ŠTA SRBIJI MOŽE DA DONESE PIKSI KAO SELEKTOR: Put od azijskog cara do autoriteta na velikoj evropskoj sceni, uz dicpilinu i fudbal na gol više

Otkako je Izvršni odbor Fudbalskog saveza Srbije uručio otkaz Ljubiši Tumbakoviću na sednici 14. decembra, u izboru za novog kapetana poljuljanog crveno-plavo-belog broda našlo se nekoliko trenera sa iskustvom u inostranstvu.

Kao trojica najozbiljnijih figurirali su Dragan Stojković, Vladan Milojević i Veljko Paunović. Ipak, čelnici saveza najviše su naginjali ka najstarijem među njima, ali i finansijski najskupljem, pa je Piksi, posle gotovo tromesečnih pregovora konačno stavio paraf na ugovor do 2024. godine.

Pregovori sa rođenim Nišlijom nisu bil ni najmanje laki, naprotiv. Iako je zvanično dobio otkaz u Gvangdžou rič end forsu još 3. januara prošle godine, kineski superligaš se obavezao da mu isplaćuje abnormalnu zradu (5,3 miliona evra) i ove godine, a za to vreme Stojković nije smeo da preuzme niti jedan drugi klub ili nacionalni tim. Upravo je pravno-finansijka zavrzlama na relaciji Srbija-Kina uticala na to da se ovoliko oduže pregovori, koji su konačno uspešno okončani. Stoga se navijači „orlova“ s pravom pitaju: Šta će nam to Piksi doneti nakon razočaravajućih nastupa u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo?

Iako veliko fudbalsko ime, što status pete Zvezdine zvezde savršeno odslikava, Stojković ipak nikada nije radio kao trener u Srbiji. Njegova postigračka iskustva, kada je o domovini  reč, vezuju se za funkcionerski posao. Najpre je vodio FS Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore od 2001. do 2005. godine, tokom kojih se „plavi“ nisu plasirali ni na Mundijal 2002, ni na EURO 2004, a zatim je od leta 2005. do jeseni 2007. predvodio Crvenu zvezdu. Odlučio se da trenerski posao započne tamo gde je završio igračku karijeru, u Nagoji Grampus.

Piksi je u Japanu stekao status božanstva, a vodeći klub sa stadiona „Tojota“ bio je šampion i pobednik Superkupa. Na 278 utakmica na klupi crveno-žutih ostvario je 141 trijumf, uz 56 remija i 81 poraza. Ekipa je davala 1,63 gola po utakmici u proseku, a fudbalska filozofija mu je evoluriala iz formacije 4-4-2 koju je negovao od debija u martu 2008. godine preko klasične  4-3-3, pa sve do najprepoznatljivije 4-2-3-1, s kojom je napustio ostrvsku azijsku državu u decembru 2013. Nakon toga usledio je neuspešan izlet u katarski Al-Šamal, gde je na deset mečeva čak osam puta izgubio.

Imao je Stojković ponude iz Evrope, ali je zov kineskih miliona bio toliko primaljiv da bi ih samo lud čovek mogao odbiti. Piksi je u septembru 2015. debitovao na klupi Gvangdžou rič end forsa (klub je u decembru promenio ime u Gvangdžou siti) i to za platu koja je nezvanično išla na preko sedam miliona evra, što ga je uvrstilo među 10 najplaćenijih trenera na svetu. Eksperimentisao je sa formacijama, od 5-4-1, preko 5-3-2 do 4-3-3, ali uvek težio da se presingom lome rivali. Na 141 meču na klupi ekipe iz istočnokineskog megaposlisa od 15 miliona žitelja zabeležio je 57 trijumfa, uz 26 remija i 58 poraza. Iako nije mogao da donese trofeje, nije odustajao od igre na gol više, te su plavo-beli davali 1,75 golova po meču.

Dragan Stojković, dakle, voli napadački fudbal uz apsolutnu disciplinu u ekipi. Deluje da je ovo drugo neophodnije našem nacionalnom timu, pre svega jer je u bliskoj prošlosti i te kako bilo iskakanja iz koloseka. Piksi je bio veliki fudbaler, a kao trener tek treba da se pokaže tamo gde se igra najbolji fudbal – u Evropi. Izazov vođenja ekipa u kvalifikacijama za Mundijal je, uz dužno poštovanje prema azijskom fudbalu, najveći u karijeri bivšeg kapitena SR Jugoslavije. Jer, treba uklopiti momke koji su milioneri, ali koji nisu ginuli za dres sa ocilima na grbu kao što su za svoje klubove. Upravo taj voljni momenat nije bio u koheziji sa znanjem, te je ispaštao tim, odnosno rezultati su trpeli. Uvređeni i povređeni znali su da budu mnogi, pre svih Sergej Milinković-Savić, vezista Lacija koji je vredeo 100 milioan evra ne tako davno. Slavoljub Muslin ga je precrtao, Tumbaković oživeo, ali opšti je utisak da SMS nije pokazao u reprezentativnom dresu ni petinu onoga što može i zna. 

Stara boljka da reprezentativci iz inostranih klubova (a bezmalo svi igraju u pečalbi) okupljanja u reprezentaciji koriste više za obilazak familije, devojaka i prestoničkih restorana i klubova (dobro, sad u vreme opandemije ne baš) nego za izgaranje na terenu mora biti presečena, a mač u rukama drži baš Piski. Teško je zamisliti da bi on, koji je uvek sa najvećim zadovoljstvom igrao za nacionalni tim, mogao da toleriše bilo kome da ne odradi trening sa stoprocentnim zalaganjem, o utakmicama i da ne pričamo.

Kada je reč o napadačkom fudbalu, jasno je da on nije moguć bez pravih golgetera, ali i defanzivaca koji bi zaključali prilaze sopstvenom golu u slučaju tranzicije protivnika. Osim Dušana Vlahovića koji blsita u Fjorentini, Srbija nema napadača u velikoj formi u najjačiim evropskim ligama. Aleksandar Mitrović jeste po pravilu raspoložen da trese mreže kada igra za „orlove“, ali ove sezone u Fulamu je čak izgubio i mesto startera. Luka Jović takođe ima sezonu za zaborav, koju je koliko-toliko oživeo zimskim prelaskom iz Real Madrida na pozajmicu u Ajntraht, međutim ni njega neće golovi u poslednje vreme. Stoga bi Stojkovićev pogled mogao da skrene ka Istoku, pre svega Đorđu Despotoviću, strelcu devet golova za kazanjski Rubin ili Aleksandru Prijoviću, sve efikansijem u, istini za volju, skromnom šampionatu Saudijske Arabije.

Vremena za čuda nema mnogo, a koliko magije ima u Stojkoviću videćemo ubrzo, budući da će od 24. do 30. marta Srbija odigrati tri možda i presudne utakmice u kvalifikcijama za Svetsko prvenstvo u Kataru 2022. godine protiv Republike Irske i Portugala u Beogradu, odnosno Azerbejdžana u Bakuu. Naše je da „orlovima“ poželimo sreću i da nas konačno obraduju. S Piksijem sva su čuda moguća...

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU