SRBIN ODIGRAO UTAKMICU ZA REPREZENTACIJU NDH, a SAMO TRI DANA KASNIJE JE UBIJEN: Imao je samo 24 godine kada su ga STRELJALE ustaše!

Hrvatski fudbalski reprezentativac Svetozar Džanić streljan je pre 80 godina i jedan dan, 18. juna 1941. godine.

Samo tri dana ranije, debitovao je za fudbalsku reprezentaciju Nezavisne Države Hrvatske protiv Nemačke u Beču; odmah po povratku u Zagreb uhapsile su ga ustaše i, zvanično zbog “saradnje s komunistima”, ubili u šumi Dotrščina, gde je tokom rata ubijeno oko 7.000 antifašista, intelektualaca, članova Komunističke partije i ‘običnih’ ljudi.

Ali ova priča nije priča o Džaniću, čiju se priču dosad niko nije potrudio da temeljno istraži. Ona je o zaboravu i kosturima iz ormara; jer ako HNS vodi te utakmice NDH kao zvanične utakmice reprezentacije — a vodi; (savez je, uostalom, mesec dana nakon Đanićeve smrti primljen u FIFA) — onda bi trebao voditi računa i o tome da se za Đanićevu sudbinu zna i da se pamti

I, ta priča hrvatskog portala "Telegram" ide ovako:

-Živimo u kući čija vrata i podovi zlokobno škripe; kosturi nagurani u ormare skupljaju prašinu, a mračni ćoškovi skrivaju tajne koje ne želimo da doznamo. Zarobljeni smo u ovoj nikad pošteno renoviranoj kući; zagušljivo je i neudobno, a mi nismo sigurni kako smo ovamo došli ni ko nas je doveo i još manje znamo kuda želimo ići — ne vladamo prošlošću, pa onda, po onoj maksimi iz Orvelove 1984., ne možemo ni budućnošću. U neznanju i zaboravu raste seme mržnje koje hrani našu decu; pričamo o jedinstvu, jer kaže se da sloga kuću gradi, ali to nije jedinstvo u koje su svi pozvani dokle god ima onih koji su izopšteni zbog drugačijosti. Pričamo o poniznosti, ali ne može se biti ponizan bez da se suoči s vlastitim gresima i s onima koje smo putem povredili i zaboravili.

On se zvao Svetozar Džanić i bio je hrvatski reprezentativac.

Nastupio je pod onim grbom s prvim belim poljem, uoči početnog udarca sa saigračima pozdravio sa “Za dom — spremni!” i ispružio desnicu u znak podrške Trećem Rajhu protiv čije je reprezentacije igrao. Veliki Marton Bukovi, njegov trener u Građanskom, opisao ga je kao “bez dileme najveći talenat koji se u fudbalu može pojaviti”.

NE PROPUSTITE

LEPE VESTI STIŽU IZ DANSKE: Kristijan Eriksen PUŠTEN IZ BOLNICE!

Džanić je jedini fudbaler u istoriji za kojeg se može reći da je (po)ginuo za Hrvatsku. Tačnije je, međutim, reći da su ga ubili.

Dana 15. juna 1941. igrao je za NDH prijateljski susret s Nemačkom u Beču. Nakon početnog hrvatskog vodstva i prvog dela koji se završio 1:1, Nijemci su pobedili 5:1; Džanića je u drugom poluvremenu u sastavu zamenio iskusni Gustav Lehner. Dan kasnije, po povratku reprezentacije u Zagreb, privele su ga ustaše pod optužbom da je “sarađivao s komunistima”.

Još dva dana kasnije, 18. juna, hrvatski fudbalski reprezentativac Svetozar Džanić streljan je u šumi Dotrščina, gde je tokom Drugog svetskog rata ubijeno oko 7.000 ljudi — antifašista, intelektualaca levog usmerenja, članova Komunističke partije i običnih ljudi kao taoca, iz odmazde — među kojima su bila i poznata imena poput Božidara Adžije, Otokara Keršovanija, Ognjena Price, verojatno i Augusta Cesarca.

Bile su mu 24 godine.

Voleo bih jednog dana biti onaj koji će osvetliti taj mračni kutak naše kuće i ispričati njegovu, po svemu sudeći, možda i filmsku priču. Za to će trebati mnogo istraživanja i kopanja po arhivima, jer Džanića je službena istorija najvećim delom mimoišla i zaboravila. U vreme Jugoslavije nije bilo pametno puno čačkati po predratnom fudbalu — naročito ne po biografijama fudbalera koji su igrali za NDH, a nisu završili u Partizanu, pa da bi bilo potrebno umivati ih i romantizirati. U nezavisnoj Hrvatskoj neko poput njega — Srbin, još označen i kao komunist — nije bio ni za koga atraktivna ni poželjna tema.

Ovo zato nije ta priča, nego priča o neznanju i zaboravu

Na internetu postoji doslovce jedna njegova fotografija i nemoguće je saznati išta mimo osnovnih biografskih informacija. Rođen je 1917. u sremskom selu Manđelos u današnjoj opštini Sremska Mitrovica i u seniorski je fudbal ušao kao veznjak preko novosadske Vojvodine. Godine 1936. se uputio u Zagreb na studije, a paralelno je igrao za Građanski; usledila je akademska godina u Češkoj, gde je igrao za SK Židenice (današnja Zbrojovka Brno) i Viktoriju iz Plzena, da bi se po povratku definitivno afirmisao u Građanskom te u novembru 1940. debitovao za Jugoslaviju.

NE PROPUSTITE

PRELEPA BEOGRAĐANKA U CENTRU PAŽNJE NA DERBIJU EVRA: Svi su gledali samo u nju! (FOTO)

Kad je počeo rat, ostao je u Zagrebu; budući da je već igrao i za reprezentaciju Banovine Hrvatske, pozvan je i u fudbalso predstavništvo Nezavisne Države Hrvatske, za koju je debitovao u tom bečkom prijateljskom susretu, tri dana pre nego što će ga streljati.

I tu otprilike staje sećanje na Svetozara Džanića; njegova fudbalska, ali i životna priča. Pokojni Zvonimir Magdić posvetiće mu jedan redak svog toma od 600 stranica naslovljenog Nogomet Nezavisne Države Hrvatske: “Zna se: Džanić je “lala”, pravoslavac. Kasnije i okoreli komunist. Igrački, solidan”.

U svojim memoarima, objavljivanim 1960. u Narodnom sportu (današnjim Sportskim novostima), a iz kojih je i ranije spomenuti citat o talentu, Bukovi će ponuditi sledeću opasku: “‘Lala’ nije bio sam. U ekipi je bilo njegovih istomišljenika: Rosandić, Trnski, Kovačević, Matekalo bili su omladinci naprednih ideja, nad njihovim je glavama svakog dana lebdila opasnost. Bili su stalno zatvarani i maltretirani. Matekalo je uspeo da ode u partizane, a ostali su stradali.”

Florijan Matekalo kojeg spominje bio je strelac prvog gola za neku hrvatsku reprezentaciju — onu Banovine Hrvatske — a posle rata je postao trenerska legenda beogradskog Partizana, upamćen po radu s mladim uzrastima i generacijom ‘Matekalovih beba’ (Milutin Šoškić, Velibor Vasović, Fahrudin Jusufi...) koje je uveo u prvi tim i koje su 1966. dospele do finala Kupa šampiona, u kojem su poražene od Real Madrida.

I dok tog Hrvata iz Jajca i danas u Beogradu i te kako pamte, ‘naš’ Svetozar je samo kostur u ormaru. O njemu se ne zna niti želi znati.

Jer kad bismo želeli, onda bismo morali priznati da smo ga izopštili, zaboravili, nagurali u ormar zato što je bio drugačiji. Onda bismo morali priznati i da, primera radi, onima koji propagiraju pozdrav i vrednosti aktualne u doba režima koji je streljao — između ostalih — i jednog hrvatskog reprezentativca, onog koji mu je samo tri dana ranije bio dobar kad je trebalo igrati fudbal protiv Hitlera, nije mesto ni blizu hrvatske reprezentacije; da su u pravu oni koji se tome opiru, pa bilo ih i samo pet odsto, jer ne može se biti ponizan bez da se suoči s vlastitim gresima i s onima koje smo putem povredili i zaboravili.

Ako HNS vodi njegovu utakmicu kao utakmicu hrvatske fudbalske ogometne reprezentacije — a vodi — onda Džanićeva priča, pa makar i ova štura i faktografska, u najmanju ruku zaslužuje to da je bude svestan svaki njegov naslednik - Vatreni, selektor, i navijač. Bez takvih stvari, ova naša kuća će samo nastaviti propadati, zaključuje Aleksandar Holiga u tekstu za hrvatski portal "Telegram".

(Glas javnosti) 

SKINI APLIKACIJU