"Toliko para, a ništa nisam mogao": Zlatan o smrti brata
Autor: Glas javnosti
Zlatan Ibrahimović je u svojoj knjizi detaljno opisao kako je ostao bez starijeg brata Sapka
Upravo njemu posvetio je jednu od tetovaža na telu.
- Ne želim da razmišljam kakav ću biti kad ostarim i kako će stariti moje tetovaže, namerno sam ih istetovirao na leđima da ih ne bih gledao. Nemam tetovaže na nogama, tu su samo ožiljci zbog mog stila igre i moje fudbalske istorije. Na ruci sam istetovirao datum rođenja mog brata Sapka koji je umro u 42. godini, 30. april 1973. Leukemija ga je odnijela za samo 14 meseci zato ne želim da razmišljam o budućnosti i koncentrisan sam isključivo samo na ovaj trenutak, na sadašnjost - piše u knjizi švedskog napadača.
Nastavio je u istom ritmu.
- Pokušavam da ne protraćim ni sekunde i trudim se da budem što je moguće bliži svojim sinovima i da provodim vreme s njima i s ljudima koje volim jer znam da život leti i da je dovoljan jedan lekarski pregled da se sve zauvek promeni.
Otkrio je detalje borbe.
- Kad sam pitao Sapka kako je primetio da je bolestan, ispričao mi je da je hodao ulicom i da je odjednom počeo čudno da se oseća, kao da tone u trotoar. Osećao se kao da je pod vodom, nije mogao da diše. Otišao je odmah u bolnicu i podvrgnuo se nizu pretraga, njemu nisu ništa rekli. Narednog dana, lekar je nazvao mog oca i sve mu ispričao - pitao ga je kakva je u pitanju leukemija i dobio je odgovor "agresivna", a nažalost stanje se nakon početnih terapija nije popravljalo, štaviše deluje da mu se samo pogoršalo.
- Sapko je počeo s terapijama, ali mu se stanje u nekoliko meseci pogoršalo. Vratio sam se iz Pariza gde sam igrao i zatekao ga otečenog, bez kose, već se teško kretao. Bilo mi je jako teško da ga gledam u takvom stanju. Nisam bio spreman. Morao je da pije gomilu lekova kako bi se osećao bolje, ali bilo je to tek nakratko. Tata ga je odveo u kupatilo pa se vratio u dnevni boravak i prvi put mi priznao: Nema nade. Pogledao sam ga i shvatio ozbiljnost njegovog pogleda. Nisam mogao da dišem, ni da progutam. Ali, kako? Sapko mi je davao nadu, a tata mi je oduzimao. Sa svom fizičkom snagom koju sam imao, sa svim novcem, sa svim poznanstvima, nisam mogao ništa da učinim da pomognem bratu. Osećao sam se potpuno nemoćno, kao apsolutna nula. Bio sam uništen.
Pomaka nije bilo.,
- Sapku se stanje dodatno pogoršalo, odveli smo ga u jednu ustanovu, ali je tu ostao samo sedam dana. Nije mu odgovaralo. Tada je tata odlučio da ga vrati kući. Samo što je on bio iscprljen od bola i napora kojima je bio izložen dok je negovao sina, 24 sata dnevno preko godinu dana. Nije se odvajao od njega ni na minutu. Oslabio je, više nije mogao ni da ga podigne iako je Sapko već tada bio lagan kao perce. Bio je primoran da ga vrati na kliniku. Krećem prema klinici, zovem tatu, on izlazi odatle i kreće mi u susret pa zajedno odlazimo do Sapkove sobe. Već je u komi. Nepravilno diše. Tata mi objašnjava da se produžavaju intervali između jednog i drugog udisaja. Sedim u podnožju kreveta, ali teško mi je da pogledam brata, ne mogu, samo slušam dah koji se produžava. Nakon 15 minuta, tata govori: Eto, gotovo je... Šta? Ne diše više".
- Sapko je sačekao da dođem pa onda umro, želeo je da budem tu, pored njega. Apsolutno sam ubeđen u to. Dokasno sam spavao, doručkovao bez žurbe radio sve natenane, ali on me je čekao. Tek kad sam stigao, nakon deset minuta, moj brat je udahnuo poslednji put. Tata ustaje da bi ga pokrio plahtom, a ja ga zaustavljam: "Ne, ne diraj ga. Neka neko drugi to uradi".
Glas javnosti/A03S
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
.png)
