Argentina se ponovo kandidovala za organizaciju, ali su je Meksikanci potukli na FIFA glasanju sa 56:32. Takav ishod izazvao je negativnu reakciju mnogih fudbalskih saveza, posebno evropskih . Razlog je pre svega ležao u velikoj nadmorskoj visini na kojoj su se stadioni nalazili i razređen vazduh kao posledica toga što je nekima bitno otežavalo uslove za igru.
Šampionat će ostati upamćen i kao prvi na kojem su sudije za javne opomene koristile žute i crvene kartone. No, kako je u Meksiko viđen pravi fer-plej fudbal, prvi crveni karton pokazan je tek četiri godine kasnije u Zapadnoj Nemačkoj. Uneta je jos jedna novina - prvi put su dozvoljene dve izmene.
Za razliku od prethodna dva Mundijala, viđen je dopadljiviji fudbal sa više golova po utakmici, prosečno tri. Sam format takmičenja se nije menjalo u odnosu na prethodni planetarni turnir. I dalje se igralo u četiri grupe koje su činila četiri tima od kojih su dva najbolja imala prohodnost u četvrfinale. Prvenstvo je igrano na pet lokacija, pri čemu je stadion Asteka u prestonici Meksika predstavljao svojevrsnu atrakciju budući da je primao rekordnih 110 hiljada duša u ono vreme. Ostali gradovi u kojima se igralo bili su Gvadalahara, Leon, Puebla i Toluka.
Iz Južne Amerike doputovali su Brazil, Peru i Urugvaj. Iz Centralne Amerike je pored domaćina igrao i debitant Salvador. Po prvi put su ekipe iz Afrike (Maroko) i Azije (Izrael) imale zagarantovano mesto na završnoj smotri. Pred početak Mundijala stvorilo se dosta negativne energije, najviše oko reprezentacije Engleske. Aktuelni svetski prvaci proglašeni su od strane meksičke štampe lopovima i pijanicama. Tako je kapiten Bobi Mur uhapšen, pošto je navodno uhvaćen u krađi u jednoj prodavnici. Ipak, Mur je nastupio na Munidjalu i pružao izvanredne partije. Legendarni Mario Zagalo sada je bio na selektorskoj poziciji selekcje Brazila, a ključni potez povučen je pre Svetskog prvenstva – ubedio je Pelea, saigrača sa Mundijala 1958, da se vrati u nacionalni tim i da u 30. godini ponovo predvodi Brazil. Ništa manje značajna nije bila ni promena taktike, koja je uključivala trojicu napadača i Rivelinja kao jednog od motora ekipe.
Francuzi, Argentinci, Mađari, “bronzani” Portugalci sa prethodnog Mundijala, kao i vicešampion Evrope – Jugoslavija su selekcije koje nisu izborile učešće na Svetskom prvenstvu u Meksiku 1970. godine.
Plavi se ni u drugim kvalifikacijama po grupnom sistemu nisu snašli. U grupi sa Belgijom, Španijom i Finskom, Jugoslavija nije opravdala ulogu favorita. Nakon šest utakmica, Jugoslavija je imala dva boda manje od Belgije, a plavi talas ka Meksiku zaustavila je Crvena furija koja je slavila u Barseloni 2:1 (u Beogradu 0:0). Selektor Rajko Mitić tokom kvalifikacija imao je velikih nedoumica po pitanju izbora igrača, tako da je veliki broj fudbalera prodefilovao kroz nacionalni tim, što se odrazilo na uigranost, a naposletku i na sam učinak. Među standardniim igračima u reprezentaciji bili su Dragan Džajić (najbolji strelac sa 4 gola), Slaven Zambata, Vahidin Musemić, Dragan Holcer, Ivica Osim, Rudolf Belin, Jovan Aćimović i Ilija Petković.
U grupi A prva dva mesta osvojili su Meksiko i Sovjetski Savez sa po dve pobede nad Belgijom i Salvadorom, dok su te dve selekcije podelile plen na startu. Iz grupe B dalje su prošli Italija i Urugvaj i pored toga što su Šveđani bili izjednačeni po broju osvojenih bodova sa Urusima, tas na vagi bio je gol više u sopstvenoj mreži. Finalisti iz 1962. godine, Čehoslovaci, iznenađujuće su ispali u grupi C i to bez osvojenog boda. Rumuniji pobeda nije bila dovoljna, pošto ih je Brazil savladao u poslednjoj utakmici u grupi sa 3:2. Branioci svetske titule izvojevali su dve pobede u toj grupi, no Brazilci im nisu dozvolili da poraze i njih (1:0). Na toj utakmici golman Gordon Benks "skinuo" je Peleov udarac glavom i ta intervencija ubraja se među najbolje golmanske ikada viđene na svetskim prvenstvima.
Zapadna Nemačka je dobila sve tri grupne utakmice i zajedno sa Peruom obezbedila plasman u četvrtfinale. Bugarska i Maroko su ispali sa turnira sa po dva poraza, a zatim su u poslednjem kolu podelili “plen” i napustili Meksiko.
Urugvaj se minimalnom pobedom nad Sovjetima (1:0) posle produžetaka kvalifikovao u polufinale Svetskog prvenstva. Brazil i Italija su sa četiri “laka komada” eliminisali Meksiko i Peru i tako se plasirali među četiri najbolje reprezentacije na turniru.
Zapadna Nemačka se revanširala aktuelnom svetskom prvaku Engleskoj i trijumfovala nakon produžetaka sa 3:2, iako su Englezi imali početkom drugog pouvremena 2:0. Selektor Alf Remzi je načinio veliku taktičku grešku, izvukao je iz igre Bobija Čarltona i Nemci su preko Franca Bekenbauera i Uvea Zelera izborili produžetak, u kom je gol odluke postigao Gerd Miler – 3:2.
Međutim, dalje od polufinala Nemci nisu otišli. Poraženi su od Italije nakon produžetaka sa 4:3 i ta utakmica smatra se jednom od najzanimljivijih u istoriji svetskih prvenstva. Brazil je bez poteškoća “zbrisao” Urugvaj sa terena rezultatom 3:1.
U finalu SP 1970 je došlo je do sudara dvostrukih svetskih prvaka. Na stadionu Asteka u Sijudad Meksiku 21. juna pred 108 hiljada gledalaca, Karioke su golom Pelea u 18. Minutu povele sa 1:0. Na pauzu se otišlo sa 1:1 pošto je Bonisenja poravnao nekoliko minuta pred završetak prvog poluvremena. U nastavku se kod Italijana se osetio umor nakon teške utakmice sa Nemačkom. Brazilci su to znalački iskoristili. Do izražaja je došla njihova superiorna navala, pa su golovima Žersona, Žairzinja i Alberta Karlosa potpuno slomili otpor Italijana i tako ostvarili jednu od najubedljivijih pobeda (4:1) u istoriji finala svetskih prvenstava.
Trofej Žil Rime koji je ukraden 1966. godine u Engleskoj, doživeo je sedamnaest godina kasnije u Rio de Žaneriu istu sudbinu. Pljačkaški su savladali jedinog radnika obezbeđenja ispred zgrade Fudbalskog saveza Brazila i odneli pehar koji se nalazio u neprobojnom staklu zakačenom za zid. Ipak, nije se razmišljalo da bi lopovi mogli da ga otkače sa zida i odnesu ga bez problema. FIFA je prema "zavetu" iz 1930. trajno dala u vlasništvo repliku ovog trofeja trostrukim prvacima planete koji se do danas nalazi u vitrinama Fudbalskog saveza Brazila. Izgleda da je ovom peharu bila zapisana takva sudbina, budući da ga je i sam prvi predsednik FIFA Žil Rime po kome je pehar nosi naziv jedva pronašao u nastaloj gužvi na terenu u finalu Mundijala 1950. godine. No, tada nije bilo engleskog psa Piksla da ga nanjuši pre policije.
Prava Zlatna boginja nikada nije pronađena.
(Glas javnosti)
17 min