MAROKO, NAJLEPŠA BAJKA MUNDIJALA: Kako je ova zemlja od haosa došla na korak do trona
Autor: Glas javnosti
Teško da su i najveći optimisti mogli da zamisle scenario u kojem Maroko igra polufinale planetarnog šampionata u Kataru i da na tom putu izbaci tri velesile - Belgiju u grupi, Španiju (na penale) u osmini finala i Portugal (1:0) u četvrtfinalu.
Iako u svojim redovima imaju nekoliko igrača svetske klase poput Ašrafa Hakimija (PSŽ), Hakima Ziješa (Čelsi) ili Nusera Mazrauija (Bajern), haos koji je vladao u nacionalnom timu mesec dana pre početka Mundijala nije ostavljao prostora za optimizam.
Maroko je na Svetsko prvenstvo kao selektor odveo Vahid Halilhodžić, legenda jugoslovenskog fudbala, ali je njegov težak karakter doveo do sukoba sa prvom zvezdom Ziješom i završio se – otkazom. Za Halilhodžića to nije bila novost, jer mu se desilo po treći put da ekipu odvede na Mundijal i da ga otpuste pred sam turnir, ali je za Maroko bio veliki problem.
Zadatak da ugasi požar dobio je Valid Regragui koji je bio na udaru tamošnje javnosti zbog činjenice da nije rođen u Maroku i da je u domovini proveo malo vremena.
To je zamerano i mnogim reprezentativcima, jer je selekcija Maroka u velikoj meri bila sastavljena od igrača rođenih i odraslih u Francuskoj, Španiji, Holandiji, Italiji i drugim zemljama gde je marokanska zajednica veoma brojna.
Maroko je bio tim sa najviše igrača rođenih van domovine na prvenstvu, čak 14.
To je bio argument da se ponovo oglase desničari koji su tražili da igraju samo igrači rođeni u Maroku i da ih vodi selektor rođeni Marokanac.
Ipak, Regragui je iza sebe imao dve titule prvaka Maroka sa najtrofejnijom ekipom Vidad, koju je ovog leta treći put doveo do pehara Lige šampiona u Africi, što je bio dovoljno jak argument da ipak dobije nekakvu podršku.
Ono što je usledilo bila je revolucija.
On je najbolje razumeo senzibilitet Marokanaca odraslih u dijaspori i od njih napravio fanatični borbeni stroj iz kojeg je sjajno crpeo sve kvalitete.
Nordina Amrabata (Fjorentina) pretvorio je u defanzivnog plejmejkera koji poput vojskovođe komanduje odbranom iz sredine terena i predstavlja sponu između odbrane i napada.
Maroko je tokom prvenstva primio samo jedan gol i to kada su u meču protiv Kanade poslali loptu u sopstvenu mrežu, tako da do sada nijedan protivnik nije savladao sjajnog golmana Bona (Sevilja).
U odnosu na Halilhodžićevu defanzivu, ekipa igra mnogo inteligentnije, što rezultira sjajnom igrom u kontranapadu gde do izražaja dolaze njihovi proboji po bokovima i inteligencija napadača.
Pre početka turnira je bilo jasno da Maroko ima jednog od najboljih bekova na svetu u vidu asa PSŽ-a Ašrafa Hakimija, koji je u tandemu sa Ziješom glavna opcija da se napadne protivnik sa desnog boka. Maroko je opasan i po levoj strani, gde deluju bek Bajerna Nuser Mazraui i Sofijan Bufal, koji je ponovo „oživeo“ i pokazao kakav je dribler i pretnja sa loptom.
Scena kada Bufal posle pobede nad Portugalom đuska na terenu sa majkom koja ga je sama odgajala do treće godine, jer je otac u inostranstvu pokušavao da zaradi za bolji život, možda je i najlepša slika najlepše bajke Mundijala u Kataru.
Deca marokanske dijaspore koja su odrastala u nekim drugim kulturama postala su heroji nacije koja ih je godina prezirala – jer nisu bili dovoljno njihovi.
Maroku sledi okršaj sa Francuskom u polufinalu (sreda, 20), zemljom koju ni najmanje ne vole, najblaže rečeno, i u kojoj ih živi najviše van domovine.
Posle pobede nad Španijom, ovo je najznačajnija utakmica za njih zbog krvave istorije kolonijalizma i ugnjetavnja pod francuskim i španskim protektoratom.
Posle ionako za njih više neće biti bitno, a potencijalni plasman u finale samo bi dodatno ukrasio čudesnu priču koja će se decenijama prepričavati.
SKINI APLIKACIJU
.png)
