Crno-bele paralele: Galileo Galilej o igri na slepo

Slavni jugoslovenki velemajstor dr Petar Trifunović od 1953. (Rođen 31. avgusta 1910 Dubrovniku, umro 8. decembra 1980. u Beogradu) petostruku šampion Jugoslavije, sedam puta u sastavu Jugoslavije na šahovskim olimpijada, pobednik brojnih međunarodnih turnira...Bio je i doktor prava... i plodan pisac...

Zahvaljujući njemu i njegovom tekstu u reviji (ŠAH, br.7, 1951., str. 178 -179.) i briljantnom napisu o slavnom Italijanu Galileu Galileju, čitaoci portala "Glas javnosti" upoznaće se sa malo poznatim detaljima o životu velikog naučnika, ali i o činjenici da je i veliki Galileo bio fasciniran - kako čovek UOPŠTE MOŽE da igra šah - NASLEPO?!

Dakle i velikana nauke, Galileja, astronoma. Fizčara, matematičara, filozofa - zbunjivao je, ko bi rekao - šah koji je voleo da igra i koji je često pominjao u svojim delima...

                             *********

Dela i otkrića Galilea Galileja, slavnog italijanskog naučnika (astronoma, fizičara, matematičara, filozofa) rođenog u Pizi (15. 2. 1564 - umro u Firenci 8.1. 1642) su toliko značajna, da niko i ne pomišlja na to da je on bio Italijan, koji je ušao u red velikana  koji su postali svojina čovečanstva, pisao je naš slavni velemajstor dr Petar Trifunović davne 1953, godine u časopisu "Šah".

          "Pa ipak, na treću stogodišnjicu (1942.) od njegove smrti niko se njegovoj uspomeni nije tako odužio kao Italijani. Utrošili su oni brda hartije i mastila. Jedan člančić  zalutao je i do mene. Naravno, ja ga, možda, ne bih ni pročitao, da me nije zainteresovao već sam naslov koji je glasio: "Galileo Galilej i šah".

          Pomislio sa, ovo je sigurno neka novinarska izmišljotina, ali mi je ime naučnikovo toliko privuklo pažnju, da sam odlučio da reskiram vreme i pogledam o čemu se radi. Ta, i onako, članak nije bio dugačak. Pročitao sam članak i nisam se pokajao. Našao sam da je interesantan i ozbiljan, jer je matetijal crpeo iz istorijskih dokumenata.

          Naučnikovo mišljenje o igri na slepo je nadasve interesantno, jer je istovetno sa mišljenjem ljudi koji i danas ne mogu da shvate, kako je to moguće igrati na slepo...?!

          Pojava gusara Saracena Buceke u Firenci koji je tamo još 1260 godine zaigrao similtanku na slepo - začudiće i najupućenije. Ili, kad mletački dužd zajedno sa svojim savetom razgleda skupocenu šahovsku tablu da bi je kupio i poslao na poklon Sultanu...Sve su to dragoceni istorijski podaci koji pokazuju da je šah u prošlosti bio daleko rasprostranjeniji nego što se to misli. Istorijski dokumenti o šahu su vrlo mali, a veliki broj se sigurno izgubio zato što nije došao u ruke zainteresovanih koji bi umeli njima rukovati. Ukratko, našao sam da članak zaslužuje da se objavi, tim pre što je takova materija u našoj štampi gotovo neviđen gost.

          Galileo Galilej rodio se u Pizi 1564 godine, a umro je u Arcetri (Firenca) 1642 godine.  I, 1942. napunila su se tri veka od njegove smrti. Nema Italijana koji se ne oseća ponosnim što im je zemljak: nema šahiste koji se neće radovati kad se seti da je taj vanredni i stvaralački mozak pored tolikih i kompleksnih moždanih aktivnosti praktikovao šah kao odmarajuću i ugodnu razonodu. U Padovi, gde je proveo veliki deo svoje mladosti nisu mu nedostajale prilike da nauči igru, jer se u Republici Veneciji , kojoj je i Padova pripadala od 1405. sve do 1797, šah morao jako ceniti ako se uzme u obzir da je 7. januara 1527 godine jedna šahovnica, koja je je pripadala patriciji Giacomo Loredanu di Santa Marija Formosa, bila pokazana u Duždovoj palači, u dvorani Senata, koju su nameravali da kupe i poklone je Sultanu.(Prema dokumentu iz Marine Sanudo, DIARI,T. XLIII c. 599.)

          Mnogo ubedljiviji zaklkjučak da je Galileo poznavao i cenio šah izvešće se iz pisma koje je on sam pisao 31. marta 1640. iz Arcetria Leopoldu Mediči, namesniku Siene. Porodica de Mediči, kao uostalom veliki deo patricijskih porodica iz toga doba, nije zazirala od šahovske igre. U Firenci, u palači Piti, još se čuva bogata šahovnica Kosima I. I same velike vojvode Kosimo II i Ferdinand II sa kojima je Galileo Galilej bio povezan vezama  odanost i prijateljstva, imali su priliku da pokažu svoju blagonaklonost prema takovoj igri, kada su oni kao veliki majstori reda vitezova Svetog Stefana - menjajući statute odobravali izmenu kojom se šahovska igra, za razliku od svih ostalih, izričito dozvoljava vitezovima toga reda!

          Iz poznatog pisma, u uvodniku Galileo se tuži i žali kako ga slepoća (tada je imao 76 godina) sprečava da lično zapisuje svoje misli, obično se citira:

          "Stavljajući na hartiju svoje zamisli, mnogo i mnogo puta mi treba da prečitavam delove ranije napisane, da bih mogao da nadodam druge sledeće, kao i da bih izbegavao višekratno ponavljanje već opisanih stvari. I može mi verovati Vaša Visoka Presvetost, da sam iz iskustva naučio, da između pisanja pomoću očiju i sopstvene ruke, i prisilne upotrebe tuđe ruke, postoji gotovo ista razlika koji bi drugi našao u igri šaha između igre sa otvorenim očima i igre sa zavezanim ili zatvorenim očima. Jer na ovaj drugi način, posle tri četiri poteza figurama, nemoguće je dalje pamtiti ostale poteze; nije dovoljno ni ako se da više puta položaj figura, sa namerom da bi se igra dovela do poslednjeg šaha., jer verujem da se radi o stvari nešto manjoj od nemoguće". (Uspomene i neodštampana i do sada nesakupljena pisma Galilea Galileja, Modena, Vinčenci, 1821. vol. III, pag. 303).

          Pa ipak, prve vesti o partijama igranim bez gledanja na tablu (pisao 1935 Roseli del Turco), ili kako se sada kaže "na slepo", nalazimo u Fioretinskim hronikama (Cronache firentine) od Gian Vilani-a:

          "U ovo vreme (1260) došao je u Firencu jedan Saracen, gusar, po imenu Bucaka, i bio je njabolji majstor u igri šaha, te je u gore navedenoj palači, pred knezom Gvidom Novelo igrao odjednom na tri ploče sa najboljim šahistima Firence, sa dvojicom na slepo i sa jednim ne gledajući, i dvojicu je dobio i s jednim igrao neodlučno, što je bilo smatrano kao veliko čudo. I više nego čudo. U stvari nije se verovalo, i trebalo je dođe u polovicu prošlog veka (misli se na 18 vek, primedba urednika) da bi evidencija činjenica pobedila opštu nevericu.

          Ništa prirodnije što i sam Galilej nije verovao. Ali to ne treba uvažavati, važno je, naprotiv, na našu radost, da je on takođe bio šahista. Tu se ovaj kratak, ali sadržaja, članak završava.

          Znamo danas, nastavlja Trifunović, da svaki slep čovek može naučiti i pisati, a i okati mogu naučiti igrati šah na slepo, samo ako se potrude da savladaju tehniku igranja koja samo neupućenima izgleda nesavladiva. Izumitelj termometra i pisac znamenitog dela "Dialoghi quatro Ptolemeico e Copernico" sigurno nije bio takav čovek da i to ne bi mogao učiniti. Ja čak pretpostavljam da bi jedan tako inventivan i plodan duh morao biti sposoban  da samostalno reši oba problema, samo da se njima pozabavio u svojim mlađim godinama, tim pre što se radi o iznalaženju čisto tehničkih pomagala.

          Ne treba zaboraviti da je on to mišljenje izneo u u 76 godini života, kao i da se time samo solidarisao sa mišljenjem većine i ne ulazeći dublje u suštinu stvari. Pri tome njegovo mišljenje o ovoj stvari nije ni važno, nego je važno, kako to kaže Andriano Čiko, pisac članka u Italia Sakistika, da je on voleo i igrao šaha.

          O tehnici igranja na slepo nije se onda ništa znalo. Bilo bi zanimljivo znati na koji je način gusar Buceka bio rešio problem igranja na slepo, ali se o tome, nažalost nisu sačuvali nikavi podaci.

          Šah je u ono vreme bio privilegija patricija, dužda, sultana, visoko obrazovanih ljudi i njima sličnih, ali i slobodnih ljudi kako to dokazuje slučaj Saracena Buceke, koji je došao u Firencu i tamo "pobio" najbolje šahiste u simultanci. Pa i oni koji su se mogli baviti šahom, mogli su biti izloženi opasnosti, jer se šah dugo vremena nalazio na indeksu zabranjenih igara.

          Danas je šah raskinuo okove iz prošlosti, a naročit napredak i razvoj pokazao je u zemljama gde je postao narodna igra. Mnogo sam puta čuo prigovor da šah ne služi političkim ciljevima, ili se bar dosad nije upotrebljava (pišući ovaj tekst 1950. proslavljeni velemajstor dr Petar Trifunović nije mogao ni da nasluti da će se, 1972. u Rejkjaviku u "Meču stoleća" između Borisa Spaskog i Roberta Fišera voditi šahovsko-politički dvobij Istoka i Zapada, SSSR-a i Sjedinjenih država?!")

          A kako se onda mogao oceniti akt lukavih mletačkih trgovaca, kad posmatraju skupocenu šahovsku tablu i rešavaju se da je kupe, kako bi je poslali na poklon turskom sultanu?!

          Dovoljno je bilo pretpostaviti da je sultan vatreni šahista, i da će on biti oduševljen poklonom.

          Vrednost poklona će se u tom slučaju hiljadostruko vratiti u blagajne Republike Svetog Marka.                    

 Ko je Petar Trifunović?

 Poznavao sam Petra Tifunovića, objavio nekoliko intervjua s njim, ali najteže mi je bilo 1980., kada je dok sam bio na aerodormu u La Valeti na Malti, čekajući povratak za Beograd. Reprezantacija Jugolsavije vraćala se sa Olimpijade na Malti, kada su me iz redakcije "Novosti" pozvali da napravim rubriku o dr Petru Trifunoviću koji je tog 8. decemra preminuo. Napisao sam "in memoriam", uzeo izjave od naših reprezentativaca i čarter avion s kojim smo se vraćali za Surči "morao je da me sačeka", dok iz aerodromske zgrade stenografima izdiktiram rubriku...       

          Inače, jugoslovenski velemajstor, Dr Petar Trifunović rođen je u Dubrovniku, 31. avgusta 1910., a umro u Beogradu 8. decembra 1980. Bio je i doktor prava.

          Rođen je u Dubrovniku, ali je detinjstvo i mladost proveo u Šibeniku, pravo je studirao u Zagrebu, a doktor prava postao je 1933. godine. Šah je upoznao, za današnje pojmove, veoma kasno, sa 16 godina u Šibeniku, i to sasvim slučajno, prvi učitelj mu je bio vozač, čijeg se prezimena uvek sećao, Kunkov. Tada je bio učenik VI razreda gimnazije, tada je savladao prve šahovske tajne, a posle samo godinu-dve, kao mlladić, već je bio u stanju da odigra i prvu simultanku na slepo na 17 tabli!! U Šibeniku se pročuo kao izvrsni rešavač šahovskih problema u Šahovskom glasniku, koji je izlazio u Zagrebu.

          I, kada je svetski prvak Aleksandar Aljehin gostovao u Splitu sa grupom mladih šahista iz Šibenika krenuo je i Pera na simultanku. Štampa je tada zabeležila da je  remizirao! Titulu majstora osvojio je na turniru u Banja Luci 1931...Na prvom jugoslovenskom šampionatu u šahu održanim 1935. u Beogradu osvaja treće mesto iza Vasje Pirca i Borisa Kostića a na drugom održanom 1936. u Novom Sadu osvaja drugo mesto iza Pirca.

          Za vreme majstorskog turnira održanoga od 6. do 25. jula 1935. u Beogradu predsednik JŠS-a S. Čirić uspeva da nagovori Trifunovića da dođe u Srbiju, a sledećih godina zbog službe u malim mestima (Oplenac, Bajina Bašta) igra malo na turnirima, ali za uspešno nastupa na olimpijadama 1935. i 1937. godine. Na olimpijadi koja se održavala u Varšavi, od 16. do 31. avgusta 1935. u olimpijskom timu Jugoslavije je bio četvrta tabla, i od 16 partija (čak 12 je odigrao na trećoj tabli), bio je najuspješniji u timu, osvojivši 12,5 poena iz 16 partija (+10, =5, -1). Postignutim procentom uspešnosti (78%) je bio treći igrač olimpijade na svojoj tabli. Među najvažnijim pobedama su one nad uspešnim Šveđaninom Lundinom i dobro nadaleko poznatim Poljakom Najdorfom. Stalno se 1938. nastanjuje  u Beogradu, gde uređuje časopis Šahovski pregled (izlazio 1938-1940). Dr Petar Trifunović pet puta uspeva da postane šampion jugoslavije, 1945, 1946 i 1947 zajedno sa Gligorićem i 1952. i 1961. godine

          Posle Drugog svetskog rata često igra na međunarodnim turnirima. U razdoblju 1945-1965. na jakim međunarodnim turnirima 14 puta se plasirao između 1. i 3. mesta. Titulu velemajstora (koju je tada bilo daleko teže osvojiti nego danas) osvojio je 1953, a 1949. odigrao je nerešeno meč sa Najdorfom (6-6). Sedam puta je nastupao za reprezentaciju Jugoslavije na šahovskim olimpijadama i osvojio nekoliko medalja. Njegovi najbolji rezultati na međunarodnim turnirima su drugo mesto u Pragu 1946. iza Najdorfa, Cheltenham 1951. (drugi iza Gligorića), Beograd 1954. (treći iza Bronštajna i Matanovića, ali ispred Gligorića i Petrosjana). U Netanya 1961. deli prvo mesto sa Matulovićem i Černiakom. U Pragu 1962. i Bevervijsku 1962. je prvi, a u Sarajevu iste godine treći iza Gligorića i Portiša. Najveći uspeh bilo je treće mesto na velikom turniru u Beogradu 1964. Igrali su, između ostalih: tadašnji svetski prvak Tigran Petrosjan, budući svetski prvak Boris Spaski i učesnici mečeva za svjetsko prvenstvo David Bronštajn i Viktor Korčnoj.. U Nordvijku 1965, osvaja drugo mesto iza Botvinika (ispred Flora i Donera).

          Po stilu odlikovao se izrazito pozicionom igrom, tražeći male prednosti, bez većih rizika i obaveza. Povremeno je međutim zaigrao i sasvim drugačije; npr. na turniru u Havani 1963. pobedio je velikog kombinatorika Talja, crnim figurama, igrajući vrlo oštri Falkbirov protivgambit (1. e4 e5 2.f4 d5!?).

          Živeo je u Beogradu više od 40 godina, gde postojii Šahovski klub „Dr. Petar Trifunović“,  redovno su se igrali memorijalni turnir.

Glas javnosti - Vladan Dinić

SKINI APLIKACIJU