Poraz koji bi trebao da nas nečemu nauči
Autor: Glas javnosti
Kaže stara izreka "lako je posle bitke biti general". To posebno važi za naš narod. Pogotovo kada se izgubi. Onda kreću pametovanja, mudrolije, teorije, te trebali smo ovako, te trebali smo onako...
Reprezentacija Srbije izgubila je od Brazila u prvom meču grupne faze Svetskog prvenstva rezultatom 2:0. Zasluženo. Jer je protvnik bio bolji.
Da ne talasamo više bez preke potrebe - pobedio je onaj koji je pokazao više. Ono što nam je zametalo, jeste činjenica da je naša ekipa nedovoljno trčala, posebno u drugom poluvremenu. To je joj je najveći minus. U nekoliko navrata spasao je nas je golman Vanja Milinković Savić, a, boga mi, i prečka, pa i stativa.
Uglavnom, dva su utiska najjača. Najpre, Brazil je pokazao najozbiljniju igru u dosadašnjem toku Svetskog prvenstva od svih selekcija, pa nije uzalud prvi favorit za osvajanje pehara. A, drugo, ono što je najvažnije, mi ne bismo smeli klonuti duhom. Imamo još dva meča u grupi G, što znači da su sve karte otvorene. Ukoliko budemo pravi protiv Kameruna u ponedeljak, zatim i protiv Švajcarske, eto nama nokaut faze...
Da bismo do toga došli, valjalo bi da Piksi podigne momke, u šta ne sumnjamo, ali i da svi mi, navijači i ljubitelji fudbala - ne letimo! Nije smak sveta izgubiti od Brazila, još manje sramota, a hrabra srca „orlovi“ neka pokažu u predstojećim izazovima.
Dakle, Srbija nije uspela da napravi čudo protiv plesača i akrobata sa Kopakabane. Krv Pelea, Zika, Romarija, Ronalda, Kake... prenosi se sa generacije na generaciju. Naš nacionalni tim je izgubio od petostrukog svetskog šampiona, koji je posle jednosatnog dremeža, pokazao svoje pravo, strašno lice.
I da su oni, zapravo, jahači vetra - sa svih strana. Zašto kažem da su pokazali najbolju igru od svih, iako su Španci tukli 7:0 Kostariku, Englezi 6:2 Iran, Francuzi 4:1 Australiju? Prosto. Kod Brazilaca se vidi, kada je fudbal u pitanju, da imaju onu narav kao mačka. Da te muče, igraju se s tobom, daju ti nadu i onda - puf. Fudbalski sadisti.
Sa druge strane mi, koji kao da volimo sami sebe da mučimo, kao da uživamo kad nas boli. Kao da smo mazohisti. To podizanje temperature u nebesa, kako Brazil kao Prozor mora pasti, kako valja rezervisati mesta za finale...
Zar i od zaista lepih uspeha ostvarenih u poslednje vreme moramo da pravimo mit? I da, ujedno, stavljamo teret reprezentativcima. "Očekivanja nacije su velika". Čuj, te deplasirane rečenice, od koje se ježim... To je ono što nas je često preskupo koštalo u mnogim sferama. A, kakvu mi to podlogu imamo, pa da se toliko k..čimo?
Da ne idemo sad u krajnost, koliko kod se to nekome ne bude dopalo, realnost je ova: Da smo u rangu Brazila - nismo. Da smo na dobrom putu - jesmo. To je ono što je srž, što je najvažnije. Rastemo.
I da ne tražimo protiv Švajcarske osvetu. Već "samo" pobedu. I da ne gledamo na Kamerunce kao na "Indijance", već na tim koji je učesnik Mundijala i koji će da trči "do sutra".
Biće nam bolje. I lepše. I (možda) neće da boli...
SKINI APLIKACIJU
.png)
