Naime, prekinuta utakmica u Zagrebu, između Dinama i Crvene zvezde, usled ogromnih incidenata na tribinama i na terenu bila je jedan od najgorih obračuna koji su se dogodili na nekom sportskom događaju.
Taj 13. maj, 1990. godine će se pamtiti, ali ne po utakmici, koja nije odigrana.
Trebalo je da se igra na Dan bezbednosti. Ali, bezbednosti nije bilo.
Tuča hrvatskih i srpskih navijača, pa onda i intervncija milicije, doveli su do toga da se atmosfera u državi dovede do usijanja. Mada, i nije bila daleko od toga.
Bilo je na tribinama svega i svačega. I pesama koje se ranije nisu pevale, i čupanja stolica, i krvavih tuča. Nije bilo mirnije ni na terenu, kada su domaći Bed blu bojsi provalili ogradu, za koju se potom dugo pričalo da je, noć pre 13. maja, prelivina kiselinom, kako bi se "planirani incidenti" i dogodili.
Glavnina Zvezdinih navijača je krenula međunarodnim vozom iz Beograda za Minhen, preko Zagreba, u ranim jutarnjim časovima 13. maja 1990. ali je i noć ranije jedna manja grupica navijača iz unutrašnjosti došla u Zagreb. Te noći nije bilo nereda.
U vozu koji je išao iz Beograda ka Zagrebu, preko Srema i Slavonije, ulazili su Zvezdini navijači i na usputnim stanicama. Oko 12 sati, voz je stao u predgrađu Zagreba, gde je preko 500 Zvezdinih navijača izašlo iz voza. Zvezdini navijači izašli su pre Glavne železničke stanice u Zagrebu, izbegavajući susret sa policijom. Pošto su ušli u zagrebačko predgrađe Trnje, Zvezdini navijači su započeli sa navijačkim aktivnostima: pesmom, a razbijeni su i automobili.
Oko 15-ak minuta je trebalo zagrebačkoj policiji da okruži Zvezdine navijače i da ih smiri, ali to nije išlo lako, jer je nastala velika tuča između policije i Zvezdinih navijača u kojoj je jedan policajac teško povređen. Zatim je zagrebačka policija uspela da, pod pratnjom, odvede Zvezdine navijače do Maksimirskog parka, nedaleko od stadiona, sa namerom da ih tamo zadrži do početka utakmice te da ih odatle sprovede do stadiona, ali im to nije pošlo za rukom, jer su se Zvezdini navijači uglavnom izvlačili iz tog obruča. U samom centru Zagreba došlo je do nekoliko tuča, između Zvezdinih i Dinamovih navijača, u kojima su dva Dinamova navijača teško povređena. U Zagrebu je tada prvi put prošlo nekažnjeno javno pevanje, do tada zabranjene četničke pesme: „Od Topole pa do Ravne Gore“.
Kada se primakao početak utakmice, zagrebačka policija je sprovela Zvezdine navijače (bilo ih je preko 2.000) na južnu tribinu Maksimirskog stadiona. Još dok su se tribine popunjavile publikom, krenule su verbalne čarke i standardne prozivke Zvezdinih i Dinamovih navijača, propraćene međusobnim uvredama, čak i na nacionalnoj osnovi.
Samo što je odigrano nekoliko minuta utakmice, Dinamovi navijači „Bad Blue Boys“ su vrlo lako srušili zaštitnu ogradu na severnoj tribini Maksimirskog stadiona.
Tada je velika grupa Dinamovih navijača uletela na teren, prekinula utakmicu, dok se većina igrača i delegata sklonila. Dinamovi navijači su krenuli zatim ka južnoj tribini da se fizički obračunaju sa Zvezdinim navijačima. Ostala je nerazumljiva činjenica da se u tom momentu na stadion obezbeđivao mali broj pripadnika policije, tako da su Dinamovi navijači uspeli da unesu kamenice, flaše, cigle, sa kojima su krenuli da gađaju Zvezdine navijače, smeštene na tzv. „Južnom stajanju“, u tom trenutku potpuno nezaštićenom delu tribine. Zvezdaši su zatim počeli da lome reklamne table na stadionu, kako bi se njima zaštitili od projektila, kojima su bili gađani. Dok su oni lomili table, Zagrebačke televizijske kamere planski su preusmerene ka njima, ne bi li se sva pažnja gledalaca usredsredila na njih i kako bi oni kasnije bili okrivljeni za nerede. Usledio je fizički obračun između Dinamovaca i Zvezdaša, koji je trajao gotovo sat vremena, a deo tih nereda zabeležile su kamere TV Zagreba.
Tokom nereda je prvi put javno zapaljena zastava SFRJ, čime je u Zagrebu i SR Hrvatskoj jasno pokazana netrpeljivost prema jugoslovenstvu i idejama "Bratsva i Jedinstva". Kapiten NK Dinamo Zvonimir Boban, je čak šutnuo policajca Refika Ahmetovića, čime je pokazao nepoštovanje prema državi u kojoj živi i takvim postupkom dao loš primer navijačima Dinama.
Sat vremena nakon početka nereda i divljanja navijača, pojavile su se jake policijske snage, koje su ispraznile stadion, zadržavši Zvezdaše na stadionu.
Nakon što ih je zagrebačka policija izbacila sa Maksimirskog stadiona, Dinamovi navijači su se uputili ka centru Zagreba, gde su imali svoj rušilački pohod i veliku tuču sa policijom. Tada su i oni pevali zabranjene pesme, koje su imale antisrpsku konotaciju i ustaške stihove. Dinamovci su prevrtali automobile, rušili tramvaje, izloge.
Novinar Nebojša Viković koji je taj dan bio na Maksimiru ispričao je za Glas javnosti da su fudbalere Crvene zvezde obezbeđivali Željko Ražnatović Arkan i Đorđe božović Giška, sa svojim ljudima.
-Na pomoćnom terenu Maksimira dve, tri hiljade navijača Dinama guraju ogradu da je sruše, jer onog trenutka kad je sruše ispred njih je svlačionica sa fudbalerima Zvezde. Kad smo ušli u hodnik gde je bila svlačionica samo smo čuli pesmu Zvezdinih fudbalera, pevali su iz straha, jer nisu mogli drugačije da zaborave šta se oko njih dešava- ispričao je Vuković za Glas.
Ipak, nisu bili sami.
-Za to vreme ispred svlačionica, sa rukama na pištoljima, postrojeni su Arkan, Giška, Ćenta... To je neverovatno. Oni su tada fudbalerima rekli “šta vam je bre, pa mi ginemo, nema njih koliko mi imamo metaka...”- rekao je Vuković.
Takođe, o ovom događaju okumentarni film "Nedelja, 13.".
Posle ovog neodigranog meča, koji se, ne baš ispravno, naziva "utakmicom kojom je počeo rat" i to zbog ekstremnog nasilja na tribinama, ovi rivali su se još triput sastali.
Najpre su, posle tih incidenata u Zagrebu, igrlai u 14. kolu prvenstva SFRJ za narednu, sezonu 1990/1991 u Beogradu, kada su pred 40.000 gledalaca golovima Stošića u 9, te Binića u 19. i 77. minutu, crveno-beli trijumfovali sa 3:1 nad Dinamom za koji je utešni pogodak postigao Petrović u 75. minutu.
(Glas javnosti)
25 min