EKIPA KOJA JE HARALA ŠPANIJOM I EVROPOM DEVEDESETIH: Oni su ponos Galicije - Deportivo la Korunja (VIDEO)

Prkosio je bogatima i slavnima, a da iza sebe nije imao ništa osim ambicije.

Kada je u pitanju španski klupski fudbal, gotovo da na prste jedne ruke možemo izbrojati klubove, neračunajući Real i Barselonu, koji su obeležili jednu fudbalsku dekadu te zemlje. U poslednjih trideset godina samo tri kluba su uspela da pokvare planove ovom dvojcu i trofej privremeno smeste u svoju vitrinu među kojima je i Deportivo.

Od svog osnivanja 1906. godine od strane grupe gimnazijalaca Deportivo je decenijama tavorio u drugoj ligi, a onda je okrenuo drugi list. U sezoni 1949/1950 za dlaku im je izmakla titula, Atletiko je za bod bio ispred. Sredinom prošlog veka ovaj relativno lokalni klub bio je ravnopravan član društva najboljih u Španiji i postao jedan od najstandarnijih prvoligaša.

Osamdesete se ne pamte po dobrom na Rijazoru. Klub se našao u gotovo bezizlaznoj situaciji, a nad glavom mu je kao giljotina visio dug od 600 hiljada pezeta. Stanje je postalo alarmantno i postavilo se pitanje opstanka. Kao grom iz vedra neba Depor svima u inat stiže do polufinale Kupa kralja, a zatim nakon svih teških godina provedenih u Segundi, čak i u trećoj ligi, pronalazi ključ i otključava za njih dugo zablindirana vrata Primere. I tu počinje ova sjajna priča.

Devedesete su bile era tuge i velikog uspeha na Rijazoru. U sezoni 1993/94 Depor je suvereno držao vrh tabele, preostalo je samo da vrhunski fudbal krunišu šampionskom titulom. Slavna generacija Barselone gledala je Deportivu u leđa sve do poslednjeg kola. Na Nou Kampu Barsa je ispratila je Sevilju nazad u Andaluziju sa pet golova u mreži i želeli su časno da okončaju prvenstvo, pošto titula je već odavno viđena u Galiciji. Plavo-beli su dočekali Valensiju predvođeni legendarnim Bebetom. Spektakl je počeo. Ređale su se prilike i skoro do poslednjeg sudijskog zvižduka promašili su brdo kolosalnih prilika. Ipak, stigla je i Božija nagrada – penal! Praksa je bila da najstrože kazne izvodi Donato, međutim on je već bio van igre, pa se Miroslav Đukić prihvatio uloge, šutirao za istoriju i promašio, a titulu poslao hiljadu kilometara istočnije na Balearsko more. Španska štampa je tih dana pisala da su igrači Valensije bili premirani kako bi se isprsili na Rijazoru.

Ono što im tada nije pošlo za nogom, jeste nekoliko godina kasnije. Iz omražene galicijske Selte pravo na klupu plavo-belih seo je Havijer Irureta. Isprva nije naišlo na oduševljenje navijača, ali je kasnije Irureta doneo najemotivnije trenutke na Rijazor. Živeo je Deportivo svoj san tih godina. Bila je to decenija iz snova.

U sezoni 1999/2000 plavo-beli orkestar predvodili su Dijego Tristan, Fran, Huan Karlos Valeron, Manuel Pablo, Fransisko Molina i Manuel Pablo. I to do naslova prvaka države! Trofej je konačno stigao u Galiciju! Iruretini “osvetnici” ispravili su “istorijsku nepravdu” iz 1949/50 i 1993/94. Na krilima osvojene titule i sveopšte euforije u tom delu Galicije u narednom periodu Deportivo je nastavio da se “šepuri” u Primeri. Dva puta su sezonu završili kao viceprvaci, a jednom kao trećeplasirani. U prve dve sezone, Iruretini ljubimci stizali su do četvrfinala Lige šampiona. Prvi put se isprečio Lids, a u narednom pokušaju nepremostivi je bio Mančester junajted, da bi nezaboravnoj sezoni 2003/2004 u svom trećem pohodu stigli do polufinala Lige šampiona. Hrabro su se suprostavili favorizovanom Portu, ali je tim Žozea Murinja na mišiće i sa jednim golom preskočio Deportivo i kasnije podigao onaj najvredniji pehar.

Tu su se snovi plavo-belih raspršili kao mehur od sapunice, budući da su bili po svemu prikazanom tako blizu evropskom tronu. Kočija su potom krenula nizbrdo, a klupsko rukovostvo nije uspelo da izbalansira situaciju. U Ligi šampiona su ispadali već u grupi, dok im ni u prvenstvu nije išlo ništa bolje. U sezoni 2010/2011 pod vođstvom Migela Anhela Lotine klub je iznenada postao davljenik u Primeri i “Super Depor” je ispao iz španske elite i počela je borba za goli život. Odgovornost je preuzeo trener Hose Luis Oltra koji je ponovo doneo radost na Rijazor, ali je ona bila kratkog daha. Već sledeće sezone plavo-beli su bili vraćeni nazad u novu realnost realnost u Segundu.

Rivaldo, Bebeto, Slaviša, Jokanović, Donato, Roj Makaj, Viktor i Manuel Pablo, Dijego Tristan i Huan Karlos Valeron, samo su neka od imena koja su nosila plavo-beli dres.

Istinska legenda kluba, Manuel Pablo, igrao je sve do 40. godine, za to vreme odigrao je na stotine utakmica. Jedan od najdirljivijih trenutaka na Rijazoru je upravo odlazak ovog fudbalera u matični Las Palmas koji se u suzama oprostio od navijača.
Klub se do danas nije oporavio, a kako sada stvari stoje ponovo im preti scenario iz osamdesetih.

Sa ove vremenske distance, čini se da je uprava kluba na čelu sa tvorcem modernog Deportiva Lendoirom bila preambiciozna na prelazu iz 20. u 21. vek s obzirom da je klub držao do sebe i nije pojačavao konkurente. Uporno su odbijane astronomske ponude Reala i Barselone za najbolje igrače, što će se kasnije ispostaviti pogubnim potezom po finansijsku stabilnost kluba. S druge strane teško da bi Deportivo ikada pisao istoriju španskog fudbala da nije bilo te doze pozitivne sportske drskosti. No, kažu da se istorija se ponavlja, a i naučila nas je nebrojano puta svojoj cikličnosti.

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU