pr­ven­stvu Bal­ka­na u Ati­ni pre­sko­čio pr­vi put 8 me­ta­ra. Ni­ko u SFRJ ni­je to us­peo, Mi­ljen­ko Rak je do­šao do 7,99. Ka­da sam vi­deo na se­ma­fo­ru 8,12 bio sam neo­pi­si­vo sre­ćan, jer je osam me­ta­ra ono što de­li bez­i­me­ne od šam­pi­o­na ko­ji osta­vlja­ju trag.

AM­BA­SA­DOR JU­GO­SLA­VI­JE

Za­ni­mljiv je de­talj sa bra­zil­skim ca­ri­ni­kom 1974. go­di­ne.

– Ka­da smo do­šli, ni­ka­ko ni­je uspe­vao da po­go­di da sam iz Ju­go­sla­vi­je, pri­čao je da zna za Če­ho­slo­vač­ku i slič­no. Na­le­te­li smo na nje­ga pri po­vrat­ku, po­sle sko­ka od 8,24, bio je u sme­ni i re­kao mi je od­mah: „Ste­kić, Ju­go­sla­vi­ja“. Spor­ti­sti su za­i­sta naj­bo­lji am­ba­sa­do­ri svo­jih dr­ža­va.

PET GO­DI­NA NAJ­BO­LjI NA SVE­TU

 o Pet se­zo­na uza­stop­no bio je naj­bo­lji na svet­skim rang li­sta­ma (1974 – 8,24,

1975 – 8,45, 1976 – 8,39, 1977 – 8,32 i 1978 – 8,32)

o Tri pu­ta je bio vi­ce­šam­pi­on Evro­pe, dva pu­ta pr­vak Me­di­te­ra­na, a sa Uni­ver­zi­ja­da ima jed­nu zlat­nu i sre­br­nu me­da­lju, dok je na SP u Hel­sin­ki­ju bio pe­ti sa 8,09 m

o U ka­ri­je­ri je 100 pu­ta pre­sko­čio 8 me­ta­ra, ukup­no u 116 na­vra­ta

o Na 3 tak­mi­če­nja svih 6 sko­ko­va imao je bo­ljih od 8 me­ta­ra

o U jed­nom da­nu, na Pr­ven­stvu SFRJ u No­voj Go­ri­ci 1977. imao je 7 sko­ko­va bo­ljih od 8 me­ta­ra (ra­ču­na­ju­ći ju­tar­nje kva­li­fi­ka­ci­je)

o Bio je re­pre­zen­ta­ti­vac Evro­pe i 51 put bra­nio bo­je SFRJ, a ima i 64 po­je­di­nač­na tak­mi­če­nja

 SAS/Glas javnosti

SKINI APLIKACIJU